Месец: август 2016.

Godinu delim na,  do leta još koliko ima i od avgusta se spremam za kićenje jelke. Vreme već postaje varljivo, svi se od nekuda vraćaju i eto je Nova godina. Inače, volim baš sva godišnja doba, no leti se osećam najslobodnije. Zato sve druge mini odmore obožavam, ali ih baš zato što su mini manje i preboljevam. Nakon ovog letnjeg odmora, telo mi se mnogo više buni na promene, obaveze, mozak i dalje drema. Na plaži ili u mom stanu, manje je bitno. Drema.

Ovog leta mi se desila i jedna vidljiva promena. Bez patnje sam se pakovala za povrtak kući, valjda i što je samo letovanje bilo duže, pa je zadovoljilo svaku poru moga bića. A i zato što sam kobajagi velika. Namerno kažem velika, umesto odrasla, jer se, čini mi se, odrasli manje preispituju. Sigurniji su u svoje životne odluke i izbore. I tako, kao što ovde napisano izgleda zbrkano, potrebne su seanse, ko zna čega, da bih razumela varijablu u mojoj glavi.

Kada sam bila mala i vraćala se sa jednog letovanja u Makarskoj, toliko sam silno želela da neke detalje zapamtim, da bih jako, najjače što mogu zatvorila oči pred nekim prizorom i ponavljala u sebi, šta je ispred mene i šta tačno želim da zapamtim. Uvek bih naravno patila što moramo kući, ostajalo mi se još i uvek još. Zato me malo zbunila ova promena, niti sam oči čvrsto zatvarala, niti sam patila zarad povratka. Jer u mojoj patnji, bilo je u stvari sve šareno i lepo i bila je patnja za krajem odmora, bez nekog drugog razloga.

I tako ja čini mi se dolazim do mog dubokog osećanja. Ja bih da zadržim mladost. U glavi.

Ja bih da imam mog muža i decu, da su mi brat i roditelji dobro, da se malo uspori starenje, a produži mladenje. Nema veze što rogobatno zvuči, mladenje mi trenutno prija. A ima nešto, možda i ponajviše u tom mom januaru što se bliži. Oduvek volim januar, samo nekako pomešano. Kao dete sam ga obožavala, zbog skijanja, grudvanja, boravka sa porodicom, putovanja i naravno mog rođendana. Kao devojčica sam ga najviše volela opet zarad rođendana i jedva sam čekala da se brojke popnu još i još koji stepenik, jer mi se želelo da radim sve što i odrasli ljudi. Sve je bilo zabavnije što su oni radili. Oni su za mene bili simbol slobode, da rade šta im se hoće, bez da polažu nekome račune ili se kriju. Sve je u mojoj glavi bilo dozvoljeno kada si odrastao. Zato sam u mislima požurivala moje godine i maštala šta ću sve smeti da radim kao odrasla devojka. Nisam se previše bavila time da biti odrastao sobom nosi prgršta obaveza i odgovornosti, suočavanje sa manje lepim osećanjima, od kojih si nekako zaštićen kao mali. Pa, kao ja stvoriš bajku, iako su te učili i pričali, da je život još veća bajka, od one u mojoj glavi, ispunjen najveselijim bojama i samo smehom i zadovoljstvom. Ništa tuga, gubitak, bol. Samo lepota ovozemaljska.

Posle dvadeset i sedme sam malo volela da usporim moje godinice, mada sam tada bila veoma ispunjena i zadovoljna i mnogo sam volela život, iako sam tada već uveliko znala da je on mnogo više od vašara i šećerne vune. Svi smo bili tu i to je meni bilo najvažnije. Otkrila sam neku nežnost u sebi, ispoljavala je grljenjem i poljupcima i uvek bih mogla još. Ja kruta, kojoj je majka plaćala poljupce. Eto je, pojavljuje se zrelost.

Onda od tridesete, pa na ovamo, sve mi boje lepo stoje, ali da se ne bavim brojkama. Teško mi to ide. Ja se sebi  više  dopadam, odlično mi idu brak i porodica, otkrivam neke svoje nove vrednosti i talente, sve sam više draga sebi. I to je dobro. Sa decom se snalazim sa peridočnim uspesima, definitivno bolje umem sa mlađima, za stariju se često pitam, umem li da joj budem mama, a tek joj je dvanaest?  Oho, izazovi tek predstoje. Zato valjda još uvek volim svoj posao, jer umem sa malima, tu sam opet dete. Odgovorno dete, ali ipak u mojoj glavi dete, jer ima toliko mnogo prostora za igru. Rado to prenosim i kući, takva mi je karma. Da se blesavim i veselim. Jedino moje mrštenje odsakče iz cele priče, na njemu i dalje radim. Moj tata ima običaj da kaže, Odlično si to rekla, napisala, sada ga i živi. Izgleda da sa manje ili nekada više uspeha uspevam i da sam žena, wow, supruga, majka, vaspitač, prijatelj, ćerka, sestra.

