Месец: август 2015.

“ Od kada je moj muž, ljubav mog života, umro, ja više ne živim, životarim.  Sada sam dobro. Posle pet godina, više ne plačem kada pričam o njemu, samo mi zasuze oči…“

Upoznajem je na plaži. Dama, otmena, gospođa u penziji, veoma obrazovana, filantrop po opredeljenju. Odmah sam poželela da bude moja drugarica. Očarala me je mudrošću, energijom, stavovima, pristupu životu i nenametljivim savetima. Divna gospođa. Predivna.

Došla je sa jedanaestogodišnjom unukom na letovanje, predpubertetlijkom. Za poštovanje. Devojčica je mila, pametna, radoznala i veoma zahtevna. Kao i moja ćerka. Devojčice su se brzo prepoznale. Uživale su u moru, plivale, razgovarale dugo ležeći na dušeku, pod budnim okom bake i nas roditelja. Baka je, kao i mi, uvidela da su odličan spoj, čiste, nevine, pomalo luckaste. Možda  više luckaste nego što smo očekivali, jer je bilo momenata da je mudrije reagovala naša četvorogodišnja ćerka, nego dve starije devojčice zajedno.

Gospođa baka je, po sopstvenom priznanju, gonila unuku da jede zdrave namirnice, redovno stavlja kremu na plaži, odlazi na popodnevni odmor kada je najjače sunce, slaže tangram, igra šah i uči o gradovima sveta…Unuka je negodovala, pa, radila i tako u krug. Baka je bila istrajna i dosledna. Primer mnogim roditeljima.

Pričala mi je o svojoj deci i unučićima i pola sveta koje je proputovala. Kako ju je bilo zanimljivo slušati… upijala sam svaku njenu reč, ponekad i kupanje propuštala, samo da je slušam. Mirnoća, strpljenje i odlučnost satkani u jedno, tako bih je najkraće okarakterisala. Po godinama je bliska mojoj mami, po mudrosti je možda i prerasla. Preskočiću ipak poređenje, svako treba da vodi i voli svoj život najbolje što ume i da stalno uči.

Ipak, njena odanost čoveku njenog života, koji ju je iznenada napustio i njen preokret, kao i sva saznanja do kojih tada dolazi, očravajući su. Svemire, daj svima šansu da vole svoj život, kao i moja morska, verovatno i životna drugarica. Svemire, još je lepše to činiti u društvu svoje srodne duše, svoje polovine, svog najboljeg prijatelja. Nakon takvih saznanja, ozbiljna konstatacija i neopisivo divan kompliment, da “ smo moj muž i ja tako kompatibilni, da divno gajimo našu decu i da treba jedno drugome da budemo navažniji i posvetimo par dana naših putovanja nama samima“.

Prilično dugo osećam istinitost ovih reči. Mi i biramo jedni druge uz želju da traje, a traje ako se neguje, ako imamo naše vreme. Samo naše. Bez namere da savetujem, samo prenosim, uz želju da tako i nastavimo, nas dvoje, moja srodna duša i ja, jer je kraj neizbežan, kao i moja želja da ovde nema mesta patetici. Kako bih izbegla žaljenje, još sam sigurnija kako želim da živim, smejem se i radujem.

Moja divna drugarica sa mora, kaže da jedino žali što je muža toliko podržavala, jer su živeli podržavajući jedno drugo i dogovarajući se, da radi i još radi, jer ima vremena za njih dvoje. Onda sa setom konstatuje da su obećali jedno drugome da će dane nakon penzije provoditi zajedno. Zajedno na putovanjima, sadeći paradajz u blizini Beograda, obilazeći parkove, pozorišne predstave. Nije ona ljuta što je otišao. Njoj je žao što zajednički san dosanjuje sama…

 

 

Svima koji odluče da vole…

Već postoji natpis žena, majka, kraljica, a moje viđenje bi trebalo da obuhvati i više od toga i eventualno bude zabavno.  Carica, ordena vredna gospođa, supruga, dakako, najbolja prijateljica, plačljivica, smejalica, vagon voza, medijator, prevodilac, a svako  po nahođenju, može da doda koji epitet, primer…

Spavanje… Kada su deca mala, spavate kada vam dozvole ili ako ste  mudri i istrajni  vi ih uobročite, naučite, prilagodite. Mama koja ovo piše je dugo uspavljivala svoju decu, jedno još uvek, mada je pokušavala i sa pametnijim metodama. Ovaj podatak iznosim bez da se žalim, u njemu uživam. Ipak, kada bih da dremnem, prijalo bi mi da dremnem.

