Месец: јун 2016.

 

 

 

Imale smo trinaest i četrnaest godina, kada sam je videla kako sedi na trafici. Bila mi je interesantna i lepa. Želela sam da se družimo i smišljala sam taktiku kako da joj priđem. Odavala mi je sa te trafike neko poverenje i mnogo željenu toplinu i ljudskost, koja mi je tada veoma nedostajala. Bila sam bukvalno sama, najbliži znaju razlog, a ako ikada budem spremna, podeliću ga. Ako pak ne budem spremna za deljenje tog iskustva, dovoljan  je uvod u ovu priču osećaj odbačenosti i nepripadanju, nigde i nikome. Bez patetike, molim. Tako je bilo. Bilo.

Ne sećam se tačno kako, tek prišla sam joj, kao kobac vrebajući kada će da bude u manjem društvu. Reagovala je kao u filmu, svidela sam se i ja njoj i poželela je isto, da budemo drugarice. Upoznavanje je trajalo tako što smo satima pričale šetajući, a onda odmah nastavljale telefonom, u beskrajno dugim razgovorima. Onda je otišla na more, dugo, duže od petnaest dana. Mi tih godina nismo išli na more, takva nam bila karma. Nisam mogla da dočekam dana kada će se vratiti. Naravno, vratila se još lepša, preplanula. Njena najveća lepota jeste bila njen osmeh i od malena apsolutno pozitivan stav o životu. Moja Skarlet. Uvek, baš uvek, do dana današnjeg, kaže, Sutra je novi dan, sve je rešivo, dušice moja.

Najzalužnija je što sam došla sebi i što su se sve stvari postavile na svoje mesto, tada, u mom osmom razredu. Vodili su me psihologu, menjala sam školu, pa se u staru vratila, juhu, bilo je iskustava previše. Ona je, po sopstvenom priznanju, znala da sam dobar čovek i pokazala se kao oslonac, veći od najvišeg oblakodera u Dubaiju.

Tako nam je lepo bilo zajedno, da smo već sledeće godine otišle u moje selo. Selo gde sam i muža našla. Selo gde su mi i druge dve životne bile u gostima…na sedam dana smo otišle, ostale smo čitav mesec. Moji u selu su je svi odmah zavoleli, a bilo je pitanje dana kada će njen tata organizovati poteru da je vrate kući. Potera izostala, shvatili su i njeni koliko joj je bilo lepo. Mnoga zabranjena voća smo probale, ali smo se dobre vratile. Sa dodatkom da je njen tata konstatovao, da je selo nju promenilo. Hi, hi. Učila me da se šminkam, čupala mi obrve, pokazivala kako treba da stojim, ako mi se neko sviđa…Tada sam se po prvi put, od tri ukupno, zaljubila u mog muža. Naš susret je tada bio veoma kratak, samo mi je pomogao da slučajno odvezanu maramu zavežem. Od tada datira njena zafrkancija, Dobro vezana marama. Na neki način nam je kumovala još  tada.

Tako smo nastavile intenzivno druženje u srednjoj i gimnaziji, nastavile ga tokom studiranja, uz minimalne trzavice. Ipak, ovaj deo teško da može da prođe bez napomene. Moja Ane, bilo da je ona uzrok nesporazumu, a pogotovo ako nije, nikada ne zove prva. Prirodno,  odavno smo  ustanovile  pravilo, uvek zovem ja. Kada smo bile mlađe, meni srce u tim situacijama hoće napolje, a ona hladna. Posle par minuta je ona stara. Danas je uz svog, više nego divnog, čoveka naučila da priđe i da je ne boli, ako je, ne daj bože, prva.

Svaki put kada smo bile zajedno, ono druženje po kućama, mutile smo rafaelo, jele ga u tečnom stanju i u njega umakale kokice. Zato smo i bile dve prasice. Ja bukvalno, ona onako. Simpatična anegdota iz tog perioda jeste da sam ja mnogo volela da čitam novine, a nju je to strašno nerviralo. Pa, ja tako dođem njoj u goste i iščitam i one postavljene za psa Šonu, ako se uneredi, ona poludi i kaže mi, E, ajde idi kući, ako ti se toliko čita. Spavale smo  jedna kod druge, tako što je  ona spavala  dugo i polako, a ja brzo i kratko. Naš razgovor pred spavanje izgledao je ovako, Slušaj me, još samo ovo da ti kažem, a ona već duboko diše, zaspala je. Vrhunac moje potrebe za pričom je verovatno onaj kada ja  njoj kažem, Nema veze, samo ti spavaj, ja ću da ti pričam.

Sve prve zaljubljenosti, one malo pravije, prošle smo zajedno, do detalja svalo iskustvo podelile, po nekima možda i preterivale. Bez brige, to radimo i dan danas.

