Strah

Molim sve dobre ljude da ovo pisanje shvate isključivo kao lični doživljaj, iz ugla mame. Piše mama dve ćerke.

Poslednjih nekolio meseci svedok sam priča, a mnogo ih je, o promenama u ponašanju naše voljene dece. Promena u vidu odrastanja, sazrevanja, otkrivanja, spoznaje… Tako se i sama čudim kako su i moje devojčice porasle, kako se menjaju. Verujm da ću uvek pamtiti konstataciju prijateljice, kada je za moju mlađu ćerku rekla, kakvu završnu priredbu ona ima, molim te, pa, juče se rodila, nema ni tri godine. Bila je to završna priredba, pozdrav sa jaslenim periodom i rastanak od naših dobrih vila.  Kako sam silno plakala, stvarno je brzo prošlo. Kako je tek brzo moj kikiriki krenuo da se menja spolja i iznutra, ima 11 godina i odbacuje lutke, piše dnevnik, pleše zaokupljena ko zna čime ili kime.

Tako rastu i druga naša deca. Kada kažem naša, mislim na decu bliskih prijatelja i rodbine. Tako je jedan cvetak neobično ili pak obično, tj očekivano raspupeo i promenio ugao gledanja na život i šta je važno. Jedna mrvica, u koju sam se na prvi pogled zaljubila, sa njenih nepunih godinu dana i poželela da sam mama, odmah, promenila je kosu, počela da istražuje, avaj, nova mesta za izlazak.  Jedan drugar, znan još iz stomaka, voljene mi gospođe, prerano je saznao za razlaze, raznih oblika, a jedan vanredno pametan i nestvarno lep dečak, danas mladić,  poželeo je da istražuje zabranjeno.

Neki od roditelja  pitali su me za mišljenje. Saslušavši ih, nikada se nisam usudila da dajem savete, ja sam porodični edukator na papiru i ko zna koliko još treba da učim, da bih smela i da pomilsim drugačije, upućivala sam ih na stručne ljude. Neki su poslušali, neki ne. Postoji u našem narodu neka prećutna sramota da se pomoć traži kada je u pitanju duša i ugrubo rečeno zbrka u glavi, koju odrđene godine sobom nose. Prirodno, kada te boli zub, odlaziš stomatologu, kada dobiješ temperaturu ili neprestano kašlješ, tu je opšta praksa i da ne nabrajam dalje. Sve to već svi znamo. Međutim, ovo je nešto drugo. Ovo se leči razgovorima, što je svakako dobro, a ako isti ne daju rezultate, onda slede kažnjavanja, neprihvatanje činjenica, možda i batine, zabrane. Čime to onda rezultira? Pobunom, svakako. Mladi čovek onda još više hoće to što mu se brani. Roditelji postaju nemi posmatrači, nekada i otirači rođene dece.

Veoma sam iskrena u pisanju tekstova.  Ipak,  ovaj ću put preskočiti analizu mene same iz perioda predpubertata i puberteta, možda bi to slikovitije objasnila žena koja me je rodila. No, kako sam ja dobro, a uspešno učim, nadam se, da prevaziđem sopstvene strahove i prenosim ih na svoju decu, nisam bitna ja za ovo zapažanje. Ono što se meni, kao roditelju, još uvek male dece, čini važnim jesu iskreni razgovori i osluškivanje sopstvene dece, više pažljivog slušanja, onda kada su opušteni i priča im se. Tada je nevažan i ručak i čistoća u stanu, naravno i film koji nam se gleda…Rad na obostranom sticanju poverenja, doslednost u odlukama, odstupanja kada nam instikt da znak, a  kada iscrpimo sva naša znanja, nije sramota obratiti se za pomoć onome ko o tome više zna.  Depresija se, primera radi, odavno ne leči batinama, tako ni anksioznost, letargija, nemotivisanost, lenjost i sl. Ovde stajem, jer, kao što rekoh, ja nisam stručna, mada se svim snagama borim za svoju decu i srećna sam što postoji neko. Taj neko nema čarobni štapić, sve što sledi iziskuje rad, promene i taman kada nam se učini da je neka sitacija rešena, evo nove i tako iznova. Dok nam deca ne odrastu i nauče… I tada ćemo možda brinuti ili mnogo misliti na njih, ali oni će već tada biti zreli ljudi.  Kako reče jedna gospođa iz struke, koja provejava ovim pisanjem, učimo da budemo advokati, učitelji, ekonomisti, zidari, moleri, a niko nas ne uči roditeljstvovanju. To je nemoguća misija, jer to učimo konstantno, u hodu, dok smo živi.

Važno je, takav mi se zaključak nameće, da se suočimo sa istinom i potencijalnim strahovima i da krenemo u rešavanje istih. Tada će strah nestati, ili se bar umanjiti,  jer ima ozbiljnog protivnika s druge strane, odlučnog roditelja i prijatelja.

Dragi mama i tata, vi ne znate kako je teško biti roditelj, reče neko…