Месец: септембар 2015.

Molim sve dobre ljude da ovo pisanje shvate isključivo kao lični doživljaj, iz ugla mame. Piše mama dve ćerke.

Poslednjih nekolio meseci svedok sam priča, a mnogo ih je, o promenama u ponašanju naše voljene dece. Promena u vidu odrastanja, sazrevanja, otkrivanja, spoznaje… Tako se i sama čudim kako su i moje devojčice porasle, kako se menjaju. Verujm da ću uvek pamtiti konstataciju prijateljice, kada je za moju mlađu ćerku rekla, kakvu završnu priredbu ona ima, molim te, pa, juče se rodila, nema ni tri godine. Bila je to završna priredba, pozdrav sa jaslenim periodom i rastanak od naših dobrih vila.  Kako sam silno plakala, stvarno je brzo prošlo. Kako je tek brzo moj kikiriki krenuo da se menja spolja i iznutra, ima 11 godina i odbacuje lutke, piše dnevnik, pleše zaokupljena ko zna čime ili kime.

Tako rastu i druga naša deca. Kada kažem naša, mislim na decu bliskih prijatelja i rodbine. Tako je jedan cvetak neobično ili pak obično, tj očekivano raspupeo i promenio ugao gledanja na život i šta je važno. Jedna mrvica, u koju sam se na prvi pogled zaljubila, sa njenih nepunih godinu dana i poželela da sam mama, odmah, promenila je kosu, počela da istražuje, avaj, nova mesta za izlazak.  Jedan drugar, znan još iz stomaka, voljene mi gospođe, prerano je saznao za razlaze, raznih oblika, a jedan vanredno pametan i nestvarno lep dečak, danas mladić,  poželeo je da istražuje zabranjeno.

Neki od roditelja  pitali su me za mišljenje. Saslušavši ih, nikada se nisam usudila da dajem savete, ja sam porodični edukator na papiru i ko zna koliko još treba da učim, da bih smela i da pomilsim drugačije, upućivala sam ih na stručne ljude. Neki su poslušali, neki ne. Postoji u našem narodu neka prećutna sramota da se pomoć traži kada je u pitanju duša i ugrubo rečeno zbrka u glavi, koju odrđene godine sobom nose. Prirodno, kada te boli zub, odlaziš stomatologu, kada dobiješ temperaturu ili neprestano kašlješ, tu je opšta praksa i da ne nabrajam dalje. Sve to već svi znamo. Međutim, ovo je nešto drugo. Ovo se leči razgovorima, što je svakako dobro, a ako isti ne daju rezultate, onda slede kažnjavanja, neprihvatanje činjenica, možda i batine, zabrane. Čime to onda rezultira? Pobunom, svakako. Mladi čovek onda još više hoće to što mu se brani. Roditelji postaju nemi posmatrači, nekada i otirači rođene dece.

Veoma sam iskrena u pisanju tekstova.  Ipak,  ovaj ću put preskočiti analizu mene same iz perioda predpubertata i puberteta, možda bi to slikovitije objasnila žena koja me je rodila. No, kako sam ja dobro, a uspešno učim, nadam se, da prevaziđem sopstvene strahove i prenosim ih na svoju decu, nisam bitna ja za ovo zapažanje. Ono što se meni, kao roditelju, još uvek male dece, čini važnim jesu iskreni razgovori i osluškivanje sopstvene dece, više pažljivog slušanja, onda kada su opušteni i priča im se. Tada je nevažan i ručak i čistoća u stanu, naravno i film koji nam se gleda…Rad na obostranom sticanju poverenja, doslednost u odlukama, odstupanja kada nam instikt da znak, a  kada iscrpimo sva naša znanja, nije sramota obratiti se za pomoć onome ko o tome više zna.  Depresija se, primera radi, odavno ne leči batinama, tako ni anksioznost, letargija, nemotivisanost, lenjost i sl. Ovde stajem, jer, kao što rekoh, ja nisam stručna, mada se svim snagama borim za svoju decu i srećna sam što postoji neko. Taj neko nema čarobni štapić, sve što sledi iziskuje rad, promene i taman kada nam se učini da je neka sitacija rešena, evo nove i tako iznova. Dok nam deca ne odrastu i nauče… I tada ćemo možda brinuti ili mnogo misliti na njih, ali oni će već tada biti zreli ljudi.  Kako reče jedna gospođa iz struke, koja provejava ovim pisanjem, učimo da budemo advokati, učitelji, ekonomisti, zidari, moleri, a niko nas ne uči roditeljstvovanju. To je nemoguća misija, jer to učimo konstantno, u hodu, dok smo živi.

