Месец: октобар 2015.

Kada sam bila veoma mlada, još uvek vitkog stasa, pre puberteta, moja me je mama zvala  Brooke Shields. Ništa specijalno mama o njoj nije znala i ovakav nadimak, nadenut meni, odnosio se isključivo na moju fizičku lepotu, tačnije moju glavu, viđen očima žene koja me rodila.

Nije baš bilo lako otrežnjenje kada sam sama shvatila da nisam tako lepa, da ima lepših i još lepših i za moj ukus nekih najlepših. Čak se i mama moje mame šalila kasnije, da ju je bilo teško ubediti da nismo najlepša deca na planeti. Moji roditelji su mnogo ulagali u nas dvoje u svim aspektima našeg razvoja, a ovo je bila jedna od onih nerealnih slika koje izmaštaš u svojoj glavi. Tata je bio jednostavniji, njemu sam prosto bila najlepša i tačka.

Iskreno govoreći, nije mi bio najvažniji moj izgled tada, a pogotovo sada. Sada znam da sam lepa ako sam zadovoljna, a zadovoljna sam ako radim stvari koje volim, kada sam nasmejana, okružena ljudima koje volim i od kojih učim….Sve su mi lepši ljudi koji me osvoje svojom inteligencijom i humorom i mnogo sam puta patila kada sam dolazila do saznanja da oni mnogo lepi, ne moraju uvek da budu i dobri, a naravno da ih ima. Ipak, fizička lepota ili njena relativnost, moje viđenje…

Kako uopšte znaš da li je neko lep? Umem u svoje ime da objasnim i odgovorim na ovo pitanje, ali me je dugo zbunjivalo kako Dylan iz Beverlly Hillsa nije svima prelep, na primer? Da, veoma sam sklona maštanju i kao mala sam stalno u nekoga bila zaljubljena, ma i kao velika. Toliko oduševljena nekim lepotanima sa ekrana, da sam starijoj ćerki pričajući bajke, davala imena prinčevima iz te klase, Brad Pitt, Johnny Depp, Robert De Niro, Ryan Phillippe i Clive Owen. Shvatila sam da sam možda malo preterala, kada je ta ista ćerka u fazi žvrljanja nacrtala neko biće sa suzama , koje je nazvala Cliwe Owen plače!

Neću suditi o dograđenim i nadograđenim lepoticama, a i ko sam ja da to radim, već ću preneti utisak iz gradskog prevoza, danas. Danas sam videla mladu devojku, otprilike sedamnaest godina staru, prirodno lepu, meni. Potpisujem, većini bar dopadljivu. Imala je dug kaput,  šarene čizmice u skladu sa istim, elegantno zakopčana, urednu kosu, pristojnu dužinu noktiju, sa jedva vidljivim sjajem za usne i maskarom. Toliko je bila prirodna. Prirodno mlada i lepa.  Nadam se  da je razumljivo ovo što pokušavam da kažem. Lep si onda kada si zadovoljan i nikavi specijalni efekti nisu potrebni.

Naravno da nisam neka staromodna tetka, koja ne razume potrebu devojčica, posebno devojaka za fizičikm doterivanjem. Moja ćerka od juče u ormariću škole ima mini neseser za vanredne situacije, a kako je mali broj godina u pitanju, u isti je stavila samo sjajeve  za usne, uz napomenu samo ako bude neko fotografisanje, mada me već ispituje da li će u sedmom razredu moći da stavlja maskaru. Znaš sedmakinje to rade i to je tako cool. Za ova i slična pitanja konsultovaću drugarice, mame starijih devojčica, jer je moj sadašnji odgovor ne.

A u školama, moje odredište su za sada osnovne, tako da o srednjim tek ponešto znam, situacija je zapanjujuća. Mlade devojčice su veoma ozbiljno našminkane, veoma stegnuto obučene, sa veoma dugim, najmaštovitije moguće nalakiranim noktima. Dok, primera radi, u mom okruženju raste jedna osmakinja, koja je i više nego cool, bez pomenutih dodataka, tj svedeni su, primereni uzrastu i ona je prirodno  mlada i lepa.

