Oda jednoj Ane

Imale smo trinaest i četrnaest godina, kada sam je videla kako sedi na trafici. Bila mi je interesantna i lepa. Želela sam da se družimo i smišljala sam taktiku kako da joj priđem. Odavala mi je sa te trafike neko poverenje i mnogo željenu toplinu i ljudskost, koja mi je tada veoma nedostajala. Bila sam bukvalno sama, najbliži znaju razlog, a ako ikada budem spremna, podeliću ga. Ako pak ne budem spremna za deljenje tog iskustva, dovoljan  je uvod u ovu priču osećaj odbačenosti i nepripadanju, nigde i nikome. Bez patetike, molim. Tako je bilo. Bilo.

Ne sećam se tačno kako, tek prišla sam joj, kao kobac vrebajući kada će da bude u manjem društvu. Reagovala je kao u filmu, svidela sam se i ja njoj i poželela je isto, da budemo drugarice. Upoznavanje je trajalo tako što smo satima pričale šetajući, a onda odmah nastavljale telefonom, u beskrajno dugim razgovorima. Onda je otišla na more, dugo, duže od petnaest dana. Mi tih godina nismo išli na more, takva nam bila karma. Nisam mogla da dočekam dana kada će se vratiti. Naravno, vratila se još lepša, preplanula. Njena najveća lepota jeste bila njen osmeh i od malena apsolutno pozitivan stav o životu. Moja Skarlet. Uvek, baš uvek, do dana današnjeg, kaže, Sutra je novi dan, sve je rešivo, dušice moja.

Najzalužnija je što sam došla sebi i što su se sve stvari postavile na svoje mesto, tada, u mom osmom razredu. Vodili su me psihologu, menjala sam školu, pa se u staru vratila, juhu, bilo je iskustava previše. Ona je, po sopstvenom priznanju, znala da sam dobar čovek i pokazala se kao oslonac, veći od najvišeg oblakodera u Dubaiju.

Tako nam je lepo bilo zajedno, da smo već sledeće godine otišle u moje selo. Selo gde sam i muža našla. Selo gde su mi i druge dve životne bile u gostima…na sedam dana smo otišle, ostale smo čitav mesec. Moji u selu su je svi odmah zavoleli, a bilo je pitanje dana kada će njen tata organizovati poteru da je vrate kući. Potera izostala, shvatili su i njeni koliko joj je bilo lepo. Mnoga zabranjena voća smo probale, ali smo se dobre vratile. Sa dodatkom da je njen tata konstatovao, da je selo nju promenilo. Hi, hi. Učila me da se šminkam, čupala mi obrve, pokazivala kako treba da stojim, ako mi se neko sviđa…Tada sam se po prvi put, od tri ukupno, zaljubila u mog muža. Naš susret je tada bio veoma kratak, samo mi je pomogao da slučajno odvezanu maramu zavežem. Od tada datira njena zafrkancija, Dobro vezana marama. Na neki način nam je kumovala još  tada.

Tako smo nastavile intenzivno druženje u srednjoj i gimnaziji, nastavile ga tokom studiranja, uz minimalne trzavice. Ipak, ovaj deo teško da može da prođe bez napomene. Moja Ane, bilo da je ona uzrok nesporazumu, a pogotovo ako nije, nikada ne zove prva. Prirodno,  odavno smo  ustanovile  pravilo, uvek zovem ja. Kada smo bile mlađe, meni srce u tim situacijama hoće napolje, a ona hladna. Posle par minuta je ona stara. Danas je uz svog, više nego divnog, čoveka naučila da priđe i da je ne boli, ako je, ne daj bože, prva.

Svaki put kada smo bile zajedno, ono druženje po kućama, mutile smo rafaelo, jele ga u tečnom stanju i u njega umakale kokice. Zato smo i bile dve prasice. Ja bukvalno, ona onako. Simpatična anegdota iz tog perioda jeste da sam ja mnogo volela da čitam novine, a nju je to strašno nerviralo. Pa, ja tako dođem njoj u goste i iščitam i one postavljene za psa Šonu, ako se uneredi, ona poludi i kaže mi, E, ajde idi kući, ako ti se toliko čita. Spavale smo  jedna kod druge, tako što je  ona spavala  dugo i polako, a ja brzo i kratko. Naš razgovor pred spavanje izgledao je ovako, Slušaj me, još samo ovo da ti kažem, a ona već duboko diše, zaspala je. Vrhunac moje potrebe za pričom je verovatno onaj kada ja  njoj kažem, Nema veze, samo ti spavaj, ja ću da ti pričam.

Sve prve zaljubljenosti, one malo pravije, prošle smo zajedno, do detalja svalo iskustvo podelile, po nekima možda i preterivale. Bez brige, to radimo i dan danas.

Onda sam se  ja zaljubila mnogo i ona se naljutila žešće, Pa, dobro, majku mu, postoji li išta drugo u tvom životu? Brzo smo rešile i to, jer smo shvatile da je ON u pitanju, Mr Wright. I tada smo bile mnogo zajedno, savetovale se, krile jedna drugu.

Apropo skrivanja, opet ON. Pomogla mi je moja Ane jedne godine, ovo moja deca da preskoče, da se kod nje sakrijem i ujutro krišom, od prve zarađene omladinske plate, otputujem u selo. Sve je bilo dobro, po mene. Osim što je ona bila u nemilosti mojih roditelja, isto kao i ja u očima njenim, jer sam je u tom selu, par godina ranije, pokvarila. Moji roditelji su bili protiv druženja tada sa njom, no su ćutke pristajali. Isto kao što su njeni bili protiv da je ja krstim. Samo tada nastupa moja Skarlet i kaže, Krstiće me ona, ili se neću krstiti. Pristali, a šta drugo?!

Onda me je ona venčala, moj dragi je nju venčao, krstio njeno dete i onda je ona krstila naše dete. Zauvek ću pamtiti njenu reakciju kada smo je pitali da li bi krstila mlađu? Kaže moj muž, mi bismo želeli da je krsti Ana. Ana se unezveri, Koja Ana, ne znam da Vana ima drugaricu koja se tako zove? Dado potvrdi da imamo samo jednu Anu, NJU. Ona počne da plače. Jao, ja, pa stvarno ja?

I još ovo da dodam o mojoj Ane. Na tom letovanju  u selu smo imale umetnička imena, ona je bila Gala, ja Luna i tako smo se oslovljavale, zvučalo nam je nekako egzotično. U selu.

Nekako mi sećanje nalaže da kažem da je moja Ane  htela da napusti film u bioskopu  na pola, da bi meni trudnoj kupila žvake. Zbog, jer sam trudna, razmažena i jer ona hoće.  I toliko se zaljubila u moje prvo dete, da mi i dan danas kaže, Ko zna da li bih tako brzo zatrudnela, da ti beba nije bilo toliko neodoljiva? A beba, kao beba, obična i slatka. Njoj posebna. Danas razlika među bebama, godinica, kao između nas dve.

Blago svakome ko ima svoju Anu!