Tora ili Keri, ili Ono što nemaš, to je za borbu!

Jedne fensi čizme koštaju oko dvadeset i pet hiljada, a jedna fina gospođa, ekonomista po struci, upravo se zaposlila u nekoj samoposluzi za dvadest šest hiljada dinara plate joj.

Pita me ćerka, Pa, je li dobro da završiš fakultet ili nije, ne razumem? Ni ja, često. Zato uhvatim sebe sve češće kako joj poručujem, uči i idi odavde, vidiš kako ti je sestra bila vredna i uspela je, negde preko. A, ona bi, sa svojih dvanaest, Da sam uvek sa vama, mama, obećaj mi. Obećavam, jer znam de ćeš otići brže nego što i budemo svi svesni. I, naravno, treba da zaradiš za te čizme, jer, očekivano, sviđaju ti se. Meni je totalni nonsens da ih kupujemo, bilo tebi, bilo sebi, jer, em mogu samo po suvom vremenu da se nose, em je u njima vruće čim grane sunce. Šta, samo zbog jeseni da ih kupujemo? Moglo bi kada bi nam primanja bila toliko jaka, da se ta obuća oseti po džepu kao većina obuće.

A onda je obukla duks, jedne druge sestre, koja je još uvek ovde i svi su joj rekli da je tako cool. Mamaaaa, molim te, kupi bar još jedan, ovo je tako moćno. Svako voli nekome da se dopadne, razmem. A cool je, mnogima se dopasti ili onima tebi važnim? Ja sam oduvek bila drugarica, ortak, nikada zavodnica, šmizla, još manje koketa, a baš mi se to sviđalo. Zato sam želela da se istaknem po nekoj drugačijosti. Nemam pojma da li sam u tome uspela, dajem sebi za pravo da se jesam razlikovala od većine. Društvo moje neka potvrdi ili ne. A i bila sam bucmasta, kada mi je bilo važno da sam zgodna, šta sam onda i  mogla, nego da igram na kartu različitosti. A sviđale su mi se zavodnice, što sam ja teško mogla da budem. Onda, ortak i to je dobro.

Neke su devojčice putovale u Englesku da usavrše jezik, neke išle na egzotična letovanja, neke su taxijem dolazile u školu i imale estradu za blizak rod. Pomalo sam i ja želela svega toga, samo to očito nije bila moja šolja čaja, što kaže draga mi J.