Kad te nešto jednostavno strefi, izvinjavam se na rečniku, ali takav mi je osećaj, pa, ti se čini da ćeč pući. Ti onda pukni…od muzike, prijatelja, dece, filmova, knjige, svako ima svoju listu..
Moje mlađe dete ima neobične izjave o poimanju smrti, sve se na kraju svodi na to kako izgleda u crtaću „Maša i medved“, mama, to je kao kada Maša padne, zatvori oči i isplazi jezik do pola, sa strane i onda umreš. Umreš od smeha…ako si pametan.
Juče je bio onaj dan, kada mora sve da blista, a trenutno je onaj trenutak kada bih volela da moji roditelji ne čitaju neki tekst. Kako delujem dovoljno odraslo, pisaću ga. Dan je počeo sa zakašnenjem od jedno sat vremena, pa je bilo neophodno trčanje na zakazani događaj starije ćerke, sa sve ubrzavanjem mlađe, koja negoduje, ne mogu više, nosi me. Pravi pravcati pedagoški odgovor je glasio i ja bih volela da me neko nosi, pa ne može. Zato lepo trči, kao i ja.Posle je sve išlo dobro, završavale smo obaveze po kući, mlađa i ja, starija je učila, ručale smo i počinje neizdrž. Ne! Ne mogu i ovaj vikend da ne sredim kuću detaljno, ovo je sada imperativno stanje. Ko ima potrebe za grljenjem, može, igranje i slatki razgovori, zaboravite, danas nemam vremena, a i znate da sam sama. Tačka. Jedna mašina, druga mašina, prostri, skloni, rasporedi veš, ja ne peglam, uf, dobro je. Peri sudove, jer još uvek nisam naučila da aktiviram sudo mašinu, jednom, dva puta, treći put, prodato. Usisavanje generalno, pomeraj sve iz kuće, na terasu ako treba, oribaj kupatilo do glancanja. Još malo i one će zaspati. Igraju se same, jedu same, sreća je u ovim momentima ta razlika od sedam godina. Ajmo kupanje, spavanje i kraj. Malo da začinimo situaciju, rečima sedam godine starijeg čeda, baš grozan dan, uopšte nisi bila sa nama, a tata ionako nije tu.
E, sada dolazi taj stref, sa početka teksta. One zaspale, prođem kućom sve blista, a ja tužna. Tužna sam jer ovih dana sama, on mnogo radi i fali mi, baš mi fali. Tužna i jer me briga za čistoću u toj meri, da dobijem onakav komentar. Čudno je to. Ja sa samom sobom imam dogovor već neko vreme, da ne mora sve da se završi, da mogu da odlažem obaveze, pogotovo kućevne, iscpljujuće, a ni malo okrepljujuće, ako sam potrebna deci i čini mi se da fino živim tako. Juče me nešto teralo, daj samo danas kao nekada, da sve završim, pa šta ako sam manje sa njima?! Lako se čovek uvuče u svoj stari šablon, posebno ako mu je sklon. Naravno, onda zovem Zvezdu, izjadam joj se, bude mi lakše i napravim novi dogovor sa sobom. Ja, pa porodica, onda koliko ostane za kuću. Prvo ja, jer sam onda i njima dobra, one, jer mi život obogaćuju, moja se ljubav podrazumeva, ali kako trenutno nije tu, manje ga pominjem i na kraju kuća.
Jer, juče je sve bilo na svom mestu, uz mali dodatak. Izostalo je smejanje, čitanje, maženje na skali od jedan do deset, jedva tri, možda i sada sebe častim, u stvari. Zato sam danas i jednu i drugu dočekala sa osmehom, pravim, ne odglumljenim, jesmo se čarkale, ali smo nalazile rešenje. Došao je i voljeni muž, na kratko doduše, ali je sve funkcionisalo. Sedimo za stolom nas četvoro, večeramo, šalimo se, one nam nešto glume i još malo pa je kuća opet spremna za spremanje. E, neću! Biću sa mojima, neka se gomila ko hoće i gde hoće. Napunili smo se svi, svega dobrog. Evo, uspevam i da pišem…
Neki mudriji od mene, rekli bi i da je do organizacije, a najmudrija koju sam ja poznavala, nana, govorila mi je da uvek ima posla u kući i oko kuće, a deca rastu. Neopisiv osećaj kada sa starijom pregovaram, ko nosi teže kese, mislim, ipak si ti mama, mogla si ti ovo da poneseš ili razgovor sa mlađom, nije ništa strašno kada umreš, samo odeš u drugu zgradu.
Na kraju bude kao ona Maša… a u jednom tekstu danas čitam, za čim najviše žale ljudi na samrti. Na listi od pet stvari jedna od je i što nisu više, jače, kvalitetnije bili sa svojim najbližima. Moja kuća je odraz naših odnosa, glancanje iste je samo privid.
