Gradski prevoz u mom sazrevanju

Najviše u gradskom prevozu volim mirise. I zatvorene prozore i leti i zimi i otvorene kada klima radi.

Moj omiljeni broj prevoza je osamdeset osam. Njime sam se najviše vozila dok sam živela u Železniku i od tri broja, koliko ih je bilo, bio je najredovniji. Htela sam da zavolim pedeset osam, stvarno jesam, jer ide do suvog centra grada, ali su mi gradske vlasti uskratile tu ljubav. Mnoooogo je retko vozio potencijalni omiljeni. A osamdeset osam mi je ostao skoro pa veran. Prve vožnje su počele sa njim, išla sam do Šoneta, mog najboljeg druga, direktno u blokove, do moje S., jedne od dve vile, volela sam ga i zbog Sava centra, a i dok sam maštala o FDU, opet je bio dobar. Direktna linija do snova mojih tadašnjih. I na kraju, ON. Dok je živeo na Galenici, uvek sam kretala osamdeset osmicom. Osamdeset osmica je kraljica za mene.

Dok sam išla u gimnaziju, pod rednim brojem dvanaest, pedest pet je bio moj broj, na žalost. Do granica bola neredovan. Onda odem na početnu stanicu,  bar gledam kada će da krene i da sedim do Voždovca. Čitala sam puno, a vožnja preduga je to i omogućavala, tek sam kasnije imala walkman i opet knjigu. Jedino dobro što mi je ovaj broj doneo je moja O., kojoj sam bukvalno prišla, jer sam je danima posmatrala. Sve je dobro ispalo, razumela je emociju na slepo. Ok, onda ipak malo volim i pedest pet, dao mi je nju, jednu od dve vile. Eto, to su sve polu idile u vezi sa gradskim prevozom.

U većini situacija autobusi su rasklimani, pa te boli sve kada zakoči ili pređe preko ležećeg policajca. Zabole te organi iznutra. Ako ti je potrebno luftiranje ili prozori ne rade ili neko jači ne dozvoljava da se otvore, mislim promaja je i tako slično. Ako se usudiš da otvoriš onaj gornji prozor, iznad glave, uvek dođe neko viši ili opet, jači i zatvori. Zato dišeš na škrge, koje nemaš, uglavnom. Ljudi vole da se guraju, da ti stanu na nogu, iako vide koliko sam malena i da se pomeram najbolje što umem. Ne daj mi bože da držim ranac na leđima, tu sam lekciju naučila, zato nisu mogli da mi prebace da stavim isti oko ruke. Već je bio tamo. Uvek kao sredina prazna, uvek na vratima vise, a u najgora vremena pristaju ljudi da se ljube sa staklima prljavog autobusa, jer će drugi doći za sat i po, opet pun. Onda svađa u najavi, Važno da ste vi ušli, a mi ne  moramo. Do ozbiljnih vređanja i pominjanja očevi, majki i deda, Je li to deda ostavio, pa si se tako raširio? Ko se bre raširio, jedva je i sam stao, imao je neku sreću da je ušao stanicu pre. Poniženja da poželiš, uhu. Koliko sam se puta klela da ću imati i redovno voziti svoj auto i naravno nisam. Mada, imam uredno overenu vozačku dozvolu.

A moja najomiljenija kategorija, i pored kašnjenja autobusa, prljavosti, gužve i guranja, jesu mirisi našeg gradskog prevoza. Oslepljujuće jaki i konstantni. Jede se burek saa mesom i pljesakvica sa lukom, neki svaki zalogaj i jogurtom zalivaju. Ma, milina. Imaš utisak da si i sam deo gozbe, lepo postaneš sit odjednom. A, pobednik nad pobednicima su mirisi putnika. Zadesi se i po neki parfem, čak i prejak prija, jer u suprotnom ti se lepo ne diše. Ali, pošto moraš da dišeš, upijaš sve znojeve i sva nekupanja i sva nepranje kose i sve prljave garderobe. Lako mi je kada se vraćam, da li je, ako znam koliko ću čekati sledeći i možda opet bude neki mastan ili masna pored mene. Dobro, bar u čekanju malo dišem, ali kada idem negde, gde treba da stignem u određeno vreme i fali mi za preskupi, bezobrazni taxi, onda skoro povratim u svoj rukav. Ili dišem u okovratnik ili malo zadržim disanje, pa, na brzinu uzmem rezervni vazduh, majko moja, što si me rodila! A legenda kaže da mi se na stanici kod Ade, jer sam niskog rasta, zabio jedan pazuh,baš na moj nos. Još ga pamtim.

Jednodevne, treodnevne karte, pantljičare svojevremeno. Karte kod vozača. Elektornske, sa modernim očitavačima. Kontrola sa jarkim bojama, nekada ridžovani, sada ozbiljni izbacivači. Samo, ne više drečeći, već kamuflirani. Ozbiljna stvar sa svima njima, samo prevoz uvek loš, jadan, krpljen, prljav i tako dalje. Sa po nekim izuzetkom, koji je to vrlo kratko, ovde u Beogradu.

Zato imamo wifi, na dve do tri stanice, posle se gubi signal. Šta nas briga kada će da stigne prevoz i u kakvom je stanju, još manje na šta miriše, kada možemo na google i ostalo da se prikačimo. Jer nam se tako može. Ima neko jači?!