Mi znamo pristojno da se ponašamo

Danas sam imala prilike da sa prijatnim sagovornicima pričam o bontonu. O lepom ponašanju, o prihvatljivim oblicima ponašanja. Da ne zazvučim kao neka starovremenska gospođa, ipak mi se čini  da velika većina zna šta je lepo. Pod lepim mislim isključivo na manire i pristojnost, jer sve drugo je stvar ukusa.

Bez nekog reda, navešću primere, a sami ćemo se već prepoznati. Đubre se baca u kantu, ne ostavlja se pored kante, u prevozu se ne jede i ne priča telefonom, izuzev kratkog javljanja radi nalaženja, recimo. Laktovi se ne drže na stolu tokom ručavanja, ne žvaće se žvaka u pozorištu ili na času. Nismo slabići ako umemo da se izvinimo, zahvalimo, zamolimo. Naprotiv, primer smo nekome ko možda nije imao priliku da nauči kako bi trebalo da se ophodi prema drugima.

Često mi se kao i drugim mamama dešavalo da ljudi u prevozu ne vide moj trudnički stomak ili malo dete u rukama. I nikakvu, ali baš nikakvu dobit nisam imala ako sam nekome pokušala grubo da skrenem pažnju na sebe u datim situacijama. Ne znam ja čime su okupirane misli mojih sugrađana u tom momentu i zašto ne žele da me primete. Promenila sam taktiku, prilazila sam ja njima, Da li biste bili ljubazni…i svaki put upali. Smeškam se i tražim. Dobijem i osećam se dobro. Dobro se osećaju i oni koji su mi izašli u susret. Tako i u redu u pošti, Maxiju, sa šalterskim službenicima. S tim da vodim računa da me ne prave nevidljivom kada je moj red na nekom mestu, jer ima i toga, ali i tada se vežbam da budem bolja, ne od drugih , već od sebe same. Ako bih ljutito reagovala bila bih jednako nepristojna i drska kao i oni koje pominjem. Biti pristojan, ne znači biti nevidljiv ili budala.

Onda su me neki stariji ljudi pitali da li tome učim i svoju decu, da kada porastu isto tako ustupe mesto u prevozu starijima, trudnicama ili pak maloj deci. Učim, nego šta. Starija to uveliko radi, a mlađa zna da ako je nešto grickala na stanici, sa istim prestaje u prevozu. Mnogo može, možda i najviše, da se uradi ličnim primerom i sve se lakše odvija ako se na ranijem uzrastu sa tim krene. Jedan gost je danas u razgovoru pomenuo da se deca drugačije ponašaju u grupama, a drugačije sami. Jeste, grupa im daje moć, ali će se neko dete iz grupe već zaustaviti i javiće se onaj gong u njegovoj glavi, koji će ga opomenuti, ako je  imao podlogu šta bi bilo u redu da radi na određenom mestu. I mnogo mi je tužno kada se stariji stalno žale na mlade. Pa, možete to i lepše da im kažete, možda će se onda i zamisliti ili postideti, umesto poruka, Jesu te to kući učili da ne ustaješ, i slično. Zašto svako od sebe ne bi pošao, šta ja radim dobro i koji sam ja primer komšiji, poznaniku, saradniku, drugu, umesto konstantnih napada. Niste ni vi onda ništa bolji, ni kulturniji ako napadate, dajte primer kako bi trebalo.

Odbijam da ima istine u pretpostavkama da ulepšavam stvari i da imam sreću da radim sa divnom decom. Na svako dete se primilo sve što je videlo nekoliko puta u praksi, kako u vrtiću, tako i van njega. Šta je onda sa decom čiji su roditelji, kao njihov model, nepristojni? Ide teže, slažem se, ali ide. Sporije prihvataju promene, jer izostaje podrška van vrtća ili škole, a ipak se promene naziru, provereno kažem. U suprotnom, hajde da svi odustanemo od pristojnosti, da vidimo kakvi bi onda rezultati bili. Katasrofalno poražavajući.

I šta ako naše dete vidi da se deca valjaju po toboganu, umesto da sačekaju svoj red za spuštanje, zar ćemo i mi našoj poručiti, Ma, valjaj se i ti ili ako viče na roditelje i onda dobije želeljenu stvar, hoćemo li to tada aminovati, neka se drekenja i naše. Nećemo, u tome je poenta. Našem ćemo  detetu objasniti da se u našoj kući ovako ponaša, a onda  možda to neko vidi, pa se i taj pelcuje. Postoji neka skrivena želja da zaživi ideja o bontonu u školama i vrtićima. Ako se to i desi biće zato što se neko setio da na zabavan, prihvatljiv i praktično primenljiv način  decu uči, edukuje. Da se deca osećaju važno, a ne kao manjina koja nestaje. Samo kako sada stoje stvari, inovativno nam je školstvo, jednako kao da je neki moj predak pisao program, bojim se da bi to bio još jedan suvoparan način prezentacije i ćao, zdravo.

Zato nam i dalje ostaje naš dom, prijatelji koje biramo, izostanak  sujete da primenimo nešto što smo primetili da drugi već rade, a  dobro je. I lični primer, dragi roditelji i svi koji se bave decom. Lični primer je naše najjače sredstvo. Kao da je bilo juče, kada je tada jednoipogodišnja naša ćerka došla kući i poručila nam da voda ne treba da teče dok se peru zubi, već da se štedi, jer je neka deca nemaju. Do tada je voda iz naše slavine tekla i tekla, nismo ni pomišljali da treba drugačije. Istog trenutka smo tu naviku promenili, a nemerljiv je uticaj dobronamernih prijatelja u vidu učitelja i vaspitača, bar onih koje ja poznajem.

Učimo se i učimo ih lepom ponašanju, uz asertivnost kao najrođeniji rod bontonu.