Dakle, iz mog ugla i Dylan i Clive i Brooke su u našim očima, možda bolje rečeno pogledu,u  stavu, ispunjenosti…

Porodico, ti si ipak, najvažnija, ti daješ primer svojim delima i modelom ponašanja. Porodico, reaguj i aktivno učestvuj u odgoju svojih najmiljih.

 

Sve vas voli vaša Brooke Shields!

Priča je lična, nadam se ne patetična, a ako i jeste, to sam sada tako umela da prenesem. Priča je o ljubavi mog života. Života!

Mali osvrt na početak, časna reč kratak, tek da bude razumljivije, a i meni slađe, jer ovo radim zato što mnogo želim da imam pisano svedočanstvo o njemu.

Sa mojih 16 godina sam se zaljubila u njega i one me je iskusno odbio. Nakon tri godine sam se opet zaljubila u njega, dao mi je neku nadu, no ipak je procenio da sam premlada.  Onda sa moja dva anđela čuvara odlazim ponovo na Drinu, da prebolim mnogo toga i ovaj put malo mislim na njega. Anđeli me moji zadirkuju da im pokažem ko je taj čovek. A moj budući čovek brašnjav po glavi, veoma neobično obučen, drugačiji. Na nagovor mu se javim, mnogo sigurnija u sebe i on se malkice oduševi.  Anđelke protestvuju, to je on?! Sutra on dolazi kao ozbiljan igrač, doteran, prilično siguran u sebe. Da, da, hoće da me osvoji, a da deluje nezainteresovano.  Nakon par dana smo se spojili, hvala Univerzumu! Toliko.

Svaki dan na moje pitanje koliko me voli govori više nego juče i ja se svaki put istopim. Nadam se da ću uvek ovako da se topim, uvek i zauvek ili bar onako kako se on topio kada smo počinjali, dok smo vodili višesatne telefonske razgovore na fiksnom telefonu. Govorio je da je u njegov sobi trenutno potop, jer se kao led istopio. Da, da, zna taj da kaže što moje uši žele da čuju.

Dalje. Ja sam njega prosila, naslonjena kolenom na plastičnu flašu soka, a on me fino odbio, rano je, ali hoćemo, jednom. Kada je došao dan za prosidbu, nikakva padanja na kolena kao u Hollywoodu, ljubljenje ruke i slično, već baš ovako, “ Oćeš ti ba ili nećeš?“. O, živote, ko odbija takvu prosidbu, kada ima njega?!

Nije sve bilo slatko, konstantno smo napredovali ili nazadovali, nekada mravljim korakom, nekada lavovskom brzinom, dok se nismo pronašli. Kao i svaka ljubav i moja ume najbolje da grli, najjače da me zaštiti, najviše obraduje, posebno iznervira, kao da je razvijao taj dar, najluđe teši, Ajde  molim te, ko još plače četvrtkom, dođi malo da te zagrlim. Onda me stavi u svoja krila, potapše, ne duže od trideset sekundi, jer mu je sve preko toga napor i kaže gotovo, sada si kao nova.

Moji roditelji kažu da se  lako da odrediti moj život, pre njega i ovaj sada, sa njim, verujem večni. Volimo da obaramo ruke, u stvari, ja njega lupam po mišici do iznemoglosti, on me tako pušta i onda me samo sa dva prsta uhvati i gotovo. Obožavam naše borbe. Češka me deset sekundi, smatra da je to dovoljno. Uvek brine da li sam se dobro obukla, kuva mi omiljena jela, kada radi, sa ponosom naglašava da je to za nas i da je svestan koliki je moj doprinos našem boljitku. Nekada i preteruje, ali kao mudrica zna šta treba da kaže. Želi svaku želju da mi ispuni, posebno onu koja se tiče naših putovanja. Zna da mi time hrani dušu.

Kakav je tata, jednom će reći naše ćerke, kakav je muž, upoznajem ja. Moj muž u radnom odelu ulazi u neku važnu parfimeriju, obezbeđenje ga jedva propušta i traži najbolji parfem za mene, pobrojavši koje sam do tada koristila i tako stilizovan osvaja prodavačicu, te dolaze do rešenja. Moj muž zapazi prodavnicu obuće koja mi se svidela i sam odlučuje da on to može. Hrabro traži i bira model, Ne, ovo je previše šljašteće za nju, malo svedenije, a elegantno, molim Vas. Da, pogodio je.

