Месец: јануар 2016.

Dobar dan i prijatno veče ti želim, draga moja. Poznajemo se, evo od danas, dvadeset devet plus deset godina. Neki put smo već prešle. Ovo je sve, osim egoističkog pristupa sebi, ovo je rođendanska čestitka i prihvatanje.

Nekada sam slatka, nekada mrgudna, možda češće ovo drugo, jače su mi bore mrgudice, od onih znanih kao smejalice. Ja vežbam sebe da volim, jer iako se sebi prilično dopadam, još malo nedostaje da budemo kompletne, ja i ja.

Volela sam svoje detinjstvo, igre ispred zgrade, dozivanje sa dvanaestog sprata i moj omiljeni mali lift. Kako sam samo bila ponosna na sebe, kada sam se tim liftom sama provozala, pa malo svraćala i na druge spratove. Volela sam moje drugare i kraći put, prečicom, do škole i onda kada je bio blatnjav. Nešto se ipak promenilo, kada smo dve godine prvo živeli sa mamom, a tata otišao u veliki grad, da nam pripremi teren, a dolazio kao deda Mraz petkom. Još se više promenilo, kada smo dve godine bili sa tatom u pomenutom velegradu, a mama, u potrazi za poslom, dolazila petkom, na žalost, kao kontrolor. Tako mi je tada delovalo, a sada znam, da iako je tata radio najbolje što je umeo, uz naninu i sestrinu pomoć, mama je bila ta koja je trasirala, u dobrom smeru. Sigurno je to uticalo i na brata i na mene, jer su neki važni momenti sa mamom deljeni telefonskim putem, a od petka do nedelje smo svi bili izgubljeni. Gubljenje, traženje, pronalaženje trajalo je i kada je mama napokon došla.

Odrazilo se to i na školu i neke odluke, sada je tamo gde i treba da bude, pohranjeno u sećanju, kome se baš retko vraćam. Možda ću kao baka više pričati o tome, mada sada žarko želim, da budem jedna od onih gospođa koje idu u korak sa vremenom, posećuju pozorišta, piju čaj u nekom prijatnom lokalu i mnogo putuju. Ja biram da će tako biti, duboko se nadam i sve to sa mojim voljenim bićem. Izbegavam da obećam kakav će odnos biti sa potencijalnim unucima, tj njihovim čuvanjima. Videćemo.

Da nastavimo, a ipak ubrzamo, završila sam gimnaziju, započela studije u malom gradu, nastavila ih i završila u velikom, za koji sam tada već znala da nije baš velegrad, iako je i te kako izgledalo da jeste kada je voz pristizao u isti, a ja puna nade i neke neopisive radosti, koju sam  nosila sa sobom, zajedno sa  rancem u kome je spavao  gradić u kome sam rođena. Za to vreme dolazili su i odlazili ljudi, razni. Ti su me odnosi, bez sumnje, obeležili. Tada je valjda i krenula sa rastom ta nesigurnost u meni, pretila da me raskomada, a ipak sam uvek uspevala da se sakupim. Umela sam da se borim, uvek, za ono što mi je važno, često sam i ostvarivala važno, a ipak je nešto bilo prazno. Pohvala i zahvalnost, uživanje u trenutku. Ja bih sve dobro uradila, a onda me zadovoljstvo prebrzo prolazilo i tako sam u stvari nesigurnost hranila i jačala.

U petak, pre neki dan, prvi put sam sebi čestitala na nekom uspehu i to tako što sam se smejala i govorila sebi, Bravo! Uspela si! i onda na sopstveno zaprepašćenje, prvi put u životu sebe zagrlila. Stvarno, iskreno, potpuno zagrlila. Znala sam da je moja sigurnost malo i porasla, osećala sam to čitavim bićem.

 

 

Srećan ti rođendan, moja pronađena svetlosti. Dugo smo se tražile…

Mama, mama vreme je da i ti odrasteš i prihvatiš, a kada prihvatiš da ne patiš. Zabolelo te mama što ti je prvenica bila uspavana, kasnije se probudila, možda malo i zakasnila. Pa, šta onda? No, hajmo redom.

Znaš, mila moja ćerko, rodila sam te jer sam želela da život delim baš sa tobom. Maštala sam i težila da budeš svoja, iskrena, dobar čovek, zadovoljna. Slabo sam se u mislima bavila tvojim školovanjem, a put je tek pred tobom. Obećala sam sebi da će mi pomenuta maštanja biti vodilje i danas potpisujem da školski uspeh ne sme to da promeni. Zašto sam se onda rasplakala na neku nebitnu nepravdu, koja možda iz drugog ugla i ne deluje kao takva? Zato što me zabolelo da tebe boli ocena. Tvoja glavica je stvorena za druge stvari, ili kako reče jedna mudra dama večeras, bitno joj je bilo da njeno dete izgradi samopouzdanje, sklapa prijateljstva, optimistično gleda na život. E, to mi se sviđa, na tome ćemo da radimo, ja ću biti tvoja podrška, sad i uvek!