Onda sam se  ja zaljubila mnogo i ona se naljutila žešće, Pa, dobro, majku mu, postoji li išta drugo u tvom životu? Brzo smo rešile i to, jer smo shvatile da je ON u pitanju, Mr Wright. I tada smo bile mnogo zajedno, savetovale se, krile jedna drugu.

Apropo skrivanja, opet ON. Pomogla mi je moja Ane jedne godine, ovo moja deca da preskoče, da se kod nje sakrijem i ujutro krišom, od prve zarađene omladinske plate, otputujem u selo. Sve je bilo dobro, po mene. Osim što je ona bila u nemilosti mojih roditelja, isto kao i ja u očima njenim, jer sam je u tom selu, par godina ranije, pokvarila. Moji roditelji su bili protiv druženja tada sa njom, no su ćutke pristajali. Isto kao što su njeni bili protiv da je ja krstim. Samo tada nastupa moja Skarlet i kaže, Krstiće me ona, ili se neću krstiti. Pristali, a šta drugo?!

Onda me je ona venčala, moj dragi je nju venčao, krstio njeno dete i onda je ona krstila naše dete. Zauvek ću pamtiti njenu reakciju kada smo je pitali da li bi krstila mlađu? Kaže moj muž, mi bismo želeli da je krsti Ana. Ana se unezveri, Koja Ana, ne znam da Vana ima drugaricu koja se tako zove? Dado potvrdi da imamo samo jednu Anu, NJU. Ona počne da plače. Jao, ja, pa stvarno ja?

I još ovo da dodam o mojoj Ane. Na tom letovanju  u selu smo imale umetnička imena, ona je bila Gala, ja Luna i tako smo se oslovljavale, zvučalo nam je nekako egzotično. U selu.

Nekako mi sećanje nalaže da kažem da je moja Ane  htela da napusti film u bioskopu  na pola, da bi meni trudnoj kupila žvake. Zbog, jer sam trudna, razmažena i jer ona hoće.  I toliko se zaljubila u moje prvo dete, da mi i dan danas kaže, Ko zna da li bih tako brzo zatrudnela, da ti beba nije bilo toliko neodoljiva? A beba, kao beba, obična i slatka. Njoj posebna. Danas razlika među bebama, godinica, kao između nas dve.

Blago svakome ko ima svoju Anu!

 

 

 

 

Ko o čemu ja o porodici, deci, mužu, roditeljima, bratu, prijateljima, koji jesu porodica i tako u nedogled. Bude tu i nešto iz struke, malo kao zabave i opet deca. Lepo vam unapred nagoveštavam, ko voli..

Jedna ćerka mi kao iz vode raste. Tako nekako je okarakterisla i moja drugarica, koja je nije videla dva meseca.  Druga mi još deluje maleno, valjda jer je u vrtiću. Elem, ova velika kao da hoće iz devojčice u devojku, bez da bude devojčurak i to ne jer se tako oblači, ne daj bože šminka sada, već se izmenila fizički, gotovo do neprepoznatljivosti. I dalje ona voli da se držimo za ruke, kada nismo blizu škole,  voli češkanje pred spavanje, voli igru sa malom decom, crtaće je malo prevazišla, ali joj telo šalje drugačije signale. Jabuka moja. Svašta su tu izdešavalo i promenilo, mene kao grom strefilo. Kako li je njoj, danima se upinjem da saznam, a duševolnjici mi kažu, ma, nije to ništa, sačekaj da krene u sedmi razred. Dobro, znam, biće još žešće.  Može malo ohrabrenja, za promenu? A, ako je tako već spolja, šta li je iznutra?

Moj zvrkić, ima skoro dvanaest godina, u telu koju više, emotivno koju manje, disbalans najavljen. Ne pravim se da ne vidim, ne ušuškavam je ako ne želi, već razmišljam šta je u glavi njenoj. Kako da budem dovoljno mudra da umem pravilno da joj priđem, čujem je i razumem, a opet zadržim roditeljsku ulogu, koja osim prava, podrazumeva i obaveze?! Nikada nisam bila mama, ja sam te rodila, ima da me slušaš, ona je svoj čovek. Međutim, jesam mama koja bi da uradi dobro svojoj ćerki i za svoju ćerku. Zašto je to toliko teško, ta ravnoteža?