Važno je, takav mi se zaključak nameće, da se suočimo sa istinom i potencijalnim strahovima i da krenemo u rešavanje istih. Tada će strah nestati, ili se bar umanjiti,  jer ima ozbiljnog protivnika s druge strane, odlučnog roditelja i prijatelja.

 

Dragi mama i tata, vi ne znate kako je teško biti roditelj, reče neko…

 

Kad će treće? Molim? Pa, vreme je, sada si sve završila. Sad sam dobro, dobro mi je ovako. Nemoj posle da ti bude žao, sad ti je pravo vreme…

Ovih dana su mi se desile dve bitne stvari u vezi sa mojim poslom, napokon, da dodam. Srećna sam dovoljno, jer je dugo trajalo, osećam olakšanje i idem dalje. Jedno je kada nešto želiš, pa se desi prebrzo, možda se i pitaš jesi li to želeo, drugo kada iščekuješ, sigurniji u svoju želju i onda sa oduševljenjem prihvatiš novost. Onda verovatno ima još stadijuma, a na kraju je, osim ako ti si nikada ne ostvari, verovatno nije ni trebalo, kada već zaboraviš na želju i prirodno kada se ostvari, osećaj je drugačiji, jer si pomalo i izgoreo u željenju…

Elem, usledila su čestitanja i divne reči podrške ljudi, divnih ljudi. Samo što se završi čestitanje kreću pitanja i konstatcije…Kad će treće? Vreme je. Nemoj posle da žališ… Svi mi redom, ima izuzetaka, žele treće dete. Svi znaju da je to sledeći korak u mom bivstvovanju. Da napomenem da nikoga nisam pitala, niti konsultovala oko moje eventualne trudnoće. Ljudi u okruženju naprosto znaju da je vreme da ja po treći put postanem mama. Uredno se zahvalim na čestitkama, pokušavam da preskočim nagađanja o mom budućem majčinstvu, ali neki su baš uporni. Pokušam da objasnim da je moj zadatak po tom pitanju završen, čak se pravdam da je ovo moj maksimum. Ne odustaju. Uhvatim sebe kako razmišljam o nametnutoj mi temi, čak podelim mrvu sumnje sa najbližima, koji mi u šali kažu, jedva smo i ovo izdržali, uživaj u životu!

Kako ljudi znaju da li ti želiš ili ne želiš prvo, drugo, treće dete? Možda baš ne želiš. Kako znaju da možda uporno želiš, a ne dešava se, pa ti samo podgrevaju patnju? Koliko ljudi uostalom treba da su netaktični, da ne upotrebim težu reč, da ti savetuju šta je za tebe dobro, ako ih za mišljenje već nisi pitao. Nemam odgovor, prva misao mi je da je stvar o kućnom vaspitanju. Tačka.

Slušam skoro priču o mladoj, uspešnoj devojci, kojoj su se složile kockice na poslu, jao bolje da nisu, sada ću morati da se odselim od mojih, da se udam, dete da rađam… Zar to nisu stvari srca, zar to nije želja koja te tome vodi? Moji prijatelji i ja smo sve to radili jer smo tako hteli. Moji roditelji nisu sve moje odluke podržavali, u vezi sa brakom i sličnim temama, diskretno su rekli svoje mišljenje, a ja sam radila kako sam osećala. Tačnije, nas dvoje smo uradili kako smo mi želeli. Nisu se mešali, niti sugerisali. Pao im je kamen sa srca kada se naša veza ozvaničila, no mi to nismo iz tog razloga uradili, kamena radi, već nas radi. Želeli smo baš tako.