Znaš, Žolikice, mnogo mi je bitnije da uveče legneš spokojno, bez grča u stomaku, rasterećena, srećna što živiš život svoj. Tvoj je život, kao i život svakog ljudskog bića, najvredniji i svako bi trebalo da ima pravo na to. Svemir te grli i navija za tebe, a ja sam na tome zahvalna,  zahvalna što si među onima koji imaju šansu. Šansu da voliš, družiš se, učiš i saznaješ, rasteš i razvijaš se, pronalaziš se sa sebi sličnima i dragima, putuješ i upoznaješ i dalje već kako se poklopi. A onda kada te boli, a boleće, da bude bolji razlog od školskog uspeha, kao da ćeš ga se pa sećati? Ja sam skoro sve to zaboravila, osim onih završnih situacija, a i one izblede, naspram nekih ljudskih lepih, bolnih, smešnih, iznenadnih…

Tvoj strah ćeš pobediti, tako što ćeš se sa njim suočiti. Čega god da se bojiš,  nije jače od tebe, ako mu ne dozvoliš, a ponekad je bolje da se kloniš. Sve ćeš to naučiti i uvek ćeš iznova učiti, ako odlučiš da je život avantura i da je konačno samo jedno. Sve je, najmilija, relativno, ono što je tebi važno, nekome je možda smešno. Situacije koja ti deluje nerešivo, već ujutro će biti savladivije, manje stresne. I uvek, baš uvek, budi zahvalna, okreni događaje u svoju korist, videćeš kako tada izgledaju manje strašno, dobiju oblik iskustvenog i kao takve postaju dragocene.

Izbeći ćemo onostrano, jer ga ne poznajemo i obe ga se pomalo bojimo, mada ima lepote i u tome. Ja ću da te volim gde god da sam, u kom god obliku da se pojavim u tvojoj glavi i sada sigurno znam da ćeš osećati da te bodrim u svemu što je za tebe dobro, a sada se dobrom učimo i da ga kao takvog prepoznajemo.

 

 

Ti i ja, reko moja najdragocenija!

 

 

Molim vas da unapred ovo pisanje, primite isključivo kao lično mišljenje, jer na to imamo pravo, zatim kao viđenje roditelja i nekoga ko više od decenije radi sa decom. Da li je suvišno da dodam da decu volim, uvažavam i poštujem njihove ličnosti?

Muči me već neko vreme situacija u kojoj se nalaze ljudi koji rade sa decom školskog i perdškolskog uzrasta, a tiče se dece koja imaju poteškoća u razvoju. Veoma sam pažljivo proučavala literaturu,  posećivala predavanja u vezi sa radom sa pomenutom decom, a na fakultetu su me za pomenuti rad obučavali  jedan semestar. Kakve ja onda kvalifikacije stvarno imam za rad sa decom kojoj su potrebni stručniji ljudi od mene, osim ljubavi, empatije, želje? Da li je to dovoljno da bi dete napredovalo i uklopilo se u grupu ili razred? U kojoj meri su i dete i roditelj na dobitku, osim da se dete oseti prihvaćenim? I ovde se slažem da je to često i više nego dobro, samo zavisi o kom stepenu poteškoća se radi, a o čemu odlučuju kompetentniji od mene.

Kada roditelj primeti drugačije oblike ponašanja u razvoju svog deteta, prirodno je da će reagovati, a nije uvek tako. Sigurna sam da ako želimo dobro svom detetu, svakako nam nije u interesu ignorisanje situacije, već da  se uhvatimo u koštac sa životom i dajemo najbolje od sebe, na nov način, u čemu  bi stručni ljudi trebalo da nam pomognu, savetima, terapijama, viđenjima, konstantnim radom. Znam mnoge požrtvovane roditelje, koji su se obraćali raznim institucijama i nailazili na prebukiranost, površnost, a opet nisam sudija da sudim, jer ne znam ni u kojim uslovima pomenuti ljudi rade. Ponekada izgleda kao da čitav sistem radi nedovoljno dobro. Kao da je zatajilo negde, liči na dečju igru gluvih telefona…

Čitav tim je neophodan za rad sa decom, a svede se na roditelja, koji je prihvatio ili nije ulogu  koju mu je život dodelio i još po neku priučenu osobu, ovde svakako i sebe ubrajam. Postoji i mogućnost da roditelj sam krene, o svom trošku, sa  odvođenjem deteta stručnjacima, e, tu biste se zaprepastili koliko je to skupo i mnogima iz tog razloga nedostupno. Gde smo onda? Pa, na početku, ovde, gde mi živimo,  smo u većini slučajeva na početku. Dete ide u vrtić, kasnije u školu i šta se dešava dalje? Koliko je uspelo da napreduje? Daću vam istinit primer, napreduje u onoj meri u kojoj je roditelj spreman da se odrekne sebe i u potpunosti posveti detetu. Znam jednu divnu gospođu koja je mnogo uradila sa svojim detetom i čije je dete sve uspešnije i bolje. Pitam se, razmišljam naglas, koliko je ljubavi imala pravo  sebi da pruži i koliko bi joj sistem olakšao da se kvalitetnije uključio?! Dete je dobro dok su i ti divni, posvećeni roditelji dobro, a koliko dugo mogu da budu stvarno dobro, ako zapostave sopstveni život i potrebe, koliko će zaista moći to da traje?

Nemam pravo ni da kritikujem one koji negiraju potrebe deteta, kao takve, oni najbolje znaju kako se osećaju. Mogu samo da izrazim duboki naklon, pred svakim ko se u sličnoj situaciji našao i bori se kako misli da treba.