I što sam sada sve ovo pisala i sama se pitam? Valjda kao motiv i podstrek da mogu bolje, drugačije i da je dobro što je baš ovako. Bodrim se. Jedino ne razumem zašto sam žurila da porastem, to me ionako čekalo. Ima stvari koje su sve samo ne neodoljive kada si zreo, previše ozbiljne i odrasli vole da apostofiraju, previše važne.

A ovo je moja bajka i u njoj sam ja jedna Živana, veoma zahvalna.

Od vas tražim samo jedno, a to su dve stvari, Red, rad i disciplina, govorio je jedan roditelj. Koliko zbunjujućih poruka u jednoj rečenici za dete, a sasvim razumljivih za odraslog, koji ih izgovara. S tim da ako ih je roditelj izgovorio kao putokaz detetu, bilo bi poželjno da ih je sročio tako da detetu budu lako razumljive i prihvatljive.

Kakve poruke šaljemo deci? Da li kao iz navedenog primera, da li jasne ili dvosmislene ili možda drugačije od onoga kako sami živimo? Možemo deci neprekidno da govorimo da je zdravo da peru zube ujutro i uveče obavezno, preko dana ako su prilici nakon obroka. I to je u redu. Možemo deci da govorimo da je lepše i zdravije da veče završe uz čitanje knjige. Ima mnogo primera gde deci dajemo uputstva kako zdravo da se hrane, sa akcentom recimo na šargarepu. Da je prihvatljivo da prljavi veš uvek stave u korpu za veš i nameste krevet nakon ustajanja. Da se voda pije pola sata pre obroka, da nije zdravo zalivati zalogaje vodom ili još gore sokovima, a da vodu neposredno nakon obroka piju samo ako su mnogo žedna, jer se hrana bolje vari ako se sa vodom sačeka. Situacija je bezbroj. Ajmo redom.

Šta se dešava ako roditelj retko ostavi veš u  korpu za veš ili ako nije sklon da tako revnosno pere zube, kako decu uči rečima? Ili ako roditelj umesto knjige gleda program na televiziji, a pri tome ne može ni da pogleda šargarepu, naravno obožava da pije vodu odmah posle obroka. Da još jasnije obojimo primer, recimo vode. Ona se i u vrtićima deci servira nakon obroka, da se ne napiju previše, jer onda neće moći da ručaju. Umesto da se voda da deci pre nego što ručak i počne.

Navela sam veoma banalne primere, svesno, jer iz ovih svakodnevnih situacija vidimo koliko se poruke koje šaljemo deci verbalno, razlikuju od onih koje sami upražnjavamo. Šta mislite koje će modele ponašanja deca lakše i pre prihvatiti? Apsolutno se slažem da treba da postoji granica, jasno postavljena, ja sam roditelj i mnogo sam stariji ode tebe i ja neke stvari mogu da radim, koje ćeš i ti moći kada porasteš. Tu nema mesta raspravi ili nesporazumima, ako se deci objasni na njima shvatljiv način. Pričam o dnevnim rutinama, o navikama, o kvalitenom provođenju vremena, koje će biti dobar primer našoj deci. Brzo deca otkriju da su prevarena i da roditelj jedno priča, a drugo pokazuje svojim delima. Ako se i gleda televizija, neka se gleda u porodičnom okruženju, jedan vremenski period. Ono što je samo za odrasle, neka se gleda kada deca spavaju, ako već roditelj sebi ne ume ili ne želi drugačije da osmisli vreme.