Ipak patetika i čuvena filmska industrija za kraj, cookie~s fortune ili kako ga mi zovemo kolačić sudbine. Baš je dobro što imam tebe. Što me malo analiziraš, a mnogo podržavaš. Što mi umireš od smeha na moje ludorije, što mi hraniš ego kada treba i pomažeš da se spustim  kada je neophodno.

Opet bih se udala za tebe…

Postepeno, počećete da

prepoznajete

Nevidljivu formu onoga koji

vas je napustio…

Kada si mali  govore ti da te osoba, koja više nije sa nama, jer je zauvek otišla, gleda sa neba ili misli na tebe. Možda ponekada kažu i da je otišla na duži put.

Moji susreti sa večnim odlascima dragih ljudi počeli su da se dešavaju, bar da sam ih bila svesna, sa mojih pet godina. Obojica deka su nas napustila u tom periodu mog života. Emocije u vezi sa tim događajima mi nisu previše strašne, jer su obojica bili na putu. Kada sam malo porasla, saznala sam istinu, a kako je već prilično vremena prošlo, opet me nije bolelo, jer su moji najbliži bili dobro. Veoma slabo se sećam mame, viđala sam je tužnu, s tim da  je ona tugu uvek pravdala nekim drugim situacijama, a ja sam prihvatala, jer mi je tako bilo lakše. Kad malo bolje razmislim svoje strahove od večnosti, da je tako nazovem, počela sam da negujem poslednjih par godina. Silno sam se trudila da zdravo jedem, vežbam, smanjim poroke, ali me je sve kratko držalo, dok se ponovo ne uplašim. Onda opet sebi obećam da ću duže i kvalitetnije da spavam, da ću ranije da ležem i opet iznova…

Pogodili su me odlasci nekih dragih, mlađih osoba, taman koliko sam sebi dozvolila. Pomislila sam da sam sazrela, da umem sa time dobro da se nosim. Ipak, moji najbliži su sa mnom , a kako se ja i dalje plašim, shvatila sam da se u stvari za njih grčevito držim. Svi smo tu. Ove godine je umrla nana i čini mi se da sam to najteže podnela do sada, iako su me ljudi tešili da je lepu starost doživela. Verovatno zato  što sam svesnija, odraslija. Toliko sam tugovala, da mi je u nekim trenucima nedostajalo vazduha. Najbolje su me utešile moja mama i moja instruktorka joge, ako izuzmem toplinu kojom je zračio moj muž, no to se nekako podrazumeva. Mama mi je rekla, dete, moja mama umire, ne tvoja, molim te da se malo primiriš, a instruktorka me je snažno grlila i ja sam potpuno prodisala. Zaista mi je bilo lakše kada se sve desilo, bila sam spremna.

Ne znam šta sam tačno radila sa mojom decom, tek jedna se plaši svega onostranog i neobičnog, rekla bih u prihvatljivoj meri, a druga sve vidi kao prihvatljivo, čak onostrano karikira izbacujući jezik sa strane, bez da joj je teško. Možda će i zvučati logično, mlađa je. Ipak, kako objasniti da je starija i kada je imala godina koliko mlađa sada, reagovala pre strahom, negom šalom?

Pisala sam o čarobnoj gospođi, koju sam upoznala na letovanju, gospođi koja je izjavila da nakon smrti svoje velike ljubavi ona živi da ode svome voljenom. Moji roditelji su me zamolili da mi ona pomogne u ideji o prihvatanju, jer znaju koliko mi teško to ide, da će i oni otići, jednom.

Ne znam kako se uopšte priprema za to? Nikada nisam spremna, da li je iko? Moja draga mentorka nas je podučavala na predavanjima da detetu određene dobi, možemo da objasnimo da čovek nije sa nama onda kada prestane da diše, hoda…

 

 

Postepeno, počećete da

prepoznajete

Nevidljivu formu onoga koji

vas je napustio.

I kada proces žaljenja obavi

svoj posao,

Rana gubitka će zaceliti.

I vi ćete naučiti da okrenete

svoj pogled

Od te praznine u prostoru

ka srcu svoje duše,

Gde vaš voljeni čeka vaš

povratak

Još od samog početka.                         John O’ Donohue

Učim se  spremnosti za ono što život nosi. A vi, voljeni moji?