Месец: децембар 2015.

Znate li vi da volite sebe, iskreno? Razlika je u ljubavi prema sebi, onom zdravom odnosu i samoljublju. Interesuje me ova prava ljubav…

Moj divan prijatelj, neuropsihijatar po profesiji, često mi je govorio, Đukanovićka, previše zadataka sebi zadaješ i onda ako jedan padneš, ne vidiš druge koji su dobri, napravi selekciju. Kako vi stojite sa zadacima pred sobom i kakav vam je osećaj u vezi sa istim? Umete li da pohvalite sebe, dodirnete i pomilujete? Ja definitivno ne. To su mi mnogi rekli i bili su u pravu. Ima pojedinačnih slučajeva, gde ne delujem kako želim, iako volim te osobe, ima i onih gde me doživljavaju boljom nego što jesam. Zato i vodim ove razgovore sa sobom, da otkrijem da li sam folirant ili neko drugi?!

Bilo je mnogo situacija gde sam se pokazala kao prijatelj, sa iskreno dobrim namerama i tada činila stvari bez razmišljanja da li su na moju štetu. Bilo je i situacija gde sam povredila ljude, a da, naravno, nisu bile u moju korist. Jedno zejdničko u pomenutim događajima sam ja. Ja kao individua, majka, supruga, prijatelj, ćerka i sestra. Zarad mog jezika bila sam i deo bulinga, a da toga nisam ni bila svesna. Da pojasnim, ja sam bila ta nad kojom su se dešavale neprijatne stvari, ponekad mislim i zasluženo, jer nisam naučila granicu. Još je tražim, iako mi se čini  da mi je duša čista. Zašto onda umem da pravim nevolje? Prvo, zato što sebi nisam dala pravu šansu, za upoznavanjem i prihvatanjem sebe same. Drugo, zato što ne umem da uživam. Uvek pravim dalje planove, bez da zastanem u trenutku koji mi se dešava. Treće, jer sam nesigurna, stalno se preispitujem i stalno želim više, pa se pogubim, toliko da samo majka može da me voli. Verovatno i otac. Da li treba da se vratim u nazad? Da saznam nešto iz prošlosti i da zagrlim malu Vanu? Da je prihvatim i usmeravam na bolje, a da je pri tome vrednujem za postignuto, pogledam u ogledalo i pokažem joj ljubav…

Moja instuktorka yoge misli da sam osoba vredna pažnje i ja joj verujem. Zato sam je i poslušala da na ogledalu sebi napišem „zdravo, voljena“, a da pri tome ni jednom , iako stoji ispisano karminom već godinu dana, nisam stvarno pogledala u te reči. Je li tu problem? U meni je definitivno, a jednom kada ga definišem, a hoću, biću mnogo dobra. Sebi. Znam da iza toga sledi i drugima. Baš duboko verujem da je ovo dobar put, jer sam se napokon suočila sa mučiteljima mene same, sobom, a kažu da je to rešenje pola situacije. Ha, pa me nećete prepoznati od toliko zdravog odnosa prema sebi. Tada ću sigurno i manje grešaka praviti i manje će me pogađati izvesne reakcije, jer ću znati da sam uradila dobro. Zato sam sve ovo vreme toliko i preispitivala i svoju i ljubav drugih, jer često i nisam znala šta bih sa tolikim emocijama. Stvar je u tome da ih često nisam dobro ni usmeravala, jer, molim vas, vi to već znate, a ja učim, kome se pa, dopadate, ako se ne dopadate sebi i iznova i iznova gradite sebe?

Svima iskreni zagrljaji koji su pronašli sebe i još iskrenije navijanje onima koji se još uvek traže. Ja želim da se pronađem i duboko verujem da sam na dobroj trasi i da ću jedno jutro, poštujući svoje prirodne potrebe, što je moj dodatni zadatak, reći sebi ZDRAVO VANA, JA TE VOLIM. Čak je i ovo Vana došlo kao paket ljubavi, jer su me ceo život tako zvali, Ivana samo kada su mnogo ozbiljni ili ljuti.

 

 

Moj duboki naklon za pronađene…

Helouuu! Biće nešto od ovoga, osećam, onako u stomaku, a hvala svima vama koji ste uz mene. Samo da znate i ja sam uz vas, šta god dobro da radite. Da krenemo, zajedno…

Ima jedna devojčica, sa kojom imam sreće da odrastam i ja, koja po opredeljenju voli ljude. Uvek, uvek je nasmejana, voli da se grli i ljubi, priđe onome ko plače ili je tužan, sa glumcima iz predstave je na ti i voli život, u toj meri, da je to fascinantno. Časna reč, prvi put sam imala čast da upoznam takvo ljudsko biće. Ona osvaja osmehom, lepotu ne mogu da vam dokumentujem, možete da mi verujte na reč, jer  njene lokne obaraju s nogu. Ona ima tri godine i od nje može da se uči kako se voli život, svom snagom, celim bićem.