Hrana, obroci, hranjenje… U mom slučaju slično je kao sa spavanjem, deca su mi srednje uobročena. Sada već znamo kako se ponašamo za stolom, upravo večeras smo ponavljali pravila pred put, mada neretko odstupamo od prakse. Naša deca, posebno starija ćerka, jedu jer tako treba, ne bih mogla da ih nazovem nekim posebnim uživaocima hrane. Često hranim-o mlađu, a stariju podstičemo da jede…Redovna prosipanja, obaranja pribora, ustajanja i lepa pričanja. Naše mame nas teše, pa, dobro, šta ako ih malo hranimo, nećemo ta da radimo sa njihovih osamnaest godina. Ješće tada same.

Zajednički izlasci… U našem slučaju se nosilo pola stana kada smo imali samo jednu ćerku, za svaki slučaj. Sa mlađom smo se opustili, često nam zafali stvari iz pola stana. Funkcionišemo. Mnogo nam je važnije da se smejemo i dobro provedemo, odavno smo izbacili blam iz upotrebe, sve je u redu, dok je pristojno i ne ugrožava druge. Musave, ponekad glasne, brze, pevaju gde god i to je prihvatljivo. Bar mi mislimo da jeste.

Naši izlasci… Hvala što postoje bake i deke, pa, to sebi možemo da priuštimo. Po ovom pitanju smo baš dobro prošli. Dobro, možda ne kažemo uvek gde stvarno idemo, malo uposlovimo reč izlazak, tek gotovo da nema potrebe da se iskradamo. Ipak, postoji jedno pravilo, a to je da tada redovno kasnije zaspe, moraju više puta u toalet, više im se mazi, mnogo su žedne. Kada to prođe, hop, mi izašli. Obuvam se u hodniku zgrade, šminkam u kolima, ali izašli smo.

Oblačenje… Sve je lakše dok  mi biramo i pripremamo odeću za sutra, ukoliko nije raspust. Sa starijom smo voleli da ekperimentišemo na polju frizura i to nam je uspevalo do njene pete godine, od tada samo rajf ili gumica za kosu, u retkim prilikama damo šansu šnalama. Sa garderobom je išlo bolje, dogovarali smo i sugerisali i onda jednog dana ustane i kaže, nosiću samo farmerke i helanke, za pozorište mogu haljine i šešire. Kraj priče. Sa mlađom ubeđivanje, od kako je naučila da traži i bira, ona hoće uvek gole ruke, haljine koje se okreću… Na žalost ili već nešto drugo, sa frizurama ista situacija kao i sa starijom ćerkom.

Igranje… Po pravilima teško, inače nam odlično ide. One su glavne, jedna je uvek glavnija, pa, tu ulogu menjaju. Važno nam je da se smejemo, u stvari, najvažnije nam je da se smejemo.

Drage mame, tate i ostali, da objasnim, iz mog ugla, naslov teksta. U svim navedenim situacijama, očekivanim, a posebno nepredviđenim, mama, potpisnica ovih redova,  zadužena je da doda, zna gde se šta nalazi, kaže da je kraj, posavetuje, sluša… Moj suprug veoma aktivno učestvuje u odgajanju naše dece, zajedno usvajamo pravila, da se zna. Ipak, naše ćerke najčešće govore: “ Mama! Mama, ona mi ne da. Mama, dođi. Mama, zar ne čuješ da te zovem? Mama, možeš da me uspavaš, češkaš? Mama, ja ovo ne volim…. Mamaaaaaaa!“ Naravno, kada ne može mama, uvek je dobro došao tata.

 

Starija ćerka mi je priznala da baš voli kada se ludiramo zajedno i to što pevamo karaoke i što ja volim da sam na sceni… Zamolila me je da to ne radim pred njenim drugarima, “ Inače, budi uvek takva!“ .