Месец: јун 2015.

Devojcica  A. je vesela desetogodisnjakinja, zabavna, svoja, promenljivih interesovanja.

Tog petka i vikenda koji je usledio, sve je delovalo uobicajeno. Malo se razvlacila ujutro, negodovala sto mora odmah da se obuce i avaj da doruckuje, ali vise manje standardno. Nije joj se preterano ucilo, sta vise zurila je da sto pre zavrsi obaveze i ide napolje, ili neka igrica, ili televizija…Sve, samo ne ucenje. Ok i to je uobicajeno kada se ima deset godina.

Ponedeljak, blagi sok. Ne cuje dobro kada joj se roditelj obraca, ne reaguje na primedbe, cak ni na poviseni ton. Gleda blago odsutno i to tako da se stice utisak da gleda sasvim kroz roditelja.  Dok svira svoj instrument na kratko se vraca u realnost, da bi vec kod prve greske u sviranju odustala, jer je sve smara. Roditelj se odlucuje za ulogu posmatraca. Kako je vise manje sve obaveze zavrsila, odlazi u svoju sobu, pusta glasno Mocarta i pocinje do beskonacnosti da skace po svom krevetu. Lebdi, levitira, vise uopste nije prisutna. Slucajno ugleda roditelja, iznenadi se na sekundu i nastavlja da skace, smejuci se, mastajuci, povremeno nesto glasno izgovarajuci.  Ples, skakanje, glasno smejanje traje, traje i traje.

Roditelj~posmatrac se isprva ljutio, a onda se tiho smeskao i tako neko vreme. Onda se roditelju plakalo, jer nije imao ideju sta se desava sa njegovim detetom. Zaboravio je na podatak, koji mu je dete saopstilo u petak uvece.  A. je kao nehajno rekla da se zaljubila, u malo starijeg decaka. Vikend je bio smiraj pred buru, jer sto se vise blizio polazak u skolu, to je A. sve manje bila u kuci, a sve vise u skolskom dvoristu. Tek je tada roditelju sinulo, a naglo su krenula da naviru i sva moguca saznanja koja je dobio iz knjiga, sta znaci predpubertet…

Otisla je u skolu, gotovo trceci, bolje receno lebdeci, nasmejana, razdragana, zaglavljena na pola puta izmedju stvarnosti i maste.    Ali to je ona ista devojcica koja se tako slatko i nevino igra sa mladjom decom, obozava svoje sitne igracke i lutke, glumeci glasove raznih junaka, koja jos uvek uziva u crtacima, onim veoma naivnim, koja uvece voli da je roditelji malo drze za ruku pre nego sto zaspi, krevelji se, cita knjige o vilama i jos ponekim natprirodnim bicima…       Sta je onda ovo?  Je li to taj predpubertet, o kome su roditelji citali, u mislima ubedjeni da je to jos uvek daleko od njih…

Obaveze uredno izvrsava, ocene su i vise nego dobre i dalje je mila devojcica, ali je i nekako potpuno drugacija. Cudno je i njoj samoj, oseca promene, postavlja bezbroj pitanja, primecuje promene na telu, koje slobodno komentarise sa roditeljima, sve joj je isto i nije.

Kasnije je roditelj~posmatrac kontaktirao prijatelja po strucnosti, uvek su objektivniji oni drugi, iako se mozda bave slicnim poslom i dobio par instrukcija. “ Mnogo strpljenja, razumevanja, aktivnog slusanja, a prilkom zadavanja obaveza insistiranje da dete iste ponovi, dok ga roditelj nezno, ali odlucno drzi za rame ili ruku.“

Ako zanemarimo podatak da se roditelj po struci bavi vaspitanjem, uz simpaticno podsecanje na situaciju kada se izvesna gospodja, lekar po struci, porodila i u trenutku kada su je posetile babice ne bi li joj dale prve instrukcije o nezi detata,  ustuknule su pred saznanjem sta je gospodja po struci, uz opasku da ona sve zna. Gospadja ih je razuverila sledecim recima : “ Ne, ne. Ja jesam lekar, ali prvi put sam mama, molim vas o svemu me informisite…“    Tako je i sa  pomenutim roditeljem. Prvi put je roditelj desetogodisnjeg deteta, koje je u novom, osetljivom periodu svog odrastanja. Mnoge informacije, iskustva, literatura su dobro dosle, ali prvenstveno permanentno osluskivanje deteta, pazljivo slusanje, bavljenje detetom i mogo razgovora, podrske, zagrljaja, ljubavi i discipline.