Pomenuto dete poznajem onoliko koliko vremena provodimo zajedno, skoro svako radni dan i mnogo volim što je baš sa mnom i mojom drugaricom G. Ponekad se zapitam kakva će biti kada poraste, šta će biti sa osmehom, ljubavlju koju ima kao nekoliko osoba zajedno? Kada ono dečije, iskreno, nevino preraste u nešto ozbiljno, odraslo, mnogo odraslo. Baš iz ovog razloga i najviše radi istog i ostajem u ovom poslu, iako osećam da ćemo se uskoro razići deca i ja, bar na ovaj način. Sa decom uvek znaš na čemu si, jasno ti bez ustezanja kažu šta žele, kada si ih povredio, kako vole da se ponašaju, a tu su uvek i odrasli, koji često zakomplikuju stvari. Verovatno često iz dobre namere, kao na primer mama jednog čarobnog, mirišljivog dečaka, koja me svako jutro čeka da njeno dete uđe sa mnom u sobu, jer  neće bez mene. On ulazi tako sigurno i lako, da ja imam nevericu zarad koga mene čekaju, mame ili dečaka radi?! Odrasli stvarno umeju da prebace stvari u drugu dimenziju, no bez brige i ovaj odrasli što piše, umeo je da od komarca napravi leoparda, dok nas jedna divna učiteljica nije podsetila da deca umeju da rešavaju stvari među sobom. Kada ovo pišem, imam potrebu da napomenem da misliim na čiste dečje odnose, koji isključuje bullying, vršnjačko nasilje, to je druga, teška tema. Tako upoznajem roditelje, godinama, koji gaje neku posebnu decu, sa nekim posebnim prohtevima, a da to u praksi, kao i u mom ličnom slučaju, bude potpuno drugačije. Bila su i nadalje su zdrava, prosečna deca, vesela, željna druženja sa vršnjacima i izvinite ako ću nekoga uvrediti, roditelj, odrasli koji to ponekada pokvari. Kako biste drugačije razumeli situaciju deteta, veselog, saradljivog, koje sa svoje tri godine ogovara, stavlja ruku blago preko usta dok to radi ili dete, istog uzrasta, koje zna da je piša neka sramota. Pa, o čemu onda ti roditelji pričaju sa decom ili šta pričaju, ne vodeći računa da su deca, kao najjači upijači, pored njih  dok vode te nebulozne razgovore. Koliko je tek situacija bilo da se nama, koji brinemo o njihovoj deci, međusobno supružnici ogovaraju, optužuju, ne podržavaju? Mislimo li onda o tome u kakve će ljude da izrastu ta naša deca ili se naprosto iznenadimo, a pravi šok kreće sa školom. Opet, preskačem temu degradirajućeg našeg školstva i nadam se da dva svetla primera učitelja, koje pratim, nisu manjina, da ima nade…

Roditelji, vodite li računa šta pričate ili radite pred decom, šta gledate na televizijskim kanalima, na kakva ih mesta vodite, u kakva ih društva uvodite? Deca vide, čuju, osećaju mnogo jače i snažnije nego što možete da pretpostavite. Nebitno je što sve prepričavaju, mnogo važnije je što uče po modelu i onda nema mesta čuđenju. Zašto se čudimo kada dete sa dve ili tri godine poznaje robne marke, original igračke ili bljak kineske, kult McDonald*s hrane i sličnih mesta, pa mi smo ti koji im dajemo primer da je to u redu. Mislimo li o tome? Ili kada roditelj bez pogovora pozajmljuje, bez prethodne saglasnosti osoblja, igračku, jer je dete siiiiilno želi? Stvrano mislite da je to dobar roditelj? To je isti onaj roditelj, koji će danas uzeti igračku i već dati određeni primer detetu, a sutra ga zarad najbanalnije situacije najstrašnije iskritikovati ili istući. Roditelji žrtve, kritičari, mančmelou, sve možeeeee…

O, koliko je mnogo vežbe i učenja i spremnosti potrebno da uložimo i često jeste naporno, a da se ipak podsetimo da smo  birali  tu ulogu.

Ne znam da li ste vi znali šta znači biti roditelj, pre nego ste i sami to postali i kako neko to uopšte može da zna, dok lično ne oseti, upozna? Ja baš ništa nisam znala, učila sam u hodu, učilo me dete, okolina, iskustva drugih i sve to zajedno me nekako formiralo, a toliko je posla preda mnom.

 

Baš me iskreno interesuje kakav će ispasti osmeh sa početka priče?!

Zamislite sada ovo, ima ljudi u mom okruženju koji misle da sam neka baš dobra osoba, uvek nasmejana i da gotovo uvek imam pozitivan stav o svemu. E, da i da sam stalno nasmejana. Osim jedne mnogo drage A., ostali koji dele ovo mišljenje o meni, relativno  skoro su deo mog života. Pomenem ja to mišljenje mojoj starijoj devojčici, a ona će na to, što ih ne pozoveš da dođu kod nas, da te vide stvarnu, kako umeš da se mrštiš i ljutiš i često si ozbiljna.

Da li sam ja stvarno onda glumica, pa, se prikazujem kakva bih volela da budem, da li, što je vrlo verovatno, ne pokazujem suštinu ako se ne poznajemo dovoljno duboko ili sam, kao što umem da budem, sklona promenama raspoloženja, zavisno od preovlađujuće emocije u meni? Možda me rutina pomalo guši, pa lakše pucam, a sebi sam i onako zadala za zadatak da će mi biti lepo na onom mestu gde provodim dosta vremena, a da nije moja porodica, jer se na taj način štitim i dobro mi je. Ne diraju me, ne diram ih. Ljudi koji me manje, kraće poznaju misle da sam divno društvo, da li zato što u početku dajemo najbolje od sebe, kako u druženju, tako i u započinjanju veze, poslovnih odnosa, a onda krećemo da se opuštamo i neke manje lepe situacije izlaze na površinu?! Jesam li usamljen slučaj u ovom poimanju ili kod drugih  stvari slično  funkcionišu?

Lično, jesam sklona nekoj vrsti glorifikovanja dragih osoba i do sada sam imala sitna razočaranja, a ovo je možda pitanje za one bliske meni, kako me oni doživljavaju. Jedino što sada sa sigurnošću mogu da kažem jeste da volim promene, neka su trenutno i bolne po mene ako će dovesti do boljitka. Moje najbolje prijateljice, posebno one sa našim zajedničkim najdužim stažom, taj mi je izraz prvi pao na pamet, upoznale su me na mnogo načina i odlučile smo da ostanemo zajedno, iako se sa jednom, koja živi sedam minuta od mene, na Novom Beogradu, vidim tri puta godišnje, nama je vreme stalo i obe znamo da smo tu ako zatreba, a retki razgovori su do srži iskreni i višesatni, za mene oplemenjujući. Jedna živi daleko, nebitno je, to je to.

