Bela mama slavi dvadeset deveti rođendan, drugi put

Sećam se traume pred dolazak mog tridesetog rođendana. Sećam se gomile promena koje sam zacrtala  da treba da uradim u mojoj glavi, a ispostaviće se i na mojoj glavi. Najlepše na svetu je reagovala moja Olja, valjda je znala šta mi je potrebno, pa, je rekla, Ja moram da te slikam, kako si lepaaaa, odmah ću da šaljem Savki. Danas je opet ona mene bodrila. Olja! Ona i Savka svedoci i saputnici. Toliko o njima dvema. Izvinite, reč je o godinama.

Za tačno sedam meseci i četiri dana, opet punim trideset i već me hvata neizdrž. Kakvih trideset će to biti, živote moj voljeni! I to samo u ovom tekstu jeste broj trideset, jer je inače uvek dvadeset devet plus koliko treba. Danas sam se videla sa veoma dragom damom u mom životu, prijateljem, koja je napunila dvadest pet. Zrelost i sigurnost u tim godinama, očaravajuće. Od nje učim. Volim tu ženu. Volim i ovu što piše.

Ne znam za vas, ja sam žurila da povećam brojke do otprilike dvadeset sedme, a tada sam se i udala za ovog koga obožavam i rodila prvu, koju obožavam. Dalje  mi je bilo divno sve što se dešavalo, čak i kada je bilo manje divno, a godine su stajale na ofingeru. Imam tu moć da ih tamo držim, a isksustva dolaze i živim ih.

Tako sa prelaska iz dvadeset devete u tridesetu, part one, odlučim da kupim neku moćnu haljinu, u kojoj će doći do izražaja sva moja zgodnoća, i divjenje tipa, Wow, kako dobro izgledaš, a rodila si dete. Svi koji poznaju ovu prženicu od mene, znali su šta treba da kažu. Nije mi to bilo dovoljno. Odlučim da napravim žurku i pokažem, Evo, vidite kako sam cool i sa trideset, đuskam, služim, smejem se, pevam, ma, sva sam super. Još detaljčić pre žurke je nedostajao. Kosa. Kratka, svi znaju, treba neki boom da uradim. Odlučim da se izblajham, najjače što je moglo. Epilog, veče pred žurku, Dadina polu otvorena usta u čudu i komentar prvenice, Jao, imam belu mamu. I vrhunac, jutro na dan  žurke, budi se ona i vrisne, Mama, tako si belaaaaa! Dobro, nisam htela da te uplašim, htela sam da sam lepa.

Jedna roditeljka me je osvojila, Ista Sharon Stone, ma, važi, znam da nije, ali mi se sviđa i ljubazno se zahvalim. Uveče žurka, dobra, odlična, valjda,  ne mogu baš svega da se setim, osim da sam se osećala predobro u svojoj koži. Jutro posle žurke, ok, nije bilo tako strašno. Imam trideset godina i osećam se super isto, kao i noć pre toga. A sanjala sam katastrofe noćima i preživljavala ih danima. Sve u stilu, šta sada da radim  sa tim godinama, htela bih da ima i dalje dvadeste osam, polako povećavam i da to bude dovoljno.

I tako sam malo poranila u pripremam sebe same za moj trideseti, part two, rođendan, ali za svaki slučaj, tek da imam dovoljno vremena za haljinu, štikle, frizuru i još NEŠTO. Ovi stariji od mene, svakako će mi govoriti, Baš si mlada, super izgledaš, ovi mlađi će me hrabriti, Nikada ti ne bih dala toliko godina. Dobri su svi ti komentari, nekako me hrane, priznajem, a da li sagovornici baš tako misle, ne moram da znam. Ne moram ja baš sve da znam.

Naravno, od onih sam koja svojoj deci govori da ima godina koliko želi, a ne koliko piše, pa me starija provalila, Mama, nema šanse da imaš toliko godina, koje si godište? Mlađa ponavlja, Mama ima dvadeste devet. Uf, sviđa mi se, ali onda se umeša starija da doda, plus deset, je li tako mama? Dobro, jeste, progovorim najtiše moguće, ako si baš toliko zapela.

Prvog meseca naredne godine, punim dvadest devet plus jedanaest, ne mogu ovo  sitnije da napišem, i biću na plaži u Španiji, sa dugom kosom talasastom  i jednom ružom za uvetom. Na sebi ću imati dugu suknju, neku lepu, hm, uzanu majicu, da se vide ovi trbušnjaci od vežbanja, plešem bosa, uz Manu Chao-a, pored mog muža i  za sada je Bilja siguran gost, a ostale zovem, ovog trenutka!

Kako da vam kažem, osim da vas svečano pozovem na moj dvadeset deveti rođendan u Španiji.  Ko baš mora, neka izostane, ali nije da se dva puta slavi ta brojka, očekujem goste iz celog sveta. (Izvinjavam se, na fotografiji nije najsvežiji blanš, nisam mogla da nađem.)