Njen prvi pravi koncert, iz ugla desetogodišnje devojčice

Dogovaramo se da idemo na koncert 2 Cellos, nas troje. Mlađa je isuviše mala da bi išla, mada sam sigurna da bi je muzika ponela, jer su ovi momci mnogo dobri. Za naš ukus, a ovih dana, naš ukus, postaje i njihov, obožavaju“ našu muziku“.

Slušali smo već ovu vrstu muzike, posedujemo solidno predznanje iz oblasti klasične muzike i spremni smo za izazov. „Želim lepo da izgledam.“; kaže naša ćerka, važi, najlepša si kada si nasmejana, „I to, naravno…“ Muž i tata se najbrže spremio, ja sam druga gotova za polazak, ona se i dalje sprema. Bira, proba, nije zadovoljna. Traži maminu pomoć. Nije zadovoljna savetima, moli me da ipak sama odabere. Slažem se. Nakon izvesnog vremena izlazi iz sobe, zadovoljna, još malo se ogleda i kaže da možemo da krenemo.

U kolima se oseća njeno uzbuđenje, ispituje nas ko su oni, 2 Cellos,  odakle su, zašto se nama sviđaju… Još malo se provera u retrovizoru, kada smo se parkirali ispred hale. „Jao, ne, nisam dobro obrisala sanadale:“, tata nalazi vlažne maramice i to je to, sada stvarno ulazimo u magiju. Zadovoljno pozira tati, ipak mora do toaleta, dobro, sada stvarno možemo da sednemo.

Počinje…Drži me za ruku i na prve taktove kreću izjave zahvalnosti,“ hvala vam, hvala, ovo je najlepši dan u mom životu“…dobro, polako, još će ih biti, ne kažem, mislim u sebi i sama zahvalna što je tako čista i nevina. Poželim da trenutak zauvek traje. Nakon dve kompozicije klasične muzike, momci pozivaju publiku na đusku, jer je ovo sve samo ne običan koncert. Gleda me velikim okama, bez reči me pitajući, možemo li stvarno obe da ustanemo? Naravno, svi ustaju, bojažljivo igra, još uvek me držeći za ruku. A onda, vulkan. Pušta mi ruku, rasplete kosu i počinje da pleše, lebdi, smeje se, uživa, pomalo i peva. Jaoj, ona je velika. Odjednom je tako velika i svoja, jedva da nas primećuje. Negde na sredini koncerta želi da mi saopšti da joj se jedan izvođač ipak malo više sviđa, traži reči i na kraju, eto ga, “ Ovaj desno je baš sladak.“  Oho, sladak je…

Nakon nekoliko biseva i njene sete, „Zar je već gotovo, mama hoću još!“, završava se koncert. Po dogovoru kupujemo cd. Nije kraj, želimo autogram , njen prvi autogram u životu. Opet me stiska za ruku, ima tremu, gleda u pravcu onog što je sladak. Strpljivo čeka. Dok čekamo, upoznajemo srodne duše, sestre, obe profeorke u muzičkoj školi. Razmenjuju iskustva, jer i ona sama pohađa muzičku školu, zadovoljno prvi put priča o tome, ne gunđa, kao obično, na pomen iste. Došle smo na red i kako to lepo sve bude, kada si tako razdragan i pun želja, ovaj što je sladak joj se potpisuje uz osmeh i stisak ruke, drugi manje srdačan, nije joj važno. Postigla je šta je želela, uz njeno ime, potpis, jedva diše od uzbuđenja.

Vraćamo se kući, u kolima, naravno, slušamo muziku sa novog cd-a, „Vi ste najbolji roditelji na svetuuuu. Volim vas, hvala vam. Potpisao mi se, napisao je moje ime.“

Sprema se za spavanje, oblači pidžamu sa omiljenim likom iz knjige, uzima omot, poljubi ga i stavi na uzglavlje. Odmah je zaspala…

Tako je mila i mala, a velika. Sanja, sanja, ima osmejak na usnama i dok spava… Hm, šta li sanja?