Čudno mi je bilo, kada su mi neki učeni ljudi, sa mnogo više životnog iskustva, govorili, da naiđe period možda zasićenja,  pa se emocije nastave kasnije, zatim da se okruženje menja, kako se i mi menjamo i naša interesovanja, pogledi na važnost. Ima i onih, verovali ili ne, pošto sam obično ja inicijator, koji me česće traže nego ja njih, a isto ih mnogo volim, jer je nekako postavka od starta pokazivala da će biti tako ili se opet vremenom menjala, bilo je onih koji su zarad toga patilii, a patila sam i ja, kada je bilo obrnuto, a onda sazrevanjem shvatala da ljude prihvataš onakvim kakvim jesu, bez želje da ih menjaš, pod uslovom da obe strane žele da ostanu u takvoj vrsti veze. Izgleda da ona moja maštarenja, ponakada umeju i zbrku da mi naprave u glavi, jer ja kad volim, volim do kraja, a ne prija svima isti pristup. Bilo je i kontakata, posebno tokom školovanja, kada mi je delovalo da se sa ljudima sa kojima sam provodila četiri ili osam godina svog života, za koje sam bila ubeđena da su za čitav život, da kada su se škole pozavršavale i naši odnosi su  polako bledeli, bez nekog posebnog razloga, opet to mogu da pripšem životnim okolnostima.

Jedino što sam sebi obećala jeste da ću se mnogo više viđati sa onima koji mi hrane dušu, ako i ja njima hranim istu, nakon konačnih odlazaka nekih dragih ljudi, jer želim da živim bez osećaja da sam ih željna, a nije se baš tako ostvarilo. S druge strane, neki novi ljudi u mom životu su me itekako oplemenili, pa  tako osećam  zbunjenost na pragu dolaska narednih godina na onih mojih dvadeste osam plus deset.

Ja bih sve da volim, ovde sam potpuno iskrena i da je uvek sve lepo i nasmejano i toplo onda kada najviše zatreba. Ponekada me u toj ljubavi pređe moja sopstvena narav i ne umeće brojanja do sto, do deset je malo. Mislim da je možda ključ u mojim prenabijenim emocijama, a sve što je previše nije baš dobro.

I tako maštam da sve one drugarice koje volim, ovde se zadržavam isključivo na ovoj grupaciji, dođu kod mene ili odemo negde i pričamo, kažemo sve, uz neko dobro vino i uvek se volimo. U stvari dugo sam zamišljala taj pidžama party sa svima njima, nekako bismo stale u moj životni prostor i da se igramo, igramo, igramo.

Da se nadovežem na početak teksta i eventualnu moju glumu. Dolazim do zaključka da možda malo i glumimo u početku, nesvesno, a onda se otkrivamo i prihvatamo. Očekivano da će moji najbliži znati sva moja raspoloženja, jer sam sa njima najotovrenija, kao što je valjda prirodno da se ne ogolimo sasvim pred drugima, verovatno bi bilo dosadno, možda i previše naporno.

U moju odbranu, na kraju, jedino u šta sam sigurna, to je da umem istinski da volim i želim ljudima dobro, a tu bi trebalo imati osećaj u kojoj meri to prija drugoj strani. E, to treba da naučim.

 

 

Volim da volim, a sada ću se učiti meri, baš zarad lepote davanja i primanja.

Ovaj tekst je baš mnogo moj, mislim može da bude i manje zanimljiv, šta ja znam, pa eto, upozorila sam vas.

Vraćamo se juče iz Crne Bare, našeg omiljenog sela, veoma omiljenog i ja sam malo dremnula. Slušamo radio i hop pogodi me pesma, Gotye. Krenem da maštam šta bih volela da mi se ispuni, baš onako daleko, daleko. Ima Crna Bara uticaja na moje maštanje. Naime kada smo počinjali zajednički život, tek skupljali parice, osim mora, moj put u svet je bilo i naše selo i to je bilo to. Neki bliski ljudi su tada već putovali. Tako mi jednom za Crnu Baru, a brat u Pariz, drugi put mi opet za Crnu Baru, drugarica u Pariz. Onda se pojavljuje novo epohalno putovanje. Krenemo put Ćićevca, wow, a brat valjda u Barselonu. Shvatim da svi moji putevi vode ka Crnoj Bari, eventualno Ćićevcu. Tada sam maštala da ću da putujem, putujem. Amerika je moj san, muž ni da čuje, a evo, bliži se…

Elem, ja sam,  osim maštanja o glumi, koje sam spominjala, silno  želela da prisustvujem dodeli Oscara, ako ne kao dobitnik, biti učesnik je za mene tada bilo pase, onda kao neka faca na crvenom tepihu, koja ne juri autograme, već eto tako šeta i u sebi vrišti od sreće. Imam zanosnu toaletu, visoke štikle i stabilna sam na njima, obavezna kratka kosa sa nekom premoćnom frizurom. Onda ja na tv prenosu, zatim u slobodno vreme šetam i nehajno se fotografišem ispred onih silnih zvezda na pločniku, a u stvari vrlo hajno. Toliko sam bila zaluđena dodelom Oscara i još uvek  jesam, da sam, onda kada su mi roditelji branili tv prenos, isti pratilia putem Pingvin radio stanice, direktno. Bokte, kao da sam tamo, uvo mi se zalepilo za kasetofonaš. Kakvo veče savršeno.

Da još malo zadovoljim svoju ljubav prema filmovima, a onda i muzici organizovala sam takmičenja sa bratom i to tako da mu postavljam pitanja na koja verovatno ne zna odgovore i naravno, pošto sam ja i voditelj, brzo brojim njegovih deset sekundi i on ni ne stigne da odgovori. Pobednik sam, naravno, uvek ja, on samo kaže Vanaaaa! Onda ga teram da imenuje moje omiljene glumce i glumice, da sa mnom gleda Beverlly Hills 90210 i vrhunac da komentarišemo Dylana i Brandona, možda malo i Brendu, mada se njemu sviđala Kelly. Imamo i jednu zabranjenu anegdotu u vezi sa serijom, nekoliko godina kasnije, mislim da nam je to bilo jedino zajedničko gledanje sa uživanjem.