Navela bih i primer škole i obaveza koje idu tokom školovanja. Koliko će detetu biti važan segment obrazovanja u prvim godinama najviše  zavisi od roditelja. I kasnije su veoma važne naše smernice, ali se temelji postavljaju na početku. Kako će detetu biti važno da obavi svoje obaveze u vezi sa školom, ako se roditelj ne interesuje previše ili ni malo za gradivo koje je dete prešlo, za način na koji dete uči? Možda se naše dete ne snalazi najbolje u onome što se od njega očekuje ili još gore što se podrazumeva. Šta se podrazumeva, da zna da uči čim je krenulo u školu, je li to ideja? Treba neko da mu pokaže kako se uči, pomogne ako se dete ne snalazi najbolje, a velika je razlika imeđu lovca na greške i roditelja prijatelja. Roditelj prijatelj će već sam osetiti ako detetu negde nešto škripi, jer ga prati, u toku je, daje detetu na važnosti. Šta uostalom znače tvrdnje,  Neka sam uči i ja sam, pa, vidi me dokle sam dogurao. Ne mislim pod pomaganjem da umesto dece nešto radimo, već da se interesujemo, da povremeno odemo u školu, a da pri tome dete ne oseća strah zbog našeg susreta sa učiteljima ili nastavnicima, jer ako ga pratimo, mi i znamo stanje u školi, odlazimo da vidimo ima li nekih promena koje su nam usled svakodnevnih obaveza možda promakle. Ne možemo da ne odemo ni na jedan roditeljski sastanak ili da to veoma retko činimo, nije prihvatljivo da kao roditelji ne znamo krajnji uspeh našeg deteta. Jer ako se tokom cele školske godine nismo pretrano interesovali kako se naše dete snalazi u školskom okruženju i kako se nosi sa obavezama, šaljemo mu nedvosmislenu poruku da škola i nije previše važna i time otvaramo detetu put da u početku nesvesvno, a kasnije mnogo svesnije, pomera granice i počinje da ne govori istinu.

Lični primer pre svega, uz pravila i podršku. Nadanja i očekivanja da ostanu u našim glavama i srcima, a deca će  svoj put već pronaći, ako igramo za isti tim. I cvet kad zalivamo i to činimo s ljubavlju ima veće šanse da se pravilno razvija i raste.

Jedna porodična prijateljica je toliko volela telefon, onaj stari fiksni, da je, kada pretera sa razgovorima, umela da kaže, Da bog da mi prst otpao ako opet budem telefonirala. I telefonirala je. Šta je time rešavala, ne znam. Znam da potpisnica ovih redova, vrlo često koristi telefon i da se avaj počela buditi kada je rodila drugu ćerku i ide mi, trudim se, znam da njih dve najviše u mene gledaju.

Ovde ću se zadržati na generalizaciji upotrebe mobilnih telefona i naravno da prepoznajem u istoj i moje dete. Iako imamo pravila gde stoje pomenuti aparati, kada se gasi wifi, šta se prvo radi kada se ustane, isto tako znamo da se pravila krše kada sa nekim drugim provodi dan. Onda se vraćamo na naša pravila, ali je to negde i očekivano. I mi smo sebi davali više slobode kada smo bez roditelja, napolju, kod bake i deke, sa društvom. Jedino što smo mi mnogo pričali i družili se, a današnja deca i omladina se druži tako što su zajedno samo fizički. Svako drži svoj telefon, lista ili postavlja nešto, objvaljuje kako mu je wow u društvu, a sa društvom jedva da je razmneio dve i po rečenice.

Pre neki dan, mlada devojka stoji u redu ispred mene u prodavnici divnog veša i neke fine garderobe i čini mi se da jedva bila svesna šta je kupila, a kamoli da je u kupovini uživala, jer je sve vreme, bukvalno dok je kasirka kucala i predavala joj robu, gledala i komentarisla na Instagramu. Isto tako, idu ulicom, prelaze ulicu, sede u parku, kafiću, usput prozbore, Aha i nastavljaju svoj paralelni život da žive. Kada su iz nekog razloga bez te famozne spravice, u očaju su, svet im se srušio. I nemaju sa kim i o čemu da pričaju. Životeeee!

