Jedan dan majke, žene, vaspitačice i sebe same

Iz mog života danas bih izdvojila jednu rutinu. Baziraću se baš na ovoj sadašnjoj, bez da se vraćam u godinu unazad, kada je sve bilo isto. Rutina je to. Eto, da zamislimo da je svaki radni dan ovakav. Sledi…

Kada sam prva smena, kao vaspitačica u vrtiću, ustajem u šest. Izvadim iz frižidera pripremljene obroke za stariju, našeg Kikirikija, doručak, užinu joj ubacim u ranac ili stavim novce u novčanik, voćnu užinu, neki slatkiš i uredno, restoranski serviran ručak, obmotan samoprijanjajućom folijom. Na sto obavezno stavim salvete, neku porukicu i vitamine pride. U nadi da će to možda voleti i zašto da ne, dobijati i kasnije?! Bati i meni je sve ovako nas tata servirao…

Idem autobusom na posao i kada sam prva smena ili spavkam ili čitam moju knjigu, koju uglavnom samo tada i čitam. Kada sam druga smena, isključivo čitam. Na poslu sam, radim sa decom neke važne stvari. Kikiriki me je ranije češće zvala, dok me glavna nije pošteno naribala. Tada sam kćerki mojoj rekla, Nastavi da me zoveš i dobiću otkaz! Ništa moja odgovornost za njenu slobodu zvanja i očekivanja odgovora ODMAH. Smanjila je, zove samo ako je važno i telefon od tada ostavljam na stolu, dok sam sa decom na podu ili nekom od kutića, kutaka za igru, da pojasnim. Izvinjavam se što se ponavljam, jedna od najboljih generacija dece, ikada. Čarobnjaci istinski. Za šta je zaslužna i G., bez sumnje.

Vraćam se sa posla. Ako me grize savest odem odmah po Šmizlu u vrtić, ako sam ok sa sobom, popijem kafu, raspremim neraspremljeno i pišem. U tome uživam beskrajno. Očito, nekada sa više uspeha, nekada manje. Ipak, ja pišem i oslobađam se… Zatim sam u Šmizlinom vrtiću. Pozdravljanje sa drugarima traje dugo, a onda hop, evo nas napolju. Ako je lep dan, idemo u park ili šetnju, po nestvarno lepom Banovom brdu. Bajs, roleri, totinet ili samo mi i još neki iz parka. Nešto ručnemo i odosmo na folklor, jer ako igra starija, hoće i mlađa. Ako nema igranja, kući smo i igramo se rešavalica, lutke sređujemo ili pravimo palačinke i ja bolje vladam situacijom ako smo same. Ako je starija sa nama, malo preslišavam, malo, što dragog mi muža mama kaže, gonim da uči i baš tada mlađa ima nešto važno da mi kaže i tako uvek. Znaju roditelji dvoje dece o čemu pričam. Onima sa više dece, moje najiskrenije divljenje.

Najvaljuje nam se mrak. Svi smo na okupu. Ajmo večera i kupanje ili obrnuto, prilagodljivi smo. Za sve vreme dok sam sa njima, trudim se, silno se trudim, da se oglušujem na telefon, jer mi je skrenuta pažnja da sam „mnogo na telefonu“, a kao takva sam loš model devojčicama. Zato se i dalje trudim. Elem, dođemo do spavanja, mlađa leže ranije, uz priču i maženje. Starija se tek razbudila da nam priča i prepričava. Zaspi mlađa, zove starija, čitala je pred spavanje, jer voli, sada bi malo da se poveravamo jedna drugoj, više ona priča, mada me uvek pita, Mama, kakva su bila deca danas u vrtiću? Onda krenu tajne, nadanja i očekivanja i da gorim na lomači kada god poželim da ubrza. To je čitav film, od onih par sati u školi i njeno uzbuđenje dok mi saopštava, a moja iskrena radost jer to deli sa mnom. I na kraju, Češkaj me malo, znaš kako to lepo Bajka radi. Nekada me baš mrzi, jer jedva čekam da smo malo sami, on i ja.  A sve češće mi je nestvarno da još uvek to želi i onda, mada mi se spava, i onda kada znam šta još treba da uradim i onda kada sam ga željna, pristajem i ostajem još dva minuta i još dva i još dva, jer je ona sada tu…

Prođe me ta nežnost i krećem veš da razvrstavam, stavljam u mašinu, perem ono što moram od sudova, ostalo takođe slažem u mašinu. Tuširam se za dva minuta, da mi ostane pospanosti dovoljno i onda želim da sam sa mužem, kako god, samo da nešto radimo zajedno. Posle bilo kakve romantike, krenem da spremam obroke, sa početka, za sutra. Uzmem knjigu, kao imam snage, navijam budilnik, milujem neke rituale i zahvaljujem mnogo iskreno i jako.

Onda mi je lepo dosadno kada je drugačije, ali ne zadugo. Brzo krenem da se opuštam i uživam u vikendu, pozorištu, akcijama, druženju i svemu što je lišeno rutine. Razvlačim se u pidžami duže, to je pre renoviranja stana, jer i dalje spavam u kvazi pidžamama, što ću u nedelju da dovedem u red. Vikendom malo detaljnije sređujem kuću, sa apostrofom da se borim sa zamkom, nije vikend samo za to. Vikend je da baš uživamo.

I onda, evo ga ponedeljak, mrzak samo dok ustajem, časna reč. Krećemo tako nas četvoro iz početka, još ovaj dan, ovaj mesec, ovu godinu i neka traje i traje. Slede promene, neminovno i kad bolje razmislim, dobra mi je ova rutina moja. Biće dana kada će babi i dedi ova rutina na nedostajanje da se svede i to veoma brzo.

Leave a Comment