Moj Hollywood i ja. Ova vožnja jučerašnja mi je vratila sva ta maštanja i opet mi srce kuca baš brzo, kao da samo malo fali da se to i ostvari. Mada, meni se u glavi sve ostvaruje, tako i noć pred krštenje ćerke, koja se zove isto kao ćerka gospodina Robert De Nira, ja zamišljam da on otvara vrata Saborne crkve, ulazi i kaže, ja sam kum. Ok, malo više maštam, neću da vam priznam da mi je bilo slatko da dok traje ceremonija, malo, samo malo gvirnem prema vratima, jer ćete pomisliti da možda sa mnom nije baš sve potaman. Dovoljno je da on zna da ona postoji, tamo negde, to vam je već poznato.

Molim vas da ne očajavate previše nad mojim mužem i decom, oni sve već znaju, a meni je bilo potrebno da to i zabeležim, kao za sebe i ako neko može još da pročita.

Ima jedna dobra stvar u vezi sa mojim Hollywoodom. Kad god mi je teško ili me nešto rastuži ili mi se prosto leti, ja odem na neko dobro mesto za mene, malo maštam i vraćam se nasmejanija i bolja, sebi i mojima i vama koje volim.

 

 

Sigurna sam da već znate kako se zove reka koja se pojavljuje na fotografiji.

Lepo sanjajte i budni, baš kao moj Hollywood i ja i ko zna…

Bilo je od svega po malo ovih dana, uključujući svakodnevicu i rutinu. Bio je i neki nesporazum između nas dvoje i moja večita razmišljanja na temu ljutnje, tj koliko ista treba da traje? Slažem se da od uzroka zavisi dužina ljutnje, kao što se zalažem za brzo rešavanje, jer smo izuzeti od tog luksuza da ona traje dugo. Ne treba i ne sme da traje dugo, jer živimo DANAS!

Ima ljudi koji se teško naljute, visok im je prag tolerancije, e, po nepisanom  pravilu kada se takvi naljute, odljućivanje je dugotrajan proces. Znam i za brzo ljutiše i brzo pomirioce, ima i onih koji se prečesto ljute, kategorije su razne. Ipak, koliko god da smo ljuti, a uzimam u obzir one nama najbliže srcu, poželite li da sve brzo prođe i izljubite se i izgrlite, jer kakve god da mi imamo planove oni ne zavise isključivo od nas?! Zavise od životnih okolnosti, a život je prepun iznenađenja, znate na šta mislim. Izvinte unapred ako zvučim kao da prorokujem. Naprotiv, nije mi to namera, već se pitam da li je ljutnja vredna, ako stvarno uz naše najpozitivnije misli i želje može da se desi i nešto drugo? Iskreno mislim da ima ozbiljnu težinu konstatacija da živimo danas, ovde i sada i da rezerva ne postoji.

Moja draga prijateljica sa mora mi je priznala, a to sam već podelila sa vama, pa, samo ukratko, da bi mnoge stvari radila drugačije, da je neke situacije mogla da predvidi, što svakako ne povlači sa sobom  mogućnost za nekim patološkim kajanjem. Mi imamo pravo da žalimo i onda opet nastavljamo dalje, jer su novi izazovi tu, ništa nije stalo, život se živi i dalje. Tako sam i ja žalila što nisam češće obilazila nanu dok je bila sa nama, a onda sam se otreznila i shvatila da sam ja tada tako mogla i sebi oprostila i nastavila. Ipak, to sve u vezi sa nanom je bilo očekivano i iako se malo bojim da pominjem smrt,  ona i nije tema pisanja, već je samo pomenuta kao jedina neminovnost, sve druge neminovnosti su relativne.

Čula sam za priču o bračnom paru, koji je negovao svoj odnos i živeo kvalitetnu priču. Sigurno su i oni imali trzavice i lepote i poteškoće i radosti. Imali su ljubav. Desilo se iznenada, brzo i neočekovano.  Gospođa je  krenula u kratku, uobičajenu  nabavku i na ulici nastradala. Kraj!

O tome pišem… Ajde svi da odlučimo, da imamo pravo da se naljutimo, a da razvijemo mehanizam za brzo odljućivanje, o, kako bi nam svima bilo lakše i lepše. Moja draga zvezda me je još odavno učila da se iz kuće ne izlazi bez poljupca, koliko god da je neko ljut, ja na to dodajem da isto pravilo treba da važi i za odlazak u krevet. Koliko god da smo ljuti, treba da se poljubimo, poželimo jedni drugima mirnu noć, sutra ćemo već rešavati. Zato se i za odlazak dece u krevet insistira da treba da legnu opuštenog stomaka, bez i jednog grča, kada ćemo sutra ionako sve pametnije i trezvenije sagledati.  Rešenje postoji…

Imamo li mi stvarno mogućnost takvog luksuza da smo dugo i snažno ljuti na one koje mnogo volimo, onda kada znamo da imamo jedni druge i da ne postoji ništa lepše od radosti koju svojom ljubavlju  prenosimo?!

 

 

 

 

Odljuti se brzo, triii, četiriii,  sad!

Ne znam kako je to sa vama, ali ja osećam uzbuđenje što sam kitila jelku i što osluškujem dečje želje za poklone. Za muža ne osluškujem, ubijem se da dam sve od sebe. Ovu našu godinu delim na dva dela, nakon Nove godine, sad će leto i more, a početkom avgusta, još malo, pa će Nova godina i pri tome volim zimu sa snegom. Da se razumemo na početku, jer ne znam šta će na kraju ispasti.