Poznavala sam i jednu veoma požrtvovanu učiteljicu, koja je sama finansirala knjige i materijale za rad sa jednim detetom u odeljenju, jer je iz nekog razloga izostala podrška roditelja. To je žena div. Žena koja mi se poveravala da nije obučena, da ne zna i da se boji da ne uradi nešto pogrešno, odnosno na štetu deteta. Za to vreme neka druga deca su osećala da je njen odnos prisniji sa pomenutim detetom i bila su tužna. Jedna je devojčica napisala i pozdravno pismo, u kome učiteljici saopštava da se boji da je manje voli, jer za nju nema vremena, kao za dete kome je bila potrebna podrška. Znate li koliko je puta došlo stručno lice? Jednom ili ni jednom, za četiri godine. Ima i tu opravdanja, samo sa tim podatkom nema napretka, već beskrajne tuge, a to je da ne postoji dovoljno angažovanih stručnih lica, nema se dovoljno novca za njihov rad ili pak jedan čovek, jedan, bude zadužen za nekoliko škola ili vrtića.

O tome sam želala da pišem, nadam se da se niko nije našao uvređenim, jer mi to nije bila namera, već da kažem glasno ono što mnoge od nas muči, a o čemu je i jedan poznati portal, koji se bavi decom, pisao, odnosno izneo mišljenja priznatih stručnjaka, kada i u kom obliku inkluzivna nastava daje vidljiv napredak u radu sa detetom, a kada ista više šteti nego što koristi.

 

Možda i mi sami možemo nekome da pomognemo, mislimo o tome, sve vreme učeći decu da je u redu biti drugačiji, da je mera ljudstava u njegovoj dobroti i iskrenosti i ni u čemu drugom.

Hrana, alergije, navike, sve za dobrobit čeda. Je li baš uvek tako? Verovali ili ne, ima dece koja po čitav dan ne jedu ništa u vrtiću, uz roditeljsko obrazloženje da je dete takvo. A može za doručak, ispred sobe da smaže u dva zalogaja otrovni seven days, to mu nije gadno. Ma, dajte molim vas!

Da li pojmite da dete od tri i po godine jede bananu sa sve korom, nema svest o ljušćenju iste. Šta vam to onda govori, pa sve mu se i dalje pasira, ne ume ni približno da drži kašiku. Ne zna i nije ono krivo. Kada diskretno skrenete pažnju roditelju, znate koji odgovor dobijete, jao, jeste, jeste, uz nevin osmeh, mi ga hranimo, on je tako navikao. Kada kažete da je detetu nedovoljno da za osam sati boravka pojede samo parče hleba, on vas još teši, ne brinite, kući je za doručak  pojela čokoladne pahuljice, a posle vrtića će ručati, takva je, znate..

Da li se poimanje zdrave ishrane toliko razlikuje među nama roditeljima? Zna se, doručak, voće, ručak, slatkiš, večera, malo pre obroka voda, a ne posle. Koja je tu mudrost potrebna, ako je za dobrobit i zdravlje vašeg deteta?

A, pojavile  su  se i mnoge alergije i ako je doktor to potvrdio, suvišno je bilo šta komentarisati, takođe je u redu da dete nešto nikako ne voli da jede, ali da roditelji izigravaju lekare i da to isto dete baš ništa ne jede, dovodi u sumnju razumno rasuđivanje. Čije nam je zdravlje onda bitno i čiju savest umirujemo obrocima u lancima brze ishrane i dozvoljavanjem da se uzme sve što se poželi sa onih, perfidno postavljenih, gondola ispred kase u super marketima? Hrana je u vrtićima onoliko raznovrsna koliko to budžet naš dragi dozvoljava, njima treba pisati peticije i žalbe, a do tada se prilagoditi  onome čega ste deo.

Korišćenje toaleta, takođe iziskuje da se pomene. Kada su deca mala, neophodna im je pomoć, razumljivo, ali i dok su mala valjda je prirodno učiti ih higijeni. Od kada je postalo prihvatljivo ne pranje ruku nakon upotrebe istog. Deca nemaju svest o tome. Vole da se igraju sapunom i vodom i neko će ih već u vrtiću edukovati o važnosti čistoće, pa, zašto je onda roditelju problem da istu naviku sprovodi i u kući? Na žalost, ima dece koja dolaze neumivena, neopranih zuba i veoma čupava, sa tri nedelje ne isečenim noktima. Za to nisu potrebni silni novci, za to je potrebno odlučiti se zelim li ja da moje dete bude zdravo, čisto i uredno. Uredno ne znači da dete ima skupu garederobu, pri tome prljavu ili opijajuće snažno mirišuću na duvan, toliko da i ormarić tog deteta odaje navike odraslih.

Molim vas, ja ne kritikujem , ja samo ukazujem, oni koji me poznaju znaju koliko sam i sama grešaka pravila u odgoju svoje dece, ali greške se daju ispraviti, ako ih uopšte uvidimo. To je cilj, da uvidimo greške i iste promenimo. Nije sramota pitati ono što ne znamo, sramno je kriti se iza istih, a opet na štetu  deteta.  I kada će roditelji shvatiti, posebno ako su u svađi ili eto, razdvojeni, da niko nije na dobitku ako roditelji koriste dete kao instrument svojih nezadovoljstava, pa mu pričaju , blago rečeno, ružne stvari jedno o drugome. Znate li koliko vaše malo dete pati, ako je već majka otišla od njega, da vi pred njim pričate i bolje nam je bez nje, ionako je sve radila pogrešno?!

