Kada bih se opet rodila kao ja sada

Kada bih se ponovo rodila, volela bih iste roditelje, brata i prijatelje. Može i mesto rođenja opet Majdanpek, sa nekim izmenama, na primer da se svi četvoro odjednom preselimo za Beograd, a ne separatno, kao što je već bilo u ovom životu.

Dalje izmene bi bile, za početak sledeće. Manje bih tukla i maltretirala svog mlađeg brata, pa onda ni on ne bi imao potrebu da me nokautira kada odraste. Više bih cenila što je toliko trčao za mnom, manje bih ga zadirkivala. Čokoladu ne bih merila lenjirom dok je delimo i onda on ispadne bolji, jer kaže, Meni je svejedno Vana, ti biraj koji ćeš deo. Ne bih ga terorisala u kvizovima znanja, puštala bih ga da češće pobedi, a nekada bi možda i on birao temu iz koje se takmičimo. Možda.

Na moru bi tata ređe igrao pasijans sa drugarima, a više bismo bili nas četvoro na plaži. Kada bismo odlazili na selo, zajedno bismo išli na Drinu. Kao što bismo redovnije odlazili kod maminih u Mihajlovce i Slavonsku Požegu i da, deda bi ranije zatvorio kafanu, kako bi se nana i mama manje sekirale. Volela bih da me deda duže vozio crvenim mercedesom i da mi dozvole da nekoliko dana budem prodavac u njihovoj voćari, jer banane i dalje mirišu na njihovu prodavnicu voća.

Dalje, tata mi nikada ne bi pokazivao matematiku, jer nam je to uvek teško išlo. Završila bih muzičku školu i polagala bih za sertifikat iz engleskog i bar još jednog jezika. Dobro, to mogu i sada. Sve sportove kojima sam se bavila, sigurno bih ponovila. Ubedili bi me da sa sportovima nastavim i nakon preseljenja u veliki grad, s tim da bi među izabranima bilo i plivanje. Onda bih izbegla poslednje mesto u Buljaricama, u trećem razredu osnovne škole iz brzog plivanja, jer su svi znali razne tehnike, osim mene. I tada i sada ja samo znam žaba stil i naravno da nisam za takmičenja.

Manje bih se svađala sa mamom i birala bih reči u tim činovima, mnogo više. Više bih učila, a pre toga bi me neko naučio tehnikama učenja. Molila bih koga treba da me nauči koliko je san važan i da ništa neću propustiti, jer  je bezvezno da sam predugo budna. Zavolela bih odlazak u krevet i uživala u tonjenju u san, bez osećaja da je to kazna, već zadovoljstvo i zdravlje. Sigurno bih znala koliko je važno da pijem vodu. To već vežbam.

Sebe bih mnogo godina kasnije pustila na samostalno letovanje. Doziranije bih ja sebi išla na žurke, to sigurno. Prekopirala bih fazon upoznavanja mojih prijatelja, koje su praktikovali moji roditelji. I u narednom životu bi svi dolazili nama u kuću, jer se pokazalo kao dobar model, da ih i moji upoznaju i imaju uvid u moje društvo. Dala bih sebi mogućnost izbora, kao što je i bio slučaj, prilkom upisa u gimnaziju, ali bih tražila jači argument od onog, Moja najbolja drugarica(?), koju nisam videla četiri godine, upisuje tu gimnaziju, hoću i ja.

Moja baka na selu bi više vodila računa šta ja sa trinaest godina gledam na televiziji, ne bi pre mene zaspala, dok ja gledam horor filmove i noću se tresem od straha. Ona bi mi ugasila tu glupu kutiju i oterala u krevet. Ja bih se bunila, ali bih legla. Sve u vezi sa blatom, peskom i vodom bi ostalo isto. Deda bi me stalno vodio u njivu i vozila bih traktor još dalje od onog od kapije do dvorišta. Zaslužila bih dedino poverenje.

Što se tiče radovanja i tugovanja i tog veoma vidljivog pokazivanja emocija, mislim da tu ništa ne bih menjala. Ne bih se trudila da mnogo umem da sakrijem, ako to kao treba, kako se osećam. Ranije bih naučila da se mazim, a nastavila bih da trčim voljenima u zagrljaj, kao i sada, veoma transparentno, iako me mama stišava ponekada, jer imam godina kada bi trebalo da kanalisanije pokazujem emocije. Još malo pa ću imati pola od osamdeset godina, što je loše da se radujem glasno? Nije.

Imali bismo bolji standard u batinim i mojim pred tinejdž i tinejdž godinama, što znači da bismo više putovali sa mamom i tatom i ja bih ranije otkrila avion. I ne znam baš da li bih radila sa decom? Možda bih i radila, ali u mnogo lepšim uslovima, gde bih bila više od čuvarke i tek ponekada ona koja decu uči. Da, tako bi bilo. Bio bi manji broj dece, prostori uređeniji i kud i kamo humaniji. Pisala bih za decu, što možda u ovom obliku i uspem da ostvarim.

Naravno, udala bih se za NJEGA i rodila njih DVE, sa još jednom šmizlom između. Srednja bi se zvala Alisija Ana, to baš znam.

See ya in a next life…

Best regards.