Zdravo, dušo moja…

Mene neko tako zove, a iako možda ne deluje prikladno, osećam toplinu kada  ti kažem dušo moja. Bezvremena, vodiljo moja, tako sam počastvovana što sam baš tvoja unuka.

Epa, kako kaže moja mila Savkićka, onako ili baš ovako s razlogom, pominjemo te, kao da si ovde i izvini ovo nije pisanje nekome ko je otišao, ovo je pisanje za nanu, koja se umalo danas nije okliznula na zaleđenom stepeništu. Jer, baš po zimi, treba malo da razgrne biljke svoje, da im bude manje hladno.

Moj muž, a tvoj treći unuk,  kaže da ste se mnogo smejali kada si prvi put lomila kuk, a ti odbila da ostaneš u bolnici, sama ćeš da se lečiš. Pa, si onda uzimala kako ti se prohte diklofenak duo, toliko da si jednog dana samo pričala neke viceve, izgleda da si tada preterala. U kuhinji je tvoje mesto vazda rezervisano, uvek ima neki razlog da mi tu ne sedimo, jer treba ti da nastupiš sa svojim ansamblom, kafa, voda, eurokrem u maloj šolji, čaj i med. Dobro, nano, kako ti nije bilo muka od toga?

Sada će misli da mi lete, nadam se da će svi moji to razumeti, tek nisi mi ispričala do kraja priču kako te je Deša prosio. Došle smo do veridbe i onda smo mi, kao i mnogo puta, žurili da idemo negde sa decom. Ne, ne, nema mesta patetici, ispričaćeš ti to meni, već je reč o večitoj žurbi i nedostatku vremena. Sigurno je poznato, nama bliskima, da sam radila pet minuta hoda od mesta gde si ti živela. I jesam li dovoljno dolazila? Nisam, mada kako nema kajanja, reći ćemo da sam tada toliko mogla, može li tako? Mnoge si mi priče ispričala, mnoge mudrosti izrekla, dovoljno me mazila, smejala se i čitala mi.

Odaću ti sada jednu tajnu. Zahvaljujući jednoj čarobnoj Ivani, moj glumački potencijal je baš došao do izražaja, iako sam mislila da ta čarobnica greši. Otplakala sam turu pred doktorima i molila ih da vidim onu koja me je odgajila, jedva verujući u istinost da je možda poslednji put. Ta-da, upalilo je, dali su mi mantil i masku i ti i ja smo se, ispašće poslednji put, baš lepo ispričale. Žalila si se da su ti mandarine mnogo kisele, bila si žedna i raspitivala si se o mojoj deci. Narednih dana sam te viđala, ti si videla nešto drugo. Pod tim utiskom sam ti pisala pismo, ipak verujući da ćeš ga sama pročitati. Miša mi je rekao da je previše lično da ga i drugi čitaju, mene je nešto teralo da ga objavim. Ti si se, dušo moja, već pozdravila sa nama i pismo sam ti u mislima čitala, veruj mi, barem milion puta. Svidelo se i doktorima i sestrama, pa iako si ti otišla, oni su ga zakačili za svoj pult. Osvojila si i tvog doktora, rekao je da se divi tvojoj energiji i da bi sada potpisao da je ima upola kao ti.

Još da te pohvalim da te pominju gospođe po kraju, kako se znao red kada si ti šetala sa Zrnom. Kažu, kada ste vas dve u šetnji, ona te drži za ruku, ne beži, a Bajku zafrkava i stalno joj izmiče. Skoro sam saznala, da si ti ustvari imala u džepu prutić i što je još važnije jasan dogovor sa Zrnom. Ti si njoj pre šetnje objasnila da ne možeš da trčiš za njom i da treba da idete polako, držeći se za ruke, mudrice naša.

Znaš, obećala sam sebi da ću imati više vremena da se viđam sa dragima, delimično sam u tome uspela. Imam još neke situacije i skoro da sam uspela. Barem se češće javaljam na telefon i to je nešto…

Ej, nemoj da brineš, žurba je i dalje tu…

Zvezda Danica, u potpisu.