Sve navedeno, verujte, nije preuveličano, bolno je istinito. Tako je malo potrebno da bude dobro. Za početak da se zapitamo zašto smo želeli da se ostvarimo kao roditelji? Ako je odgovor ljubav koju smo hteli da delimo, da volimo i pomognemo u odgoju budućeg čoveka, onda možemo da postanemo bolji roditelji svojoj deci.

 

Samo je  zadovoljno dete iskreno srećno dete, mislimo o tome…

 

Vrtić, kao druga kuća, drugi dom, sigurnost. Je li vam to, ako ne prva, onda jedna od asocijacija na boravak u istom? Jer, ako nije, čak ni u najavi, razmislite da li uopšte želite da vaše dete bude deo kolektiva?

Musavi, prljavi, umazani, lepljivi, a zaaaadovoljni dečji osmesi i pune duše sreće, radoznale oči, otkrivalice. To bi trebalo da je esencijalno osećanje i prva potreba deteta pri pomisli na vrtić. Da zna da je u vrtiću dobro došlo, da će ga tamo dočekati sa osmehom i zagrljajem i dati mu na važnosti. Da zna da će moći da istražuje, saznaje, druži se, iznad svega. Ako svega toga, dragi roditelji, nema u vašem srcu, zaobiđite vrtić, a ako vam je vrtić, što često čujem , nužno zlo, pokušajte u sebi da pronađete mesta za pomenute osećaje i doživljaje.

Kada dete ide u vrtić i ako je elegantno pri tome obučeno, kao da je krenulo u pozorište, mislite li da je prirodno da mu šaljete poruke tipa, pazi da se ne isprljaš, budi pažljiv dok jedeš, to su ti nove stvari. Ili je možda prirodnije, provedi prijatan dan sa drugarima, volim te, dolazim čim završim s poslom i onda snažan zagrljaj. Ima mnogo dece lepo obučene, koja ne znaju da se igraju, zagledaju svoju garderobu i kao svetinju čuvaju igračku od par hiljada dinara, jer je imperativ da je vrate kući čitavu. Ko uživa u toj garderobi i igračkama, dete ili roditelj? Ima dece koja toliko kasno ležu, a onda mimo pravila kasno dolaze u vrtić, pa, po prirodi stvari ne mogu da spavaju kada ostala deca to čine, ili bar ne remete drugu decu. Mislite li da je tom i takvom roditelju bitna grupa i pravila iste? Samo taj roditelj ima dete-boga i samo su njegove potrebe važne. O, kako se brzo preokrenu te stvari upravo protiv tog roditelja, jer ako dete kao malo nije naučilo za granicu i poštovanja pravila, kao starije će izazivati određene nepoželjne situacije u školi, napolju i naravno u kući. Na žalost, roditelj o tome ne razmišlja, a onda, po nepisanom pravilu, okrivljuje sve druge, sistem, društvo, školstvo, lakše mu je tako nego da se suoči sa sobom i nadljudskim naporima, ako treba, krene da ispravlja grešku. Svaka je popravka bolja, onda zanemarivnja problema ili prebacivanja krivice.

Dalje, šta znače pitanja upućena detetu, bilo pred prisustvom vaspitača, bilo nasamo, pri prvom susretu, nakon boravka u vrtiću, kao što su, je li te neko dirao, kaži mami, opet si se isprljao, ljubavi, pa šta ti je, ko te je naljutio, a dete veselo, na primer. Je li bolje to ili opet snažan zagrljaj, uz komentar jedva sam čekao da te vidim, kakav je bio tvoj dan u vrtiću, šta ti se danas najviše dopalo? Veoma često roitelj samo pita, je li jeo, spavao, ne i da li se smejao, koja mu je igra prijala, o, nešto ste danas bojili, je li to moj umetnik zato danas tako slatko umrljan? A tek padanje u nesvest, jer to mali bog nikada ne radi, ako njega ili nju neko udari, ogrebe, padne ili najgore ugrize. Pa i vaše dete ume da čini, ako ne iste, onda slične nestašluke, jer je dete, a nestašluci idu uz taj pojam, neraskidivo su vezani, ako detetu dozvolite da bude dete.

Svi roditelji dobro znaju da su grupe, u kojima njihova deca borave, brojne, tridesetoro i više dece. Dobijaju i jasna uputstva šta je prikladna odeća za vrtić, komad nečega koji dete neće sputavati, već će u njemu moći da se valja, ako ima prilike za to, puzi, sedi na podu i naravno lako obuče i svuče. Zna se i da je poželjno ne nositi skupocene igračke, ako vam je već do njih mnogo stalo, jer deca u igri mogu i da pokvare iste. Igraju se, a i dele, zašto bi inače doneli igračku, ako će je sve vreme grčevito stezati? Dete je deo grupe, a u grupi se i drugoj deci dozvoljava da vide ili dodirnu igračku, a uloga vaspitača, gde je mnogo dece, jeste da vodi računa o deci, da brine o njima, uči ih prvim elementarnim stvarima i mnogo se igra sa njima. Suvišno je i spominjati da nema ni vremena, ni prostora za paženjem dečjih igračaka, šnala, gumica. Koga vi želite da vaspitač, a pod tim  mislim isključivo na onog vaspitača  koji voli svoj posao i nadasve decu sa kojom radi, podučava i čuva u vašem odsustvu, dete ili predmete?