Kako je slatko, iz mog ugla, biti mama bebi, bez obzira na nespavanje, grčiće i zubiće? Nikada mi to nije bilo teško, a ako je i bilo, trajalo je minut, sam miris bebe me umirivao i činjenica, hej, ja sam mama. Mamom me neko zove, koje ushićenje se dešavalo u mojoj glavi kada sam to počela češće da čujem…Odgovornosti je bilo tada, naravno, ali je dovoljno bilo da budem negujući roditelj. Da je mazim, tepam joj, šetam je, vodim računa o dojenju i obrocima, sve kreme sveta da joj omogućim, da se privijem uz nju i svaki nemir je nestajao, kao da je sama vila pored mene. Sve dalje, poznato kao predškolsko doba bilo je, pevamo na kiši mjuzikl. Radujemo se malim, slatkim uspesima, radimo na uspostavljanju pravila, ma, pesma u svom izvornom obliku. Čak i prva četiri razreda škole, bila su mjuzikl broj dva, zahvaljujući čarobnoj učiteljici i onda vatra.

Spremala sam se, slušala sam druge, čitala, pratila je i pažljivo slušala. Ne znam onda odakle mi misao da nisam dorasla da budem mama nekome u ovim godinama? Verujem da umem da je volim, jer je volim najviše, trudim se da je čujem, vežbam se da sve razumem, da budem u toku. Koja je mera u vezi sa obavezama i koje su ocene merilo i važne? Meni je najvažnije da je ona zadovoljna, nasmejana. Šta me briga za prosek i da ga juri za kasnije, za upis? A, onda šamar, treba da je važno njoj, nje radi, da pruži svoj maksimum, kako bi mogla sa manje stresa dalje. I šta je merilo uspeha, devojčice moja draga? Da te ne pustim na rođendan, jer si sve u minut do dvanaest radila, a da toga nisi ni bila svesna? Plačeš kada lošije prođeš nego što si želela, tužna si ako nema rezultata, kojima si se nadala. Da ti kažem, ma, nema veze, biće sledeće godine, važno je da si živa i zdrava. Idi da se opustiš, učenje neka čeka. Ili da te gonim, što kažu stariji, jer je, eto, za tvoje dobro? Ni jedna ocena nije vredna tvog grča i suza, zašto onda plačeš? Jer, kada te pitam, treba li ti pomoć, ajmo zajedno da savladamo sve savladivo, prihvataš uz nadljudske napore? Boriš li se ti to sa samom sobom? Želiš rezultate, a  misliš o nečem drugom? Mislim da jeste to u pitanju. Tu ja treba da odigram ulogu zrele mama, da ti objasnim i pomognem da uvidiš razliku između važnog i lepog, neukrotiva vodo moja. Trudim se, svega mi, trudim se. Želim da zaobiđemo stanicu, što me nisi terala više. A mnogo mi je teško da vidim tu liniju, ja znam za ono što su mene učili, obaveze, pa, zadovoljstvo.

Ja ću da te volim najviše na svetu, bila ti frizerka, doktorka, šalterska radnica, nastavnica, umetnica, kasirka. Ti si moja ćerka, moja prvenica. Ti si ljubav, koja ne staje u ovo pisanje, a šta ćemo ljubavi moja, ako to tebi bude malo?

Da sam imala čarobni štapić, kao  verovatno i svaka mama, bolje ne bih umela da te izmaštam. Ti si ta neukrotiva, a pomalo strašljiva, brza i vedra, zabavna i bleskasta. Meni neodoljiva, a ja tebi već po malo odoljiva. I već će nam sutra sve biti rešivije, prosto znam.

Sve će biti dobro. Već je dobro, Žolikice moja. Već je odlično što imam tebe.

Ipswich, you~ll never walk alone. I promise you!

Gospođo moja draga, pišem ti jer mi se piše, a i često nam vreme i obaveze nametnu drugačiji tok naših viđanja. Znam da si me željna, samo mene, to mi uvek govoriš, a s druge strane, luda si za mojom decom i onda priča uvek ode na tu stranu i onda  se njih uželiš nakon tri dana ne viđanja. Zato, neka nam ovo moje pisanije bude korak ka našim kvalitetnijim druženjima. A, vi dragi moji, koji čitate ovo što ja pišem, ne zamerite mi što kao odrasla osoba pišem pismo mami. Možete i da  preskočite čitanje, kao da bi vam neko pa zamerio.