Razumem trend, prihvatam inovacije, prilagođavam se promenama, ali znaju li roditelji te dece šta se dešava sa dečjim moždanim sinapsama? Znaju li koliko dece u predšolskom uzrastu ne ume da uhvati loptu i nema razvijen osećaj, ni u najavi, akomodacije oko ruka? Imaju li svest o njihovom držanju kičme i nepravilnom razvoju i pokretu ruku, od upotrebe telefona i još kakvih drugih pomagala? Naravno da su odgovorni roditelji, oni su bili prvi primer svojoj deci, oni su malo ili nimalo pričali sa svojom decom o pomenutim stvarima. Šta zna dete od godinu i po dana, kada ga roditelj u restoranu hrani dok ispred njega stoji uključen telefon na kome se odigrava radnja njegovog omiljenog crtaća? Pa, kad je pre naučio koji mu je omiljeni crtać? Kada roditelj na proslavi rođendana daje svojoj deci, starosti šest i osam godina, tablet i podrazumeva se da svako ima svoj, uz izgovor, pravdanje ili koji već osećaj, te oni igraju li igraju igrice, Sve smo probali, ne vredi, bolje da im popustimo. Ma, nemoj, pa ograniči ga nekoliko dana, na tom uzrastu se to lakše radi, posle će vas boleti i srce i glava, jer neće biti moguće ispraviti štetu. Ograničite mu korišćenje, istrpite negodovanje, ponudite druge sadržaje i neminovan je rezultat. Bez da se vadimo, da toliko mnogo stvari treba da uradimo, da nas posao iscrpljue, što jeste istina, ali postoje i druga rešenja za date situacije. Izbegavam da savetujem, zato svako u svom okruženju može da razmisli i smisli šta je za njegovo dete najdelotvornije. I treba da imaju obaveze po kući, da raskolne veš, operu sudove, prebrišu prašinu, čitanje knjiga se podrazumeva, onda može šetnja, pozorište, bolji je i bioskop od buljenja do iznemoglosti u nešto što nije tvoj život. To je njihov život isto koliko i paralelni svet.

A što se tiče kažnajvanja i oduzimanja telefona i tu takođe upadamo u zamku. Oduzimajući im te moćne aparate, dajemo im na važnosti. Ako iz nekog razloga nešto treba da bude uskraćeno, to ne treba da bude telefon, već nešto što je detetu stvarno važno, za šta je emotivno vezano, a ako se pridržavamo dogovora i pravila u kojoj meri, shodno uzrastu, treba da se koristi telefon i kada uspemo u ideji da on jeste važan, ali ne najvažniji, neće ni biti potrebe da se on oduzima, neće ni biti emotivne povezanosti sa aparatom. Granice postavljaju roditelji, prvenstveno ličnim primerom, onda razgovorom i kvalitetnim provođenjenjem vremena sa decom.

Isto je kao sa lakom za nokte. Ja sam sporadično davala starijoj, dok je bila mala, da namaže lak na nokte, dok nisam videla jednu mudru mamu, koja svojoj ćerki kaže da će ih mazati kada poraste, da to nije za decu. Može ponekad da proba. Mnogo mi se svidela ta konverzacija i detetovo prihvatanje, jer je dobilo razumno objašnjenje, a kako ni sama nisam bila oduševljena lakiranjem noktiju kada si dete, svom sam detetu objasnila i rešile smo stvar. Skoro me mlađa pita, A zašto ja ne mogu da mažem stalno, već samo ponekad, kad moje drugarice u vrtiću! imaju svaki dan namazane nokte? Zato što je to naše pravilo. Pravilo u njihovo kući je da često mažu nokte, u našoj kući znamo da to može ponekog vikenda da se uradi.

Koje je vaše pravilo u vezi sa korišćenjem mobilnog telefona?

Jedna moja omiljena kreatorka za imitiranje, voli da naglasi kako je svoju devojčicu obukla isto kao i sebe. Bilo mi je smešno, sada mi je možda simpatično, jer ima istine u toj tvrdnji. I naravno da se najmanje odnosi na oblačenje. Dakle, kratka analiza iz ugla mene kao kćerke, a onda i kao majke.

Čini mi se da sam bila dosta zahtevana kao mala, a i kasnije. Moji su roditelji to zvali drugačija. Iz čista mira sam umela, kao prilično mala, da stanem na sred sobe i počnem da plačem. Tako nekako sam kanalisala i osećanje velike radosti, mnogo budem srećna i vesela i onda se rasplačem. To i danas može da mi se desi. Pamtim da je mama želela da budem dama i da budem načitana. Veoma joj je bilo stalo da budem obrazovana. Manje formalno, više istinski. Nametala mi je pametne knjige, nije bila oduševljena časopisima koje sam čitala. Bar je bata voleo Zabavnik, ja onako. Sve je ipak u tom predpubertstskom periodu prošlo podnošljivo. Podnošljivo jeste prava reč.