 

 

Volite i uvažavajte svoje dete i njegove prirodne potrebe, to je vaše pravo i obaveza. Probajte da volite i mesto gde ono provodi dosta vremena, dok vi zarađujete za život. Izbegavajte ulogu lovca na greške, jer tako i sami gajite budućeg lovca. Radujte se, smejte se sa detetom, igrajte se što više možete, umesto da ste za kompjuterom ili pred tv ekranom. Nikada neviniju i jasniju sliku o svom detetu nećete imati, uživajte u plodu vaše ljubavi. Onda znate da radite dobru stvar, gajite srećno i zadovoljno dete, koje će umeti da voli i ceni sebe i svet koji ga okružuje.  I uvek, uvek, poštujte pravila, postavljajte jasne granice, na taj način učite svoje dete da, kada odraste, ume i samo da prepozna i razlikuje dobro od rđavog.

 

 

Imam jednog rođenog brata, jednog sa očeve strane i dve sestre, jedna sa majčine, jedna sa očeve strane. Zahvalna sam da su svi dobro. Dobro su sa svojim životima. Bez da pravim lestvicu važnosti, prirodno, najbliža sam sa ovim najrođenijim. Taj mi je odnos mnogo važan, u kome trenutno on pokazuje više inicijative, a bilo je i obrnuto, važno je da je veza opstala i da se gaji, uprkos svemu. Preradosna sam što imamo jedno drugo, verujem da će tako biti i u budućnosti.

Moj muž, takođe, ima jednog rođenog i nekoliko bliskih braće i sestara. Sa nekima je u kontaktu, sa nekima manje, sa najrođenijim jeste.

Imam dve ćerke i po bliskosti su onako-srednje vezane. Mala voli veliku, ljubav pokazuje i voli da joj otima i imitira je. Velika voli malu, sa manje pokazivanja, štiti je, sa ljubomorom  i dalje prisutnom. Danas mi deluje nezamislivo da će moći jedna bez druge. Razumljivo mi je i prirodno da će svaka imati svoj život i svoje nove, primarne porodice, a ako imam pravo mišljenja za budućnost, teško mi je u srcu prihvatljivo da će se možda i udaljiti. Slušam i svedok sam mnogih priča, gde braća i sestre imaju zdrave odnose, posećuju se, znaju jedno za drugo. Slušam i one druge, gde ne znaju ništa jedno o drugome, bez namere da to promene, a ja ću se naravno suzdržati od komentara. Ko sam  ja da komentarišem tuđe odnose? Ja samo znam koliko sam zahvalna na prijatnom odnosu sa mojim bratom i koliko bih volela da i moje ćerke zadrže istu prijatnost.

Čudni su ti odnosi, meni često nedokučivi. Šta tačno treba da se desi da udaljenost postane nepremostiva? Ja se ovde bavim, tj pišem o lepim, kvalitetnim odnosima u detinjstvu i nešto kasnije, putovanju na  kojem su dobrim delom karte „prodavali“  i roditelji pomenute dece. Ako si se voleo sa bratom, sestrom, kakve okolnosti treba da budu da to postane kao da ga nije ni bilo. Vrlo sam svesna da će moja deca, u određenoj meri,  biti upućena jedna na drugo do momenta dok jedna prva ne ode. Hvala Univezumu da ode za svojim i sa svojim životom, to je najdivnije što roditelj može da poželi svom detetu. Sigurna sam, barem sada tako osećam, da bih silno volela da ostane veza među njima. Njihova veza.

Mi biramo naše partnere, kao i naš put i pravimo određene kompromise, ipak  zašto se toliko menjamo u odnosu na one koje smo toliko voleli, ako već jesmo? Neopisivo mi je srce poskakivalo dok je mlađa pričala o tome koliko joj nedostaje starija i radosti, skoro neverici starije, mama, je li stvarno baš tako, dok to sluša, uz reči, ej, ne brini, nećemo se odmah posvađati, to ćemo sutra. Svađajte se, znam da ćete se pomiriti. Sada znam, za sigurno. Isto kao što sam osetila ljubav dve sestre kada su skoro, zajedno, donosile odluku o svom bolesnom roditelju. To je ljubav i poštovanje, iznad svega. Kada ono nestane između dva bića koja su obožavala da začikavaju jedno drugo, zatrpavaju se peskom, kriju i pokrivaju jedno drugo, brinu i čekaju, tuku se, a onda pomire?!

Ha, ha, to mi kaži večeras…

Mene neko tako zove, a iako možda ne deluje prikladno, osećam toplinu kada  ti kažem dušo moja. Bezvremena, vodiljo moja, tako sam počastvovana što sam baš tvoja unuka.

 

 

 

Epa, kako kaže moja mila Savkićka, onako ili baš ovako s razlogom, pominjemo te, kao da si ovde i izvini ovo nije pisanje nekome ko je otišao, ovo je pisanje za nanu, koja se umalo danas nije okliznula na zaleđenom stepeništu. Jer, baš po zimi, treba malo da razgrne biljke svoje, da im bude manje hladno.

Moj muž, a tvoj treći unuk,  kaže da ste se mnogo smejali kada si prvi put lomila kuk, a ti odbila da ostaneš u bolnici, sama ćeš da se lečiš. Pa, si onda uzimala kako ti se prohte diklofenak duo, toliko da si jednog dana samo pričala neke viceve, izgleda da si tada preterala. U kuhinji je tvoje mesto vazda rezervisano, uvek ima neki razlog da mi tu ne sedimo, jer treba ti da nastupiš sa svojim ansamblom, kafa, voda, eurokrem u maloj šolji, čaj i med. Dobro, nano, kako ti nije bilo muka od toga?