Tek da napomenem da je utorak bio pet puta jaci i intenzivniji.  No, to svakako nije obeshrabrujuce, naprotiv. Novi izazovi su i pred devojcicom i pred roditeljima.

Kao tim, sigurno su na pravom putu.

veomaa sam uzbudjena sto ti pisem pismo, dok si ti na putovanju sa drugarima i tvojom vaspitacicom. Naime, stvar postaje ozbiljna. Kako da ti napisem, a da ne zvuci sebicno. U stvari kako god da napisem, zvucace tako. Mnogo sam te se uzelela, do sunca mi nedostajes, brojim svoj maksimum. Ti mi slobodno odgovori da i ja idem na put i da ti meni tada ne pises pisma, vec uzivas tamo gde si i radujes mi se kada me vidis. Casna rec, tako i ja tebi. Mnogo sam srecna sto si ti srecna i zadovoljna, sto cujem da uzivas, da si stalno nasmejana…

Dobro, mogu ipak jos malo da ti pisem, tako mi je lakse, a ovo ces ionako procitati za 15 godina, mozda. Sve stvari su ti oprane, krevet ti je uredno namesten, D. ti se malo igra sa igrackama i cita malo tvoje knjige, to ti mozda i precutimo, stalno smisljamo kako necim da te obradujemo. Zamisljamo te kada se autobus bude priblizavao stajalistu, pa horda nas, mama i tata, poleti da uzme svoje cedo, a veruj mi nisam jedina. Odlicno se drzim, ne brini, kao da pa imas vremena da brines, od lepote kojom si okruzena. Jedna draga mama je imala i vece krize od mene, a bilo je i vrlo jakih reakcija, te me tvoj samostalni odlazak na put, sa tvoje 3.5 godine, po necemu i naucio. Istini za volju, tome me je vezbao i tvoj tata, no to nije tema. Naucio me da jos bolje cekam, da svoje inace pozitivne misli, ustostrucim, da redovno dajem izvestaje o tebi odboru Za voljenje tebe i da uzivam sto ti uzivas. To sam, cini mi se znala i ranije, samo je sada sa vise neizvesnosti. Uzivam, a grlis mi se, uzivam, a drzim te za ruku, uzivam, a golickam te i disem ti u vrat, uzivam, a stiskam tvoju pidzamu, uzivam, a ljubim mobilni telefon…

Ti, I.A., znas da je mama opsirna, a ipak se uvek pravis da ti nije dosadno koliko god da ti pricam, tako cemo i sada, ja pisem, a tebi je kao beskrajno zabavno…Da znas da sam kao plakala samo onaj dan kada sam dolazila u vrtic po tebe, dan pred put, naravno pre nego sto sam te videla, pa, sam te zgrabila u patofnama, jer nisam imala vremena da cekam preobuvanje, vec samo da te nosim. A ti, gospodjice, sa smesnim nadimcima, samo ponavljas blago meni, blago meni. Stvrano je blago tvoje sto si bas takva, pametnica i zrelica, samostalna, pa bih dodala i hrabrica. M.V. kaze da si najhrabija od svih nas iz odbora.

Evo, racunam da je i danas prosao dan, vec je prosla ponoc, znaci sutra si vec tu, sto je odlicno. Odlicno je sto cemo da budemo zajedno, odlicno je i sto ce nas biti cetvoro za stolom, odlicno je sto ce te tata nositi na krkace, odlicno je sto ces da se bunis sto mora dug rukav, kada je napolju 9 stepeni, odlicno je i kada se grlis i prepires sa D. Sve je odlicnije kada si tu. Mada, obecavamo, ako opet budes zelela da ides na samostalni put, mi cemo te podrzati, Indijanko nasa sarmantna.

Znas kako mi na moja beskrajna pitanja, koliko me volis, uvek odgovoris do 3, do 5 i do aviona. Da ostanemo dosledni, volim te do 3, do 5, do aviona Mrkonjicka, Djurisicka, Snezana…i kako god da se sada zoves!

Secam se dana kada smo prvi put videli D. uciteljicu i naseg porodicnog uzbudjenja. Da, secam se, a stvarni utisak je da je bilo prekjuce. Ne zato sto odbijam da poverujem koliko je D. porasla, ne zato sto imam i drugog svedoka na pragu njegove cetvrte godine, a tada ju je na brzinu cuvala B., jer je imala mesec i po dana i cekala je zeljno svoj obrok, mene…vec zato sto stvarno izgleda nestvarno.