Malo mi je bilo čudno što je Maxi bio okićen već u prvoj nedelji novembra, ali sam prihvatila. Deca su mi oduševljena tim šarenilom i dođe mi kao da su me častili i olakšali kupovinu. Tako je i mesto gde radim počelo da se kiti joše pre deset dana, pa, onda da budem u toku, krenem ranije i ja. Do sada je uvek bilo oko dvadeset i nekog u decembru, ovaj put dvanaestog. Deca sve odradila, ja finiširala, muž se složio, kao da ima izbora?

Ipak, da li se čarolija gubi, u vezi sa bilo čime što volimo i iščekujemo, ako sa simuliranjem iste krenemo rano? Baš ću vam javiti kako je prošlo i sa mojom decom i sa ovom na poslu. M. i ja smo uživalo da to radimo nekolio dana pred doček i od uzbuđenja jedva spavali. Onda je naš deda Mraz zvonio uveče 31.12. i mi ispred vrata nađemo vau, svega mnogo i lepog. Mi to praktikujemo i sa našom decom, jer smo odavno shvatili da ne bi spavale od uzbuđenja da ih pokloni čekaju 01.01. ujutro.             Pita me moje starije dete da li čikica postoji, ali stvarno? Iskreno joj kažem za mene DA! Volim tako da verujem i to mi se sviđa. Isto je i sa zubić vilom, sviđaju mi se te bajke oduvek. Danas još više.

Mlađe dete već posetio pomenuti deda, ona srećnaaaa, vidi mama, kako je sve znao. Lepo, znao je. Starijoj i dalje pričam isto i na silna pitanja, kažem da ima pravo da izabere u šta će da veruje. Na današnje pitanje, jeste li i meni tako donosili paketić u vrtić, a ja mislila da je stvarno deda, kažem odluči kako ti se sviđa. Ne dam moju magiju. Sva sam lepršava i volim da je tako. Obožavala sam maminu rusku salatu i danas je odlično pravim, izvolite da ocenite, pozvani ste. Onda neko meso, slatkiši i ja sam dodala musaku, a kako do skoro nismo imali rernu, ista se pekla u stanu do. Sigurno će biti neobično našima iz stana do, da i ove godine ne peku musaku za nas, jer sada imamo rernu. Nije sve u hrani, nego u lepoti, bar za mene. Volim da ukrasimo našu kuću, ukusno jelo da se spremi, tata deci organizuje vatromet, svi se radujemo poklonima i još uvek palimo prskalice. Onda se opet radujemo, nakon slatke večere, otvaramo poklone, igramo se sa decom i na kraju samo nas dvoje. To mi je baš uživanje. Ja izmišljam kao da smo se tek upoznali, on se smeje i pristaje i lepooooo nam je! Najvažnije, nasmejani smo i grlimo se mnogo. Dobro, muž i tata malo kraće, njemu je to malo naporno, pa, baš zato sve tri skočimo na njega.

 

 

 

 

 

Neka je  radosno sve, posebno odluke i smeha dajte i tog dana i uvek u neograničenim količinama.

 

„Znaš, poklonila sam joj mnogo igračaka, ali ne želim ove što ste mi kupili ti i tata. Posebno ne ovu koju ste mi kupili kada smo bili samo nas troje.“

Moja deca se i vole i takmiče i nadmeću i odmeravaju i izazivaju i teše. Razlika među njima je sedam godina, kada je starija po svim parametrima, možda grubo rečeno, rasla i formirala se kao jedinica. Dugo je želela da imamo bebu, onda se malo i umorila od svoje želje. Kada se desila trudnoća, ubrzo je bila ljuta na bebu u stomaku, jer je mama bila prinuđena da leži, umesto da sa njom pleše, skače, odlazi u duge šetnje. Uspešno me je zamenjivao njen tata i bila je prividno zadovoljna. Rođenjem bebe osetila je olakšanje i neizmernu radost, osim što je ipak očekivala drugačiju bebu. Bebu koju će da šeta, ljulja, presvlači, čita joj, a ova da joj zadovoljno, sa osmehom uzvraća. Tako je ona zamišljala, a beba nas je sve iznenadila!, možda nju ponajviše, jer je beskrajno plakala, vrištala, bunila se, brzo spavala i već znate dalje, da se ponavljam.

Sada imaju jedanaest i četiri godine i nama se čini da sve više pronalaze dobrog povoda da im je lepo kada su zajedno. Potreba za zajedništvom posebno je vidljiva ako je neka u nečemu pogrešila ili se neprijatno prema nekome ponela. Tada nastupa taj međusoni zaštitnički odnos i tuga ako neka plače ili je nešto boli. Tada se iskreno vole i podržavaju jedna drugu. Starija voli povremeno da čuva mlađu, neretko da joj naređuje, mlađa voli da sledi stariju i neretko da joj prkosi. Otprilike se na tome zasniva njihov odnos, uz dodatak da starija voli da glumi mlađu, kako bi dobila nešto što mlađoj kao takvoj sleduje ili pak, mlađa da uči frdeže, padeže, jer ih uči i starija.

Mlađa ume da bude umilna, voli da se mazi, daje i rado prima dodir, lezi pored mene da te osetim, staija je kruta, osim sa roditeljima, drugima podmeće glavu kada žele da je poljube, mlađa ni toliko sa drugima, ona je vezana za mamu, tatu, Diju. Kada se mlađa mazi i straija bi malo volela, kada je pozovemo, jedva pristane, a ako je nekim slučajem obrnuto, mlađa, kao po naredbi, doleće između nas. Tako uvek, osim ako se svi nismo videli duži deo dana, tada smo isprepletani sve četvoro.