Sada će misli da mi lete, nadam se da će svi moji to razumeti, tek nisi mi ispričala do kraja priču kako te je Deša prosio. Došle smo do veridbe i onda smo mi, kao i mnogo puta, žurili da idemo negde sa decom. Ne, ne, nema mesta patetici, ispričaćeš ti to meni, već je reč o večitoj žurbi i nedostatku vremena. Sigurno je poznato, nama bliskima, da sam radila pet minuta hoda od mesta gde si ti živela. I jesam li dovoljno dolazila? Nisam, mada kako nema kajanja, reći ćemo da sam tada toliko mogla, može li tako? Mnoge si mi priče ispričala, mnoge mudrosti izrekla, dovoljno me mazila, smejala se i čitala mi.

Odaću ti sada jednu tajnu. Zahvaljujući jednoj čarobnoj Ivani, moj glumački potencijal je baš došao do izražaja, iako sam mislila da ta čarobnica greši. Otplakala sam turu pred doktorima i molila ih da vidim onu koja me je odgajila, jedva verujući u istinost da je možda poslednji put. Ta-da, upalilo je, dali su mi mantil i masku i ti i ja smo se, ispašće poslednji put, baš lepo ispričale. Žalila si se da su ti mandarine mnogo kisele, bila si žedna i raspitivala si se o mojoj deci. Narednih dana sam te viđala, ti si videla nešto drugo. Pod tim utiskom sam ti pisala pismo, ipak verujući da ćeš ga sama pročitati. Miša mi je rekao da je previše lično da ga i drugi čitaju, mene je nešto teralo da ga objavim. Ti si se, dušo moja, već pozdravila sa nama i pismo sam ti u mislima čitala, veruj mi, barem milion puta. Svidelo se i doktorima i sestrama, pa iako si ti otišla, oni su ga zakačili za svoj pult. Osvojila si i tvog doktora, rekao je da se divi tvojoj energiji i da bi sada potpisao da je ima upola kao ti.

Još da te pohvalim da te pominju gospođe po kraju, kako se znao red kada si ti šetala sa Zrnom. Kažu, kada ste vas dve u šetnji, ona te drži za ruku, ne beži, a Bajku zafrkava i stalno joj izmiče. Skoro sam saznala, da si ti ustvari imala u džepu prutić i što je još važnije jasan dogovor sa Zrnom. Ti si njoj pre šetnje objasnila da ne možeš da trčiš za njom i da treba da idete polako, držeći se za ruke, mudrice naša.

Znaš, obećala sam sebi da ću imati više vremena da se viđam sa dragima, delimično sam u tome uspela. Imam još neke situacije i skoro da sam uspela. Barem se češće javaljam na telefon i to je nešto…

Ej, nemoj da brineš, žurba je i dalje tu…

 

Zvezda Danica, u potpisu.

 

Kako vi čekate u redu, u prodavnici, banci, pošti ili na sličnom mestu? Ja, verovatno kao i svi vi, pristojno stanem ili pitam ko je poslednji u redu, pa tik iza njega. Ne tražim da me puste preko reda ako sam sa mlađim detetom, ako su ljudi raspoloženi za takav čin, ljubazno se zahvalim i stanem napred. Sa starijom odbijam, jer možemo da čekamo. Preko reda su nas prozivali u bolnici, dva puta iz veoma opravdanih razloga i tada su me zaobilazili negativni komentari. Ne gunđam ako neko uđe preko reda, možda mi ne bude uvek pravo, mada posebno ako je lekarski red u pitanju, suzdržavam se i od komentarisanja sebi u bradu, jer ne znam razlog zašto je neko ušao. Sigurno je važno. U trudnoći su me nekada puštali preko reda, nekada ne, bilo mi je krivo kada kao ne vide moj stomak, ali kako nema druge, čekam. Eto, dva puta sam tražila preko reda, jednom trudna u prevozu, jer je bila gužva i drugi put, opet trudna, jer nisu hteli da me puste u poštu,opet  gužva, sačekajte ispred, na minus ne znam koliko. Kako je bilo važno da nešto platim, samo sam zamolila da čekam unutra, ne da idem preko reda. To su moja iskustva sa redovima, jer sam naučena da čekam svoj red.

Da čekaju svoj red, učim i svoju decu, na toboganu, na toboganu, gde god. U prevozu odbijam dva mesta, za mlađu i mene, dovoljno je jedno, ustajem ljudima sa decom, starijima, moje starije dete takođe ustaje onima kojima je sedište potrebnije. Tako, valjda, treba da bude. Gospođe sa šaltera me vole, uvek ih uz osmeh pitam šta mi treba i uz osmeh se zahvalim. Zato sada razmišljam naglas, šta se onda radi i kako se ponaša u situacijama, kada mi, čekači postajemo nevidljivi za prekoredače i onih ljudi iza pultova i izostanka njihove reakcije na pomenute? Treba li da postoji neka reakcija, a da se izbegne neprijatnost ili potencijalna rasprava? Još gore, svađanje.