Ponešto još o trećem detetu. U mom okruženju, konkretno u komšiluku, žive tri porodice sa četvoro dece i mnogo im je lepo, srećni su i zadovoljni. Dobro im ide, nekako sa lakoćom gaje svoju decu, bar se meni tako čini. Iskreno im se divim, međutim mene nema u toj priči, ja baš volim što imam dvoje dece, dve ćerke. U nekom ranijem periodu sam možda želela troje, ipak, desilo se baš kako je trebalo, jer ja ovoliko mogu. Mogu, a da imam sebe, da se bavim i drugim odnosima, da negujem bračni, da napredujem kao osoba, da dam još nešto svetu.

 

Živela sloboda izbora! Živeo vaš i moj izbor da naše živote uređujemo kako mi želimo.

Kad hoće srce da nam prepukne, a da nije neko naš najbliži ugrožen? Meni je stala knedla u grlu kada sam videla zastrašujuću fotografiju trogodišnjeg dečaka kako beživotno leži na obali mora. Htelo je srce da mi prepukne.

Moje pisanje je moje zapažanje, moje viđenje, nekada vapaji, nekada deljenje radosti. Tako, kada god da pišem i o čemu god da je tema koju obrađujem, uvek su mi najvažniji moji, uvek su mi u glavi, srcu. Bez preterivanja, takva sam. Mogla bih beskrajno mana sebi da nađem, trenutno sam u fazi da nisam devojčicama dovoljno posvećena i već smišljam kako da to popravim, mogla bih neka svoja dela i da pohvalim. Svako od nas može isto. Kao što sam sigurna da svako od nas želi samo dobro svojim najmilijima. Posebno deci… Kao mama, preponosna sam na tu svoju ulogu, na to da sam imala sreće da ih obe nosim u stomaku, da me gurkaju i zafrkavaju jos u njemu, a tek stvarno upoznavanje, to je verovatno najveći dar.

Kada postaneš roditelj veoma se trudiš da svom detetu pomogneš da postane čovek, miluješ ga, tepaš, nosiš, činiš najbolje što umeš, maštaš da mu obezbediš dovoljno i više nego što si sam mogao. Voliš ga… Maštanje ne iziskuje raskoš, novac, zamkove, dovoljna je ljubav ili bolje rečeno, najvažnija je ljubav, gde god da su roditelj i dete. U kojim god uslovima da žive, kolike god poteškoće da ih snalaze, majke i očevi, po prirodi teže da zaštite svoje dete i spreme ga za dalji put. Svako ima pravo na dalji put, bar tako ljudskost i moral nalažu.

Moje devojčice su dobro, u stvari nakon skorašnjih događaja, zaključujem da su i više nego dobro. Odlično su, a ja ću svakako popraviti svoje propuste, jer ću imati priliku za to. Verujem da su i vaša deca dobro, čak odlično i da ćete imati prilike za popravke, uživanja, svađanja, mirenja, grljenja, voljenja…

Ono srce sa početka, puklo bi svima kada bi se našli u situaciji u kojoj se nalaze neka deca u kolonama koje traže spas. Ubeđena sam da i tada roditelji hrabre svoju decu, da će i to loše proći, grleći ih i govoreći im koliko ih vole, da se i tada kao lavovi bore da ih zaštite. Od sudbine. Nisam stručna, niti mi vaspitanje dozvoljava da optužujem, pokazujem prstom u krivca, zato i pominjem sudbinu. Iskreno, podilazi me jeza i strah od svega što se dešava ljudima koji beže od rata i beznađa. Strah me je i zato što sam svesna da to može svakome da se desi. Kako me je tek strah kada vidim fotografiju, koju sam pomenula i mnogo sličnih poslednjih meseci. Tu više nema popravke, ni grljenja. Sve bi dao roditelj na ovom svetu da se dete opet naljuti na njega i ljutito „digne nosić“, svaki plač bi i neprospavanu noć slavio, jer ima priliku.

 

 

Budite dobro, kad već imate prilku, baš kao i ja…