Počela si da nam pričaš o svom detinjstvu, meni i drugoj ćerci, koja ti je to po srcu, kao da si je rodila. Želela si da nas tri budemo zajedno. Koliko sam tada shvatila, želela si da bolje razumemo neke tvoje odluke i stavove, a koji su usko vezani sa tvojim detinjstvom i odrastanjem. O, draga, bilo je tu svega. Rano odvajanje od roditelja, podsmeh tvom govoru, jer taman kad si mislila da ćeš ostati u Vojvodini, vratili su te u Negotin, a tvojim gimnazijalcima je bilo smešno kako pričaš, a uveče ti nije bila tu mama da joj se požališ. Mada i kada ste bile zajedno, ona ista bezvremena blaga nana, po tvojim rečima, bila je daleko od blage mame. Blagost je vremenom sticala, mada si i nju razumela, imajući u vidu njeno još ranije odvajanje. Ali da ne širimo priču, već sam je dovoljno proširila, a tome smo itekako sklone, zar ne mama? Zaključak je da si ostala željna majčinske figure u detinjstvu…

Elem, ja ti ništa u životu ne zameram, sve je baš onako kako treba da bude. Sve je bilo kako je jedino moglo u datim okolnostima. Bila si mnogo puta i tata i mama, imala si žestoke zadatke pred sobom. Pred nama nikada nisi glumila žrtvu, već si uvek stvari predstavljala kao tvoj izbor. Nikada nas nisi opterećivala, čak si nas i previše štitila, toliko da i dan danas ideš na operaciju krišom, moliš tatu za saveznika i onda nam usput saopštavaš rezultate. Da se slučajno Miša i Vana ne potresu previše. Ovde bi neki stručnjak verovatno imao što šta da kaže. Zato se ja i ljutim kada ti nisi dobro, zato sam ja tužna što te boli i što si sve više baka, jer tek sada sebe pripremam i vežbam se da imaš godina koliko imaš, da ti mozak i srce dobro rade, ali da fizički manje možeš da podneseš, a bogami i mentalno. Ovo nikako ne sme da bude opravdanje za neke moje nepromišljenje poteze i nedostatak razumevanja, već kao podsetnik. Možda zato i pišem, da imam gde da gvirnem i obnovim gradivo.

Znaš nekako razmišljam i o sledećem, kada sam već imala tu sreću da si baš moja mama, kako to da nismo više uspele da radimo neke stvari samo nas dve, onako ženski. Taman kad sam bila dovoljno odrasla, da možeš sa mnom otvoreno da pričaš i da obilazimo neka mesta, komentarišemo, malo i putujemo, ja sam se žestoko zaljubila u Dadu. Zato ti i voliš da me zavrkavaš da se situacije u mom životu dele na dva perioda, onaj pre njega i ovaj koji i dalje živim. A kako sam po prirodi ponekad isljučiva, kasno sam shvatila, da sam mogla da budem više i sa tobom. Sada možda jeste teško izvodljivo neko tvoje i moje putovanje, ali imamo vremena za kafu, pozorište, izložbe, možemo i više da vežbamo te štikle, za kojima si toliko patila, šminka je valjda ok. Još samo tu olovku bolje da naučim da nanosim. A možda i ne baš sve nabrojano, jer ti jesi dama, od kako sam te upoznala, a ja sam, mama više ortak, nekako se bolje osećam bez te olovke i u ravnom, i ne patim što sam niska. I baš me briga što imam tatine prste, pa ti si ga birala. Ja sam zadovoljna kako je sve ispalo. Spolja. Iznutra, to mi često govoriš, treba stalno da se nadograđujemo i budemo još bolja verzija sebe. Tu te dobro čujem.

Ali, čuješ li ti mene, da ne treba da brineš toliko o meni, da možeš da izbegneš, često imaginarnu, patnju u vezi sa mojom decom, da je u redu da mi kažeš kada imaš neki problem… Ja sada imam priliku da bar delić uloženog, sa najvećeom ljubavlju na svetu, vratim i da uživam što nešto činim za tebe. Nije samo stvar u lekarima, mada me i tu stidljivo pitaš za pomoć. Stvar je da mi iskreno kažeš kako se osećaš, šta bi ti prijalo da učinim za tebe, jer kada ti glumiš da si mnogo dobro, ja i dalje poverujem, jer mi je lepše da si dobro od bilo čega drugog. Da prihvatiš da ne možeš i ne moraš sve sama, da je meni zadovoljstvo da sam tu uz tebe. Da ne pristaješ na kompromise, ako posle patiš, već da jasno kažeš. I drugima, a počni od mene. Da ti nisu tvoja i moja deca na prvom mestu, već da si sama sebi najvažnija. Toliko puta si mi pričala da je najvažnije da prihvatim i volim sebe, a sama kršiš ta nepisana pravila.

I da znaš da si položila sve ispite sa desetkom iz oblasti ljudskosti, empatije, možeš malo i da odahneš. Odavno imaš epitet najbolje ćerke, majke, evo i bake, iako te epitete ne priznaješ. Sad malo ti, mama! Tako ćeš više trajati sebi, a meni je to najvažnije. Jer znam da kada traješ sebi, traješ i svima nama.

Hajde, mama, reci šta si odlučila?