Osmeh, sa početka priče

Helouuu! Biće nešto od ovoga, osećam, onako u stomaku, a hvala svima vama koji ste uz mene. Samo da znate i ja sam uz vas, šta god dobro da radite. Da krenemo, zajedno…

Ima jedna devojčica, sa kojom imam sreće da odrastam i ja, koja po opredeljenju voli ljude. Uvek, uvek je nasmejana, voli da se grli i ljubi, priđe onome ko plače ili je tužan, sa glumcima iz predstave je na ti i voli život, u toj meri, da je to fascinantno. Časna reč, prvi put sam imala čast da upoznam takvo ljudsko biće. Ona osvaja osmehom, lepotu ne mogu da vam dokumentujem, možete da mi verujte na reč, jer  njene lokne obaraju s nogu. Ona ima tri godine i od nje može da se uči kako se voli život, svom snagom, celim bićem.

Pomenuto dete poznajem onoliko koliko vremena provodimo zajedno, skoro svako radni dan i mnogo volim što je baš sa mnom i mojom drugaricom G. Ponekad se zapitam kakva će biti kada poraste, šta će biti sa osmehom, ljubavlju koju ima kao nekoliko osoba zajedno? Kada ono dečije, iskreno, nevino preraste u nešto ozbiljno, odraslo, mnogo odraslo. Baš iz ovog razloga i najviše radi istog i ostajem u ovom poslu, iako osećam da ćemo se uskoro razići deca i ja, bar na ovaj način. Sa decom uvek znaš na čemu si, jasno ti bez ustezanja kažu šta žele, kada si ih povredio, kako vole da se ponašaju, a tu su uvek i odrasli, koji često zakomplikuju stvari. Verovatno često iz dobre namere, kao na primer mama jednog čarobnog, mirišljivog dečaka, koja me svako jutro čeka da njeno dete uđe sa mnom u sobu, jer  neće bez mene. On ulazi tako sigurno i lako, da ja imam nevericu zarad koga mene čekaju, mame ili dečaka radi?! Odrasli stvarno umeju da prebace stvari u drugu dimenziju, no bez brige i ovaj odrasli što piše, umeo je da od komarca napravi leoparda, dok nas jedna divna učiteljica nije podsetila da deca umeju da rešavaju stvari među sobom. Kada ovo pišem, imam potrebu da napomenem da misliim na čiste dečje odnose, koji isključuje bullying, vršnjačko nasilje, to je druga, teška tema. Tako upoznajem roditelje, godinama, koji gaje neku posebnu decu, sa nekim posebnim prohtevima, a da to u praksi, kao i u mom ličnom slučaju, bude potpuno drugačije. Bila su i nadalje su zdrava, prosečna deca, vesela, željna druženja sa vršnjacima i izvinite ako ću nekoga uvrediti, roditelj, odrasli koji to ponekada pokvari. Kako biste drugačije razumeli situaciju deteta, veselog, saradljivog, koje sa svoje tri godine ogovara, stavlja ruku blago preko usta dok to radi ili dete, istog uzrasta, koje zna da je piša neka sramota. Pa, o čemu onda ti roditelji pričaju sa decom ili šta pričaju, ne vodeći računa da su deca, kao najjači upijači, pored njih  dok vode te nebulozne razgovore. Koliko je tek situacija bilo da se nama, koji brinemo o njihovoj deci, međusobno supružnici ogovaraju, optužuju, ne podržavaju? Mislimo li onda o tome u kakve će ljude da izrastu ta naša deca ili se naprosto iznenadimo, a pravi šok kreće sa školom. Opet, preskačem temu degradirajućeg našeg školstva i nadam se da dva svetla primera učitelja, koje pratim, nisu manjina, da ima nade…

Roditelji, vodite li računa šta pričate ili radite pred decom, šta gledate na televizijskim kanalima, na kakva ih mesta vodite, u kakva ih društva uvodite? Deca vide, čuju, osećaju mnogo jače i snažnije nego što možete da pretpostavite. Nebitno je što sve prepričavaju, mnogo važnije je što uče po modelu i onda nema mesta čuđenju. Zašto se čudimo kada dete sa dve ili tri godine poznaje robne marke, original igračke ili bljak kineske, kult McDonald*s hrane i sličnih mesta, pa mi smo ti koji im dajemo primer da je to u redu. Mislimo li o tome? Ili kada roditelj bez pogovora pozajmljuje, bez prethodne saglasnosti osoblja, igračku, jer je dete siiiiilno želi? Stvrano mislite da je to dobar roditelj? To je isti onaj roditelj, koji će danas uzeti igračku i već dati određeni primer detetu, a sutra ga zarad najbanalnije situacije najstrašnije iskritikovati ili istući. Roditelji žrtve, kritičari, mančmelou, sve možeeeee…

O, koliko je mnogo vežbe i učenja i spremnosti potrebno da uložimo i često jeste naporno, a da se ipak podsetimo da smo  birali  tu ulogu.

Ne znam da li ste vi znali šta znači biti roditelj, pre nego ste i sami to postali i kako neko to uopšte može da zna, dok lično ne oseti, upozna? Ja baš ništa nisam znala, učila sam u hodu, učilo me dete, okolina, iskustva drugih i sve to zajedno me nekako formiralo, a toliko je posla preda mnom.

Baš me iskreno interesuje kakav će ispasti osmeh sa početka priče?!