Kako smo nas dvoje pobegli iz vrtića

Bio je neki srednji dan, kao da pamtim, jer sam imala šest,a moj brat četiri godine. Bili smo u patofnama i ispred zgrade smo sami dočekali mamu. Dovoljno za početak priče.

Ja sam kratko vreme išla u vrtić, čini mi se kao danas predškolci, godinu dana ili možda malo više.  Do tada nas je čuvala jedna čarobna Vida. I to kratko vreme koliko sam bila, bolje sam podnosila pravila, nego moj brat buntovnik, a pre svega pravdoljubivo dete.

Imala sam dve omiljene drugarice i sa jednom se volim čitav život, s tim da se poslednjih desetak godina družimo i porodično. Vole nam se i deca i muževi. Samo taj moj dobitak je ogroman, sam po sebi. Sa drugom sam se pronašla pre pet godina. Ona je već živela u zgradi u koju smo se doselili pre pet godina i ljubazno se ponudila da mi pomogne oko nošenja kolica i moje bebe u njoj. A onda šok! Posle par decenija se pronalazimo, a u drugom razredu osnovne škole smo sedele zajedno. I ovo je bingo. Druge stvari u vezi sa vrtićem su bljak hrana, a ja sam bila sve samo ne ješna. Pa, povadim one klijice, tako sam ih zvala, iz pasulja, a ona loša vaspitačica mi sve to ponovo vrati u tanjir. Supu ako ne stignem da pojedem, jer mrcvarim, dobijem preko rezanaca punjenu papriku. I vrhunac, nekima sam to pominjala, toliko sam žestoko bojila jesenji list temperama, da sam probila papir. Dobijem šamar  za medalju, a kako je vaspitačica nosila na toj ruci desetak narukvica, zazvekeće mi sve oko glave. Roditeljima sam ovo ispričala tek kada sam i sama postala roditelj.

Druga vaspitačica je bila nežna i blaga. Volela je decu. Ne sećam se šta smo sve radili, sećam se da mi je bilo veoma prijatno u njenom prisustvu. Dobila sam par puta vaške, izgubila sam dve pidžame, ali je to bilo nevažno i sada je. Bio je divan miris vrića, najlepši ormarići na svetu, sve lepe patofne, divni drugari i mnogo smeha i muzike.

Moj brat je bio u novom delu vrtića i naravno, kako mi je sve njegovo uvek bilo lepše, tako mi se više sviđao prostor u kome je on boravio. Volela sam kada me pošalju da nešto donesem odatle, da se malo zablesavim i ostanem duže nego što je bilo potrebno. Umela sam i krišom da odem, ali se tada brzo vratim. Kad god bih videla mog brata, on je izgledao tužno. Igrao se bezvoljno, nije mu se sviđalo i jedva je čekao da tata i mama dođu po nas. Jednog dana se desilo nešto što je mog brata povredilo. Desila se prepirka u kojoj on nije učestvovao, a vaspitačica je odlučila da svu decu kazni. Nije mogao da podnese nepravdu i da bude kriv za nešto što nije uradio.

Prešao je iz čarobnog novog dela vrtića i došao u moj stari deo. Kad su nam se pogledi sreli, pokazao mi je prstom da dođem do njega. Polako sam to uradila i onda mi je on šapnuo, Idemo kući. Ne znam kako smo uspeli, ali jesmo. Da izađemo u patofnama, prepešačimo nekoliko ulica, on povređen, ja zbunjena i oboje uzbuđeni, jer bežimo. Došli smo do naše zgrade i na stepenicama čekali naše roditelje. Ne sećam se susreta sa njima, niti njihove reakcije. Mama takođe ima prekid filma, šta je tačno osetila kada je došla u vrtić po nas.  Ja se najblaže rečeno ježim pri toj situaciji, pogotovo od kada sam roditelj.

Ova priča mi nikada nije bila zabavna, a od kako imam decu još manje je. Naša deca su volela i još uvek vole svoj vrtić. Ne bih baš mogla da kažem da ne mogu bez vrtića, ali im je važan. Starija i danas voli da dođe i poseti svoju vaspitačicu. Mlađa, koja je još uvek vrtićko dete, voli svoje drugare, raduje se svojim vaspitačima. Imamo divnu, toplu saradnju. Slušam ih pažljivo kada mi prenose informacije u vezi sa njom, poštujem dogovore i pravila. Jednom je tako mlađa poletela do kapije, iako je vaspitač zvao da stane. Kada sam došla po nju, imala sam njen trotinet u rukama, sa namerom da produžimo u park. Nije mi bilo svejedno kada mi je vaspitač preneo šta se desilo, mada je dete tvrdilo da nije htelo da izađe, već samo da maše drugarima koji su otišli. U srcu, a posebno u mozgu mi se upalila lampica. Prekršila je pravilo. Sklonila sam trotinet i rekla joj da idemo kući da razgovaramo. Objašnjavala sam joj potencijalne opasnosti, naglasila joj da je volim, a onda smo zajedno ponavljale pravila i zašto su ona važna. Nije se ljutila za trotinet, prihvatila je razumno, jer je znala da je pogrešila. Pa, kakvu bih joj poruku poslala da sam primila informaciju  i onda najopuštenije otišla u park. Danas se zadržala do ograde, da li bi se na tome završilo i sledeći put?

Deca, mada ponekada ne izgleda tako, vole pravila i trude se da ih poštuju. Na nama je da pravila budu jasna, koncizna i kratka. Ionako će biti bezbroj situacija kada će poželeti i uspeti da ih prekrše. Život je pred nama. I kao što mi je danas jedna učena dama rekla, dan sa decom dugo traje, a godine prolete.