Nas dvoje odraslih se trudimo da negujemo naše zajedništvo i naš četverac, a da uvek imamo vreme da smo sa svakom ponaosob. Mlađoj nedostaje starija, kada nije tu, ali za kratko, jer ubrzo krene sa začikavanjem, starija na odsustvo mlađe reaguje, jao , baš mi je žao što nije ovde, hi, hi, moraš li tako rano po nju u vrtić?

Ljubomora prisutna, opipljiva. Nastojimo polako da ih približimo jednu drugoj, izbegavamo bilo koju vrstu prisile, moraš da voliš sestru, ali da, treba na lep način da joj kažeš šta želiš, bez naređivanja i vikanja. Onda krenu da se žale jedna na drugu i opet, ako u nečemu preteraju, odlaze zagrljene u sobu, da se zaštite u svom svetu, dok se ne čuje, imaš zabranu ulaska u moju sobu tri meseca ili Dija me guraaa.

Sve su to slatke borbe, naivne, za prevlast, dominacijom, koja je glavna. Moja je želja da se istinski, koliko im karakteri i razlika u godinama dozvole, prihvate i ako je moguće nauče da su jedna drugoj oslonac i podrška. Mnogo mi je tužno kada slušam priče, gde se kao odrsali ljudi  u toj meri udalje i druge ružne situacije, da se kontakti između braće i sestara, ili sestrama i braćom, svedu na poneko čujenje i veoma retko viđenje, nekada ni toliko, a postojala je istinska bliskost dok su bili mali. Hrabri me naš odnos sa njima, da će dati rezultate, a i činjenica da smo i moj muž i odnegovali topao, prijateljski odnos sa našom braćom.

Želeli smo dvoje dece i zahvalni smo što se to i desilo, makar i zarad toga što kada nemaju drugo društvo, ipak se rado okrenu jedna drugoj, za sada je i to dovoljno. Nisu same…

 

 

“ Znam da me moja sestra voli zato što mi daje svu svoju staru odeću, pa mora da ide da kupuje novu.“

ili

“ Ti i ja smo sestre. Zapamti da ću ja uvek biti tu da te podignem kad padneš…kad završim sa smejanjem.“

Kada se dete oseća bezbedno i sigurno u društvu nekoga ko nije roditelj, odnosno kako se dolazi do tačke, samo ću je hipotetički tako nazvati, poverenja? Za sve u životu potreban je određeni adaptibilni period, da bismo izbegli bolne reakcije i da bismo bili sigurni da možemo da prepoznamo vreme potrebno za iste. Nekada imate manjak vremena i tada se adaptacija ubrzava, bez posebnih priprema, kao što i u svakodnevnim aktivnostima, doživljajima, veoma često život donese promene, bez prethodne najave. Da li onda treba olakšati detetu određenu vrstu odvajanja, a mudro izvagati koja je granica prirodne dečje manipulacije? I da i ne…

Dragi moji, roditelj je taj koji svojom saradnjom diktira tempo. Ako postoji jasan dogovor roditelja i vaspitača, odnosno roditelja i čuvarke, tako je jedna premedena Aleksandra zvala svoju dadilju, stvar ide u dobrom pravcu. Dete se priprema za novu osobu, situaciju mnogo pre nego što do iste dođe, kao što se i za susret sa školom dete priprema tokom leta, pa istu i obiđe povremeno, zaviri u one slatke hodnike, oseti miris, istraži okolinu školskog dvorišta.  Priprema se dešava možda u laganoj šetnji,  kada se detetu govore afirmativne rečenice , tipa verujem u tebe, volim te takav kakav jesi, mnogo volim da provodim vreme sa tobom, a onda krenuti razgovor, dogovor sa obrazloženjem da svako ima svoju obavezu i da kao što roditelj ima obavezu odlaska na posao, tako će i dete svakog dana biti u vrtiću, školi ili sa nekom osobom od poverenja. Sve pripreme se vrše pre početka polaska na odredište i do samog odredišta, a onda se kratko pozdravlja sa detetom, uz podsećanje da ga volimo i da dolazimo čim završimo svoje obaveze. Dete će, prirodno imati reakciju, biće možda zbunjeno, uplašeno, ili će biti privremeno srećno i opušteno, dok, obično nakon 7 do 10 dana traje pomenuti osećaj, ne shvati da je to što se dešava njegova svakodnevica, njegova realnost, kada dolazi do takozvane zakasnele reakcije i ovo sve pod uslovom da sa druge strane imate osobu koja voli svoj posao, o ovim drugima ne bih da pišem sada, možda drugom prilikom.

Godinama sam radila u malom objektu i bezbedenost pre svega se podrazumevala. Za deset godina takvog rada svaka se adaptacija odvijala manje ili više uspešno u datom momentu, dok bi na kraju, u mom slučaju uvek, možda se to zove imati sreću, ne znam, dete zavolelo druženje sa drugom decom i osobljem. Jedini put kada se desilo nešto zabrinjavajuće jeste kada je dete koje sam ja rodila, pokušalo da prekrši pravila i potvrdilonepisano pravilo da je zdravije da vaše dete uči pre neko drugi, nego vi sami. Adaptacija je vrlo osetljiva, individualna stvar i svi na situ reagujemo različito. Malo me sve podseća na Orvela i 1984., a svako ko me iole poznaje zna u kojoj sam  meri sposobna za podršku, saosećanje, empatiju, tako da u ovom slučaju sa sigurnošću možemo da zaboravimo na termine rigidan, neosetljiv, nezainteresovan…

Učiteljica je za nas roditelje organizovala više puta javnu nastavu, jer vi nikada ne možete sa sigurnošću da znate kako se vaše dete ponaša onda kada vi niste tu, već samo možete, prisustvujući pomenutoj nastavi, da steknete neki uvid. Da li je sledeći korak konstantno posmatranje učitelja, vaspitača, edukatora elektronskim putem i koja je svrha poverenaja?  Mišljenje mame i nekoga ko radi sa decom, skoro petnaest godina, potpisnice ovih redova  je da se adaptacija vrši postepenim ulaskom u grupu, kao i u odeljenje, zato deca u početku i imaju manji broj skraćenih časova, kako bi se lakše privikla. Ne postoji ne adaptirano dete, postoji teška adaptacija i krajnji ishod, ne tako redak, odustajanje od iste, kada roditelj proceni da njegovo dete ne može da se adaptira. Adaptaciju vršimo mnogo pre nego što do konkretnog odvajanja dođe, sarađujemo sa stručnim licima, poštujemo dogovor i kontunuirano dovodimo dete u objekat. Svaki duži prekid kod određenog broja dece iziskuje novu adaptaciju. Svakako treba imati u vidu da  prisustvo roditelja uznemirava drugu decu, koja iako adaptirana, po prirodi stvari žele da i njihov roditelj bude prisutan.