Prvi susret je bio uzbudljiv, D. i drugarice su komentarisale da li je lepa i mlada, da li ce da ih mazi ili ce biti stroga. Meni se odmah dopala i osecaj me nije prevario. To je bila Uciteljica. Neznocu i briznoscu im se tiho nemetnula, poceli su da je vole, veoma brzo,  mislim na decu nama blisku, a sa nekom decom sam i sama imala privilegiju da odrastam, te sam bez sumnje prepoznala njihovu iskrenu emociju.

Nasa D. je poslednja sela. Setala se dugo po ucionici, iz cista mira. Oni koji je poznaju, znaju kakva se opasna borba vodila izmedju nje i pundravaca, koji joj dugo nisu dali mesto u klupi. Sela je u drugom delu drugog polugodista. Dobijali smo tek naznake od drage Uciteljice o nemirima nase cerke, uz opasku da budemo strpljivi, jer ona jos uvek nije spremna. Ostace zapamcena samo njena briga za D. velike podocnjake i cesto zevanje na casu. No, kada je cula da je razlog istim, da nasa I.,  ne spava i place 22 sata dnevno i to je razumela, pa je uzimala kao olaksavajucu okolnost. Tih dana ju je manje angazovala i potkrepljivala anegdotama sebe i njene sedam godina mladje sestre. A, ha, eto slicnosti, pomisli mama. Kraj prvog razreda, mila, pomalo nezrela devojcica, radna, sa zeljom da napreduje, tako nekako je pisalo u knjizici.

Drugi i treci razred se malo, bas malo uozbiljila, vise nije setala, vec je nastavljala da prica i svaki je dan sa drugim drugarom sedela. Uciteljica je trazila model koji ce joj odgovarati. Negde pred kraj drugog razreda bilo je dovoljno da je Uciteljica pogleda, ona bi momentalno prestala. Poznato je da je i sama sebi, tiho, u bradu, govorila, sedi D., ne setaj, ne pricaj. Uciteljica je blagonaklono gledala na D. autosugestivne poruke. Bilo je dana za komentare, ova zena nista ne razume, kao voli me, a stalno me opominje, kakva je to ljubav? Pred kraj treceg razreda D. je pocela zaista da se otvara Uciteljici, da pozeli da joj kaze kako je provela vikend ili da je uz dzinovski napor i silnu zelju zagrli sa dva i po prsta. Uciteljica je govorila da sa D. sve ide polako, bas kako treba i koliko je ona spremna.

U cetvrtom razredu je vec veoma volela svoju Uciteljicu i isto se tako ljutila, zestoko. Ona trazi da mi sve znamo, kao da smo osmaci, kao da nema razumevanja da smo mali, a i da treba da udjem u pubertet. Mama, kada ulazim u pubertet? Pred kraj cetvrtog, dakle poslednja dva meseca, pocela je da pati…Kako cu ja da nastavim moj zivot bez nje, ona mi je bas vazna, sve razume…i onda place, neutesno. To bas boli, boli nju, boli i sve nas, jer ona stvarno pati. Narednih dana nalazimo resenje u mogucnosti da moze da je poseti u ucionici, kad god pozeli. Smirila se…

Sve vreme njenog skolovanja poredila je svoju i moju uciteljicu, uvek imala razlog da je njena bolja, vise zna, vise ju je naucila. Prihvatam i srecna sam jer je imala srecu da ima Uciteljicu, bas kao i ja. Omiljeni decak i drugar, B.,  nase I. ima srecu da ima takvu uciteljicu, sto je ohrabrenje, one postoje. Stvarno postoje!

Kada je iz jednog predmeta nastavnica dala nizu ocenu u nameri da trgne D., Uciteljica je reagovala recima, to nije metod koji kod nje daje rezultat, ona reaguje na ohrabrenja i bodrenja. Ta divna, topla, nastavnica imala je sluha i probudila je D., izvukla maksimum iz nje.

Draga D. i njena Uciteljice, hvala vam sto ste se spojile i prepoznale, hvala sto ste se razumele.

Veoma draga Uciteljice, izuzetan je Vas doprinos i emocija u lepoti sazrevanja i bivstvovanja nase D., nemerljiva je Vasa ljubav prema deci i znanje koje ste im preneli, a pre svega Vasa istrajnost da ih negujete i uvazavate kao licnosti.

Nasa Uciteljica, posebna, drugacija, koja u prvom razredu ne koristi sveske na siroke i uske linije, bodri decu da je penaklo kao stvoreno za njih, deli im slova iseckana, iskrojena i uci ih da vole da znaju i istrazuju.

Uci ih da vole da sebe i da postoji ozbiljno dobar razlog sto su tu…