Ja uglavnom odćutim, jer znam kakva će reakcija biti. Danas sam reagovala kada sam postala nevidljiva. Međutim, kako je gospođa prekoredačica za dve glave bila viša od mene, obavila je kupovinu prva. Gospođa sa one  strane pulta imala je dugme ignore na situaciju. Šta sam drugo mogla nego da čekam i da sve okrenem u svoju korist. Oh, kakav lep dan, zar da mi ta nepristojnost pokvari isti, osim u trenutku, mada je i to  previše. Najbolje je za mene da i ja imam dugme ignore i da takve što žure i preleću, ne vidim, pravim se kao jao, tek će posle njih moj red. U suprotnom, pokvariću sebi raspoloženje, mrštiću se, a onda ću imati više bora. Od danas ih više ne vidim.

Moj posao je da učim sebe strpljenju, moju decu pristojnosti, jer će prostih i bahatih uvek biti. Jedino me malo brine, kakav primer dajem deci, ako se povlačim ili će već vreme i situacije raditi i za njih i mene, gde će same znati da razlikuju prihvatljivo u odnosu na neprihvatljivo ponašanje.

 

Jesam borac, kada se borimo pošteno, sa ovakvima ne znam…Kako vi to rešavate, može neki savet, možda?

Danas smo se igrali, toliko da sam zaboravila na sve obaveze i bilo je čarobno. Čarobnost me kao vremeplov odvela u moj Majdanpek i moj duboki sneg. Peli smo se na zatvoreni prozor u našem stanu, na dvanaestom spratu, roditelji bi svaki put pali u nesvest kada bi nas videli u tim položajima. Ali sneg, on nas je oboje vukao sebi i mi bismo kao omađijani trčali napolje.

Naše mlađe čedo je bilo na ivici suza što nema snega, starija se već snašla, otputovala je tamo gde ga sigurno ima. Neopisiva je ta sreća u mlađem detetu jutros, kada je ugledala sve belo. Deda se snašao i pre nego što je ugledala trenutno savršenstvo njenog detinjstva, rekao joj je da avionom otišao do Severnog pola i zamolio za sneg. Nije stigla da se oporavi od uzbuđenja kada joj je njen tata potvrdio da je pisao kome sve treba i sneg je stigao. Grlila ih je obojicu. Snažno!Imala je njen obećani sneg.

Isto su i nama priređivali roditelji, samo što su manje truda ulagali, jer su bile drugačije vremenske prilike, a i podneblje. Snega je u našem rodnom gradu bilo uvek dovoljno i uvek na vreme. Mnogo im hvala što su nas podsticali da skijamo, kakvo je to tek uživanje bilo, slalom, veleslaom, spust. Vaša drugarica ima i prvo mesto u kategoriji ciciban, posle samo zahvalnice, nema veze, jednom naučiš da skijaš, znaš da skijaš, isto je kao i sa vožnjom bicikla. U mojoj postavci jedino se vožnja kolima teško uklapa, položila, a ne vozim, možda da i to poželim kao jednu od želja.

Mnogo sam čitala i učila o igranju. Igra kao mašta, prepuštanje, pretvaranje. Ja baš volim da se igram, najviše sa decom, mada i sa starijima može da bude interesantno igranje,  na primer, društvenih igara. Dok se u igrama sa odraslima znaju jasna pravila, sa mlađima je pak uvek drugačije, neizvesno do kraja. Evo, nekih ideja, koje deca i sprovodimo u delo, što lična, što sva druga deca sa kojom imam kontakt. Ako deca imaju ideju, podržim ih i glumim sa njima, kada osetim da sam suvišna diskretno se povlačim. Mnogo vole i kada im ja dam ideju i tada uživam da menjam glasove, menjajući položaj tela, u zavisnosti jesam li baka, vuk, pevačica ili možda samo njihova drugarica. Volimo da ležimo na podu i zatvorenih očiju slušamo klasičnu muziku. Dobro, malo i varkamo, a nekada je sva čar baš u tome, da proverimo ko otvara oči, onda zajedno, kao balon, puknemo od smeha. Volimo i da imitiramo, najčešće jedni druge, da samo znate kako su moji trogodišnji drugari dobri u tome, a kada smo ljuti, besni, povređeni, igramo se cepanja drva. Dokazano je da, u najmanju ruku, neiskazana emocjia stvara grč u stomaku, pa, kako bismo to prevazišli, mi zamislimo da ispred sebe imamo panj, u ruci sekiru i snažno cepamo to zamišljeno drvo, uz glasno ispuštanje zvuka iz sebe, tj onog pomenutog tištenja.

 

Isto tako okrepljujuće može da bude igranje u snegu, od kliska i sanki, do pravljenja Sneška i Sneškice, ponekog grudvanja i obavezno ostavljanje otisaka. Meni je to najomiljenija igra, tada i ja varkam, čas zatvorim, čas otvorim oči i maštam dok ležim. Uhu, gde sve mogu tada da odem, a još ako je prvi mrak pao, a pahulje ulaze u usta i kvase lice, verovatno sam u Los Angelesu ili bar u avionu. Najlepše je kada svi četvoro tako legnemo, držimo se za ruke i nešto kao pevamo ili malo vičemo.

 

Kada ste se poslednji put igrali? Zagrlite neko malo, koliko sutra, može i veliko, naravno i bacite se u sneg. Čarolija će vas odneti ko zna gde, a dete u vama će biti najsrećnije na svetuuuuu!