Moje mlađe dete je imalo izuzetnu krizu prilikom odlaska u vrtić, pride je osećalo moju slabost, jer se tuga očitavala na mom licu, dok mi nisu pomogli upravo oni koji su vodili brigu o njoj, molim Vas mama, ovo traje veoma kratko, dete oseća Vašu reakciju, uradite onako kako biste uradili da radite sa drugom decom i to me osvestilo. Ja tim ljudima bezgranično verujem inače im dete  ne bih ni poverila, mazila sam i hrabrila dete na putu do grupe, a odlazila brzo i detetu olakšavala stvar. Kako sam pomenula da svako dete ima svoju, intimnu reakciju na odvajanje, slažem se da zato i  ne možemo da predvidimo koliko će pomenuti period trajati, ipak mišljenja sam  da će do njega doći i da će dete biti zadovoljno, u onoj meri u kojoj karakterno i emotivno ono može da izdrži i u zavisnosti kakvu podršku dobija od roditelja, kao i načina na  koji roditelj pristupa detetu kada ga odvodi kući.

 

 

Stvar je poverenja. Ja verujem i biram da je to esencija zajedničkog uspeha.

Mama

 

Dobar dan svima. Ja sam Ivana Vana Luna Đukanović Stanisavljević. Danas pišem šta bih volela da jesam i zašto je dobro baš ovako.

Ja sam želela da budem glumica, to je bio moj san od moje pete godine. Pokazivala sam talenat, govorili su kompetentni ljudi, čija imena iz poštovanja, jer mnogi više nisu ovde, neću navoditi. Veoma sam se trudila da svoj san i ostvarim, bila sam član mnogih glumačkih trupa, pokušavala sam i da upišem glumu, više od jednog puta. Gluma je i dalje moja najveća ljubav, a mnogo je razloga zašto je dobro što je na tome ostalo, ako izuzmemo da po nekim standardima možda i nisam bila najtalentovanija. Bila sam slaba. Moja tadašnja primarna porodica i ja smo prolazili kroz mnogobrojna iskušenja, tako je bilo upisano negde. Kada se probudila moja porodica, ja sam već isprobala štetno da utičem na sebe samu i zauvek sam zahvalna porodici što me je trgla, spasla. Nema mesta griži savesti onima koji su me na ovaj svet doneli, jer su radili najbolje što su u datom momentu znali.

Želela sam mnogo da putujem, a finansijska situacija je bivala lošija i lošija. Putovanja su odložena, ali sam znala da će do njih doći. Maštala sam dugo i zamišljala gde bih sve volela da odem. Isto kao što su moji roditelji znali da ako ne uspem na glumi, treba da me poguraju negde, podrškom i verom u mene. Zasedao je naš radnički savetnički, tako su ga mama i tata zvali i preporučili da se oprobam u studiranju moje sadašnje profesije. Gle, čuda, pronašla sam se. To već nisam mogla da pretpostavim, da toliko volim decu i da su ona u stvari melem za mene, da mi dozvoljavaju da glumim i ponekad svoju infatilnost pravdam upravo zahvaljujući njima. Tako, trinaest godina mi rastemo i sazrevamo zajedno i osećam da se bliži trenutak kada će moj posao biti drugačiji, za mene nov izazov.

Volela bih da su mi neke stvari više branili, možda bi bilo manje bolno, mada me je upravo to i formiralo, između ostalog. Neko je imao bolje planove sa mnom i iznova mi pružao novu šansu. Zahvalna sam na tome. Suočila sam se sa svojim strahovima i borila se. Kao kada sam svojevremeno cepala drva, bilo mi je naporno, a onda sam zamislila da sam u nekom bespuću sa svojom decom i da je to jedini način da ih ugrejem. Dobila sam neku divovsku snagu i sva drva sama sredila, priznajem, izuzetno ponosna.

Volela sam da izlazim, družim se, ponekada sa merom, ponekada sa mnogo manjom merom. Maštala sam da ću imati mnogo veza, nemam objašnjenje zašto mi je to značilo. Život me drugačije vodio. Svega par dugih veza i onda ON! Bio je pravi za mene, iako sam se ponekada pitala, da mi se nije rano desio on, kada je već pravi, da li sam dovoljno toga upoznala, istražila? Pomogao mi je na mom putovanju, učili smo i ja sam naučila da je bilo luckasto da želim da je drugačije, jer bi onda bio neko drugi, a ON je bio najbolji. Mnogo sam se zaljubila i drugarice su mi u početku zamerale što ih zapostavljam, ja sam letela da budem sa njim. I njima sam zahvalna na strpljenju, čekale su me, jer kada smo se nas dvoje ustalili, one su bile tu.

Imala sam tu radost, sreću i čast da postanem mama i to dva puta. Jednom mi je brat, koga obožavam i iskreno se nadam da mi je oprostio što sam ga tukla, dok jednom nije rekao dosta, rekao, „ti si uradila najvažniju stvar, rodila si decu“. Hvala, kome god treba, što su ta deca deo mog života.                                                                                                                                                                                             Hm, zaključak mi se sam nameće. Iako volim da smanjujem svoje godine, tu dvadeset osmu naprosto obožavam i imaću je dok god ja to budem želela, ja sam zadovoljna i sve je verovatnije u mojoj glavi da je sve onako kako baš treba da bude.

