Gospođa mama

Gospođo moja draga, pišem ti jer mi se piše, a i često nam vreme i obaveze nametnu drugačiji tok naših viđanja. Znam da si me željna, samo mene, to mi uvek govoriš, a s druge strane, luda si za mojom decom i onda priča uvek ode na tu stranu i onda  se njih uželiš nakon tri dana ne viđanja. Zato, neka nam ovo moje pisanije bude korak ka našim kvalitetnijim druženjima. A, vi dragi moji, koji čitate ovo što ja pišem, ne zamerite mi što kao odrasla osoba pišem pismo mami. Možete i da  preskočite čitanje, kao da bi vam neko pa zamerio.

Počela si da nam pričaš o svom detinjstvu, meni i drugoj ćerci, koja ti je to po srcu, kao da si je rodila. Želela si da nas tri budemo zajedno. Koliko sam tada shvatila, želela si da bolje razumemo neke tvoje odluke i stavove, a koji su usko vezani sa tvojim detinjstvom i odrastanjem. O, draga, bilo je tu svega. Rano odvajanje od roditelja, podsmeh tvom govoru, jer taman kad si mislila da ćeš ostati u Vojvodini, vratili su te u Negotin, a tvojim gimnazijalcima je bilo smešno kako pričaš, a uveče ti nije bila tu mama da joj se požališ. Mada i kada ste bile zajedno, ona ista bezvremena blaga nana, po tvojim rečima, bila je daleko od blage mame. Blagost je vremenom sticala, mada si i nju razumela, imajući u vidu njeno još ranije odvajanje. Ali da ne širimo priču, već sam je dovoljno proširila, a tome smo itekako sklone, zar ne mama? Zaključak je da si ostala željna majčinske figure u detinjstvu…

Elem, ja ti ništa u životu ne zameram, sve je baš onako kako treba da bude. Sve je bilo kako je jedino moglo u datim okolnostima. Bila si mnogo puta i tata i mama, imala si žestoke zadatke pred sobom. Pred nama nikada nisi glumila žrtvu, već si uvek stvari predstavljala kao tvoj izbor. Nikada nas nisi opterećivala, čak si nas i previše štitila, toliko da i dan danas ideš na operaciju krišom, moliš tatu za saveznika i onda nam usput saopštavaš rezultate. Da se slučajno Miša i Vana ne potresu previše. Ovde bi neki stručnjak verovatno imao što šta da kaže. Zato se ja i ljutim kada ti nisi dobro, zato sam ja tužna što te boli i što si sve više baka, jer tek sada sebe pripremam i vežbam se da imaš godina koliko imaš, da ti mozak i srce dobro rade, ali da fizički manje možeš da podneseš, a bogami i mentalno. Ovo nikako ne sme da bude opravdanje za neke moje nepromišljenje poteze i nedostatak razumevanja, već kao podsetnik. Možda zato i pišem, da imam gde da gvirnem i obnovim gradivo.

Znaš nekako razmišljam i o sledećem, kada sam već imala tu sreću da si baš moja mama, kako to da nismo više uspele da radimo neke stvari samo nas dve, onako ženski. Taman kad sam bila dovoljno odrasla, da možeš sa mnom otvoreno da pričaš i da obilazimo neka mesta, komentarišemo, malo i putujemo, ja sam se žestoko zaljubila u Dadu. Zato ti i voliš da me zavrkavaš da se situacije u mom životu dele na dva perioda, onaj pre njega i ovaj koji i dalje živim. A kako sam po prirodi ponekad isljučiva, kasno sam shvatila, da sam mogla da budem više i sa tobom. Sada možda jeste teško izvodljivo neko tvoje i moje putovanje, ali imamo vremena za kafu, pozorište, izložbe, možemo i više da vežbamo te štikle, za kojima si toliko patila, šminka je valjda ok. Još samo tu olovku bolje da naučim da nanosim. A možda i ne baš sve nabrojano, jer ti jesi dama, od kako sam te upoznala, a ja sam, mama više ortak, nekako se bolje osećam bez te olovke i u ravnom, i ne patim što sam niska. I baš me briga što imam tatine prste, pa ti si ga birala. Ja sam zadovoljna kako je sve ispalo. Spolja. Iznutra, to mi često govoriš, treba stalno da se nadograđujemo i budemo još bolja verzija sebe. Tu te dobro čujem.

Ali, čuješ li ti mene, da ne treba da brineš toliko o meni, da možeš da izbegneš, često imaginarnu, patnju u vezi sa mojom decom, da je u redu da mi kažeš kada imaš neki problem… Ja sada imam priliku da bar delić uloženog, sa najvećeom ljubavlju na svetu, vratim i da uživam što nešto činim za tebe. Nije samo stvar u lekarima, mada me i tu stidljivo pitaš za pomoć. Stvar je da mi iskreno kažeš kako se osećaš, šta bi ti prijalo da učinim za tebe, jer kada ti glumiš da si mnogo dobro, ja i dalje poverujem, jer mi je lepše da si dobro od bilo čega drugog. Da prihvatiš da ne možeš i ne moraš sve sama, da je meni zadovoljstvo da sam tu uz tebe. Da ne pristaješ na kompromise, ako posle patiš, već da jasno kažeš. I drugima, a počni od mene. Da ti nisu tvoja i moja deca na prvom mestu, već da si sama sebi najvažnija. Toliko puta si mi pričala da je najvažnije da prihvatim i volim sebe, a sama kršiš ta nepisana pravila.

I da znaš da si položila sve ispite sa desetkom iz oblasti ljudskosti, empatije, možeš malo i da odahneš. Odavno imaš epitet najbolje ćerke, majke, evo i bake, iako te epitete ne priznaješ. Sad malo ti, mama! Tako ćeš više trajati sebi, a meni je to najvažnije. Jer znam da kada traješ sebi, traješ i svima nama.

Hajde, mama, reci šta si odlučila?