„Idite negde večeras, nikada nećete biti mlađi.“, poručio nam je večeras tata moga muža. O, kako me je naježila ova rečenica. Još nisam ni uspela da sredim utiske o replici koju izgovara M.D u filmu koji sam danas gledala, „Do pre četiri dana smo imali sedamnaest godina, a sada imamo preko šezdeset i mom mozgu je teško da prihvati, jer se osećam dobro, ali me telo izdaje.“ , kada me je dočekala pomenuta izjava…

Zrno, od svojih jedanaest godina, je otputovalo na skijanje i zrno je samo po nadimku. Šmizla željno iščekuje beogradski sneg, spava u skafanderu, da bude spremna.  Prođe li i vama kroz glavu, ta prolaznost, a istovremeno lepota? Lepota odrastanja, promena, sazrevanja, upoznavanja, zbližavanja, sagledavanja i čega sve još… Koliko je ljudi bilo i biće u mom životu i volela bih da se sa svima volim, ma kako utopistički zvučalo, čak i patetično. Ipak,  da ostanem na dobrom putu u ovom pisanju, primećujem da  koliko god me nekada uplaši, umem li da budem mama sve starijoj deci, jesam li dorasla zadatku, toliko me i raduje sve novo što ono sobom nosi. Idem prema strahu i sve više izdižem ramena, sve sam ređe pogrbljena i nesigurna, barem po ovom pitanju.

Tako mi je i jedna starija gospođa savetovala, da živim, mnogo snažno živim, jer mnogo brzo prođe, pa, se eto i ona oseća mnogo mlađom, nego što, kako ona kaže, piše u krštenici, kao da sam juče bila po igrankama. Ta prolaznost ili lepše zvuči život naš, to je za mene ljubav. Ljubav prema životu, deci, porodici, ljudima uopšte uzev, prema novim situacijama, izazovima. Zato sebe i bodrim da dobro radim,  ako i pogrešim, a grešim naravno, da sebi oprostim. Koliko sinoć sam sebi zamerala kasno leganje moje dece i remećenje njihovog ritma, o, kako sam sada srećna što sam sebe pobedila i dozvolila sebi da mi bude lepo, da svima bude lepo, nisam ništa pokvarila, a deca će se već naspavati.

Postoji ona sjajna rečenica, KO, AKO NE TI.  KADA, AKO NE SADA… Zato i prilazim ljudima, zato i savladavam  prepreke, kao što su odbijanje ili neprijatnost koju mogu da osetim, jer možda više i neću imati priliku za nečim. Hoću da je iskoristim sada i neka to bude vodilja i želja za ovu i svaku sledeću godinu. Sramota je ako si nepristojan, ako namerno nekoga hoćeš da povrediš, nije sramota prići, niti slučajno pogrešiti, jer ćeš se potruditi da popraviš i isto tako prihvatiš da možda druga strana nije spremna. To nije sramota, to je odluka. U tom slučaju, odboluješ i ideš dalje, nema mesta za prevelikim željenjem, a uvek imaš samo tvoje pravo da čuvaš tog nekog u sebi.  Duboko u sebi osećam dobrotu svih ljudi, duboko verujem da je imaju, iako ih nekada okolnosti navedu da bude drugačije. Toliko sam srećna što poznajem samo takve ljude, drugi i nisu moja tema, nisu moj život. Moj život su svi koje volim i koje ću voleti, moj život su svi dobronamerni, kratko sam ovde da bih  onim drugima posvećivala previše pažnje, osim da znam da postoje.

Ima li nešto što biste vi  želeli da naučite, da vas motiviše i podstiče? Još malo prazničnog duha, a da ostane zabeleženo kao podsetnik, ja bih volela da naučim bolje da kližem i da krenem sa učenjem španskog, možda i neki kurs o fotografiji. Šta god od ovoga da uradim , a sigurna sam da nešto hoću, biću zadovoljna. Sve novo, pod uslovom da nije štetno, a valjda to umem da prepoznam, obogatiće me, kao i vas, za koju god veštinu ili znanje da se odlučimo.

Onda znamo da smo učili, vežbali, radili, onda manje razloga imamo za žaljenjem, onda smo bolji okolini, jer ćemo naš put ovde učiniti za mrvicu kvalitetnijim i neko će  možda imati koristi. I želite, mnogo želite, ostvariće se. Najsvežiji i ujedno najtopliji momenat danas je jedan dečak koji je silno želeo crnu akustičnu gitaru. Dečakova sestra se našla na snimanju jedne emisije i najbrže što je mogla, javila se da nešto dobije, onda kada je produkcija ponudila tu mogućnost. Poželela je gitaru, naravno da nije znala kakav bi poklon mogao da bude. Sigurna sam da svi znate šta je kao nagradu osvojila. Brata je rano ujutro obradovala crnom, akustičnom gitarom, to je bio jedini preostali poklon i sada je već sasvim jasno da je trebalo da bude njihov, tj sestrin za brata.

Neka se starija skija i uživa, sa mlađom ćemo, o, hvala na snegu, već ujutro praviti Sneška, želećemo neke lepe stvari i biće to naš skroman, svakako ne beznačajan, doprinos prijatnom okruženju.

 

 

Želim vam prijatan i ovaj i svaki sledeći dan u vašem životu i hvala vam što postojite. ( Na fotografiji sam ja iz detinjstva, u istom skafanderu u kome su moja deca, hi, hi.)