Šta sam radila sebi i svojim roditeljima u pubertetu, to je već katastrofa. Stalno sam se bunila, pomerala nepostojeće granice, lagala. A nisu mi, danas jasno znam, davali razloga za takvo ponašanje. Toliko bi lepše, lakše, manje bolno bilo da sam bila iskrenija, ali nisam. Mrzela sam mamu, imam i napismeno u dnevniku zabeležena ta osećanja. Sve me je nerviralo što mi ona kaže. Najviše od svega mi je smetalo što je uvek bila u pravu, što je tačno znala kroz šta prolazim, osim jednom, kada sam je debelo prevarila, na moju sreću bezuspešno. A ja sam bila ubeđena da sam mnogo moćna u svojim muljevinama.

Kada sam malo sazrela, shvatila sam koliko je bila dobra ta žena prema meni, koliko je nadljudskog napora ulagala u mene. Mnogo, neuporedivo, više je volim i poštujem od kada sam i sama postala mama. I to ne u prvim godinama majčinstva, već negde od treće godine mog prvog deteta. Koja sreća da imam baš takvu mamu, često pomislim. Mnogo sam zahvalna, mnogo, što smo se nas dve spojile. A čvrsto sam se zaklinjala, sebi i roditeljima na sav glas obećavala da ću biti sto pedest puta bolji roditelj, majka pre svega, svojoj deci?!

Važan momenat mog sazrevanja, možda i preterivanja, jeste kada sam im naglas oprostila neodlazak na koncert Pearl Jam-a u Budimpešti. Imala sam dvadeset jednu godinu i bilo je pitanje života da se tamo pojavim. Kako mi je dete bivalo starije, došla sam do zaključka da je mnogo dobro što sam to propustila. Mnogi u tom periodu donose važne životne odluke, ostvaruju se na važnim  poljima, ja sam tada bila nezrela, veoma nedorasla. Dok sam im opraštala pomislila sam kako ja mojoj ne bih dala ni sa dvadest pet da ide po nekim inostranstvima, ha, ha, kao pitaće me…Isto kao što joj je dragi muž obećao da će moći sigurno da vozi motor sa pedest godina.

Mama sam onako. Periodični su moji uspesi na tom polju. Trudim se, nekada sam zadovoljna, nekada manje. Nekada poletim od zadovoljstva, a ima dana kada mislim da sam totalno promašila ulogu. O, kako bih volela da moje ćerke kada odrastu kažu nešto meni o meni kao mami. Tehnički sam uglavnom dobro obavljala stvari, emotivno prilično nevešto u početku, danas je bolje. Vežbam slušanje, naježim se koliko su obe u pravu kada mi kažu da im nešto nisam saopštila prijatnim tonom, što od njih očekujem. Nemam problem kada mi mlađa, starosti pet godina saopšti, Grubo si mi rekla ili kada mi starija, koja ima dvanaest godina poruči, Napala si me, a nisi ni čula šta imam da ti kažem. E, tada dobro zastanem, što je za mene napredak. Želela sam i ranije da ih čujem, samo mi je falilo saznanje, da mogu da pogrešim i da je u redu ako nisam u pravu i da je još više u redu ako mi to saopšte moja, još uvek, mala deca.

Šta sam sve prepisala od moje mame, iste one od koje treba da sam toliko bolja? Za početak, pametne knjige. Kada to nametnem dobijem komentar, Mama, ista si Bajka. Neka sam. Ipak, ja kupujem časopise, koje zajedno prelistavamo i to je nešto. Jesam zahtevna, kao što je i moja mama bila, ali sam izgleda manje dosledna. Da li sam prilagodljivija od nje ili popustljivija pokazaće nove situacije. Nadam se prvom. Volim da idemo u pozorište, što obe rado prihvataju, upoznajem se bolje sa operama, koje starija obožava, a i meni sve više prijaju. Odavno smo ukinuli neke kanale, koje, ovo sa ponosom pominjem,  znam da nemaju ni moji roditelji. Pratim interesovanja i talente starije ćerke, pomažem kako god da je potrebno. Pomalo joj i namećem neke obaveze, kao što je meni mama. Ona nekada pristane, nekada negoduje, samo sada moja mama progovara iz uloge bake i kaže da treba da je ispoštujem ako ona nešto ne želi. To govori baka moje kćerke, ne i moja mama. Toliko.

Dosta liče moja nana i moja mama. Prenelo se to i na mamu i mene, a svi su izgledi da neka iskustva prenosim i na moje ćerke. Ima istine u onome što kaže moja kreatorka, Kakva majka takva kćerka. Samo da je još sto puta bolja i ispunjenija, puta dva.