 

 

 

 

 

Volim, grlim, ljubim, sve, ,mnogo, ponekada i napadno.

S poštovanjem za sve vas koje imam, koji mi pružate bezrezervnu podršku,  za vas koje ću tek upoznati, za one sa kojima sam imala sreću da budemo deo života jedni drugima…

Ivana Vana Luna Đukanović Stanisavljević, ista ona sa početka pisanja.

 

 

 

Danas sam malo grešila na poslu, bez brige, nije u vezi sa decom, tu dobro vladam, tako kažu i oni čiji je posao da to proveravaju. Svaka vrsta papirologije mi je naporna, osim one koja je u neposrednoj vezi sa decom i njihovim emocijama, promenama, radostima, poteškoćama. Eto i uvoda i opet je u vezi sa decom.

Da razjasnimo na početku, nisu meni moja deca centar sveta, ona su deo jednog centra i tu im je mesto, a pisanje o ličnim iskustvima delim ili naglas razmišljam kako bismo zajedno iznašli najbolje rešenje. Naravno, biću iskrena, bilo je perioda u mom životu, kada je starije dete imalo status boga, a mlađe zavređivalo kult divljenja. To sam stara ja, nova ja zna da ima zdravu decu i da ona traže stalno bavljenje njima. Mi nismo drugarice, ja sam njihova mama, što apsolutno ne isključuje mogućnost prijateljskog odnosa, naprotiv, poželjno je, jer gradimo poverenje.

Evo zadatka prvog. Ćerka je pozvana u goste sa još jednom drugaricom. Trebalo bi da bude gost u kafiću, restoranu, kafani, šta li je već u pitanju, čiji su vlasnici roditelji devojčice koju ni ne poznajem i svega je tri puta  pomenuta u našoj kući. Volela bih da se sa novim detetom u odeljenju  na neki drugi način desi zbližavanje, ako je važno, svakako ne na pomenutom mestu. Mojoj ćerki su se oči caklele pri pomisli na taj odlazak. Izbegavam odgovor, potreban mi je D., da zajedno razmislimo. Novo mi je, neću sama, a nije pitanje života ili smrti. Kažem da nisam tako zamišljala druženje, da ćemo još razgovarati i trudim se da ne upadnem u zamku, da ja ne dam, zato što mi se tako hoće. Dva su razloga zašto to činim, prvi da se ne oseti povređeno, drugi da bi mi i sledeći put verovala i rekla. Mozgam. Mozgala je očito i druga mama, bez da smo se čule i naše ćerke dogovaraju bioskop, u kraju, kao prihvatljiviju varijantu za druženje. Bingo! Zadovoljna je, oseća se dobro, u bioskop već neko vreme želi. Njen zaključak, čini mi se da si lakše odgovorila za bioskop, potvrdim  da joj se dobro čini. Zadovoljna sam i ja, izbegla sam ne može i tačka, a dovoljo je mudra da je i sama shvatila.

Zadatak drugi. Kao i većina dece, ima aktivnosti koje voli i van škole. Jednu od aktivnosti manje voli, bez namere da od iste odustane. Ponekad me pita, može li jednom da je preskoči. Opet razmišljam, štetno je da kažem, o,  mrzi te, ma, nema problema, ne moraš da ideš. Danas je u pitanju aktivnost, sutra nešto važnije. Čekam momenat. Ukazao se. Važan događaj je pred njom i sada imam opravdanja da napravimo jednu iznimku. Ona pita, potvrđujem da je u redu. Ispraviće me već divni, učeni ljudi, ako grešim, iz ovog ugla mi deluje da je ovo rešenje mudrije.

Mlađa je juče imala svoje važne aktivnosti u vrtiću, u kojima smo zajedno učestvovale, onda smo zajedno pogledale kratku pozorišnu predstavu i na kraju se malo šašavile, kako ona voli da kaže, do momenta jednih gaćica. Htela je ili te neke ili ni jedne posle kupanja, koje sam mogla i da nemam, jer je umislila da ih je videla. Bile su na pranju. Da li je trebalo da joj se pravdam ili kažem, ove ćeš obući kraj rasprave. Bacala se, vikala, odlučila sam se za drugu opciju. Bila sam prinuđena da joj ih na silu obučem, jer nisam baka, pa da kao one mogu uvek da pregovaram, popuštam. Kada je odtugovala, tražila je pomirenje. Pristala sam, uz razgovor, da sama kaže šta je danas bilo lepo, a šta ružno ponašanje. Sve je dobro izanalizirala, izvinila se. Mirno je zaspala, što mi je izuzetno važno. Danas je bilo nekoliko situacija, pundravičastih, te sam je posećala na dogovor, svaki put bi se složila. Večeras me pita, a šta ako me moja glava sutra opet tera da se ružno ponašam, kako da ti obećam da neću? Dogovorile smo se da ćemo porazgovarati i sa glavom. Do sutra mir, onda novi izazovi.

Vidim i osećam izazove i iskušenja na svakom koraku u svakom ternutku, ono što su danas volele, sutra može da postane prošlost. Čitam ,pričam ,slušam, to bih mogla i više, vežbam se da sam dorasla zadatku i najvažnije da sebi oprostim i ako sam pogrešila, a grešim itekako. Vežbam savete mudrijih da ne odgovorim odmah, osim ako prilka to ne zahteva, da smirim sebe i svoju reakciju i nekada mi je mnogo teško. Vežbam i da suze nisu uvek rešenje i razlog da se nešto desi. Vežbam i da prepoznam kada su tuga i suze najbolje merilo, kad je već do toga došlo. Čini mi se, vežbaću čitav život…

 

 

Jer, kad nešto silno želiš, onda se to i desi!