Ja, ovako

Razgovaramo sinoć  sa veoma dobrim prijateljima o odlasku odavde. Oni imaju neke vizije. Bez sumnje, uspeće. Toliko su puta uspevali i opet idu dalje, kosmopolite za poželeti. Nadoveže se na trenutni odlazak i priča o konačanom odlasku, negde gde se već ide, kada se izdišemo ovog zemaljskog vazduha.

Interesantno je bilo slušati naša nagađanja i pretpostavke i maštanja, kao da će sada ili bilo kada neko da nas pita, Izvinite, kako želite da napustite ovaj život i sa kim? Moj muž smatra da treba da ide prvi na taj voz, jer je stariji, čak osam godina, kao da je dvadeset osam. I na moje insistiranje da obeća da ćemo zajedno, kaže, Ne vredi, ja sam ovako smislio. Ovo dvoje naših prijatelja hoće kao baba i deda, u veoma poznim godinama da se sruče autom niz liticu, kao po Thelma i Louise scenariju. Ja sam romantična, zamislila sam, što sam već pominjala, da bude isto kao u filmu Notebook. Dabome, duboka starost je u pitanju,  legnemo, zagrlimo se i to je to.

Kakve budalaštine, reklo bi se. Mada, kako ja imam frku od tih stvari, bilo mi je olakšavajuće i otrežnjujuće da se šalimo i kao pravimo planove. Čitala sam knjigu Smrt i njeni hirovi i osvestila me je. Volela sam Dorijana Greja, ali me je i plašio. Ja bih samo volela da maštam da može sve da bude u redu do tada i da bude… u redu.

Do tada, hoću da sam zdrava. Primarno stanje. Da mi je glava bistra još duuugo.  A onda da krenem da ostvarujem željice svoje. Uhu, imam ih toliko. A ko ih pa nema? Dakle da vežbam redovno pilates i yogu, kao što i radim. Da smo u okviru porodice i familije i prijatelja svi supersonično veseli i zadovoljni. Da sam super cool mama, koja ume da rezonuje, da duva u krila i lepi ih ako se negde malo pocepaju. Da smo moj voljeni čovek i ja ovo što i sada jesmo. To je dovoljno, izvrsno, letim i ovako. Zadovoljna sam. Zahvalna sam Crnoj Bari i raznoraznim okolnostima.

Volela bih da naučim da budem više duhovita, da sam zabavna još malo, da se više smejem, ceo život me opominju da imam neku kučku, žargonski rečeno, na čelu. Aj ćao taj izraz lica. Ja stvarno to vežbam, volela bi i da uvežbam, već jednom. Da čitam više i brže, da se lepše uspavljujem sa knjigom, kad napokon kupim lampu za našu bračnu sobu. E, da,  mi prvi put imamo našu sobu. Jeste da on i dalje hrče, pa, ja šmugnem u drugu, ali imamo naš krevet i naše tajne, a i uspem nekada da zaspim prva i onda se budimo zajedno.

Ajmo dalje. Da naučim da pričam sporije. Za sada znam da saslušam sagovornika, vrlo pažljivo, bez želje da ga prekinem ili da on brzo završi kako bih se ja nadovezala. To je dobro. Ali pričam brzo i opširno i već imam dva copy paste primerka, to je neki malo bez veze role model. Krajnje je vreme da se manem one vage ispod elementa u kupatilu, imam toliko kilograma koliko imam, debljina je prošlost i evo ima pomaka. Od mora sam dobila neku kilicu i sve mi manje smeta kada vaga to pokaže.

I sada kada znam da smo svi dobro i da smo tu i da smo veeeeseli, da putujem, putujem, putujem. Mogu da ostanem u ovom stanu, mogu i da idem u manji sa mojim maridom, da bi deca imala komoditet, sasvim prihvatljivo. Volela bih da hranim dušu svoju putovanjima, drugačijim ljudima i kulturama, da se kao baka ponosim i možda pričam unucima, šta sam naučila. Deca će me već prevazići, prirodno. Da se popnem na neku planinu, da vidim na drugoj strani sveta zalazak sunca, da omirišem stara i nova svetska čuda, da stanem na holivudsku zvezdu, aha i to, da osetim drugačije jutro i uvek da se vratim. Što je moglo da se ide preko, išlo se, u smislu življenja. Zakorenila sam se ovde i to mi savršeno odgovara.

Griža savesti se polako topi, napredak osećam. Još se ponekada javi u odnosu na decu i roditelje. Kad sam sa decom, sa decom sam. Kad sam bez dece, bez dece sam, šta ima nešto da mi kopa po glavi. Zbogom kopaču. Kad uživam, da uživam, da mi nije veš u glavi ili da li sam sve uradila što sam zamislila. Da naučim da sam u trenutku. Tu, gde jesam. Kao što sam sada sva u pisanju. Napredak, volim moju energiju.

I za kraj ove liste, osim onog Notebooka, da ležem kao sav normalan svet u pristojno vreme, da u jedanaest već uveliko spavam, a u šest se budim bez alarma. Kad bi vi znali koliko bi to usrećilo moje roditelje, kad već nemam taj sertifikat iz znanja engleskog jezika….

I uvek marido i ja zajedno. Ovog novembra, ako se Univerzum složi, u Madridu.