Izvini Njujorče, Bali zove

New York neka sačeka, ovaj o kome pišem neće mi zameriti, onda će i veliki grad biti blagonaklon prema meni i promeni odluke pisanja.

Jedan od trojice mojih omiljenih muškaraca u životu, sprema se na daleki put. Ja da se pokazem spremnom za razgovor,  izustim da pricam sta znam o Baliju, najvise iz knjige „Jedi, moli, voli“, koju sam dovrsavala na samom porodjaju sa mladjom. On ce na to, Ma, daj covece, od te knjige su cene na Baliju tri puta vece, svi hoce da pronadju sebe na Baliju.

Put je na privremeno, za sada. Pozdravili smo se već tri puta, evo čekam da se obrije i dotera, pa da se čujemo još jednom. Danas smo se sa njim šalili, grlili, odbio je da se selfiramo, pa smo se islikali što je spontanije moglo.

Znači, on putuje, da mu bude lepo, a tamo mu je i draga. Odande će i da radi. Milina. I meni je milina kada je on ispunjen i zadovoljan. Ima neku viziju, ja pola razumem, pola onako. Kao biće podrške, podršku  sam i dala. Kaže on, ajde molim te, nije drama, i u Beogradu se dešavalo da se ne vidimo više od dve nedelje. Jeste, ali je drugačije. Znam da smo tu. Pojacan, ustotrucen naboj emocija od kako sam došla iz Amerike, mnogo neko jako osećanje vezanosti za moje najbliže me spopalo. Porodicu i prijatelje. Volim da smo svi tu. Ko je otišao, otišao, lakše sam to podnosila sa manje mojih godina. Sita sam se isplakala sa majkom kada sam je prvi put čula, po povratku iz obećane zemlje, Vana dušo, pa, samo si dve nedelje bila odsutna. Jeste, ali kada je daleko, deluje  mnogo duže.

On, omiljeni moj, odlučio da ide na tri meseca, a posle će videti. Niko iz našeg okruženja nije iznenađen njegovom odlukom i lepo znam da svi misle da će i ostati, ako ne sada, drugi put sigurno. On to želi odavno i uvek sam navijala za njega. Sada navijam duplo, al me malo steglo. Kako će tek da me stegne kada njih dve odluče da odu, a verujem i nadam se da hoće. Evo, sa njim vežbam pripreme.

On je jedan mlad, pametan muškarac, pametniji od mene. Ima želje, znanje iz onoga što ga interesuje, zna engleski, sposoban je i ne brinem uopšte. Znam da će se super snaći. Ne brinem ni da li će mi nedostajati, znam da hoće. Ja sam u stvari zahvalana što smo sve vreme imali i imaćemo jedan pristojan, dostojanstven odnos. Ponosna sam na našu priču. A priča se svodi na to, da ja mnogo pričam,  ovo je kao novost, a on sluša dok može. Kada on priča, to je kratko, sažeto i ja upijam. Nema vremena da mi dva puta ponavlja isto. Tako recimo i za znanje iz kompjutera, moj mail, moju web stranicu, objasni mi jednom i ćao, zdravo, Mislim, kompjuter je pravljen da ga svako razume, šta ti sada nije jasno? Obećavam, dok se vratiš, videćeš šta ću sve da naučim, imaću i svoju petu mail adresu, uspešno.

U međuvremenu se desilo i naše čujenje telefonom  i ono glasi ovako, Pošto letim u četiri ujutro, idem da zabodem neki film, ako sklopim oko, sklopio sam, ako ne ništa. Ajde ljubi te brat, ne idem u rat. I slušaj, ja neću da kačim fotke s ovog, onog aerodroma, kad stignem, javim se i ajd zdravo.

Danas i mlađa zapela da ide sa njim, uticaj knjige na njenom rodjenju, Hoću ja sa ujom u Indoneziju, odmah mi spakujte kofere. Ja sam volela da vi idete u Ameriku, volite i vi da ja idem u Indoneziju, je li tako mama? Odlučna, gura kofer i insistira na pakovanju, ali kada je njen tata pitao, ajde mi sada lepo reci, hoćeš u Indoneziju ili na Taru sa drugarima, ćuti i razmišlja, pa tiho kaže, Valjda neće uja da se ljuti, ipak ću na Taru. Tako ujo, jedno putovanje svakako čeka vas dvoje,  ovaj put ideš sam, a do tada će i vaš odnos već napredovati.

Znajući onoga o kome pišem i ovo je mnogo, zato srećan put, veseo i ispunjen da si sa sobom i sa tvojom V.

Čekam da mi javiš ono naše. Strpljivo i neću mnogo da pitam, samo ću da te slušam.

Pozdrav uz nasu omiljenu pesmu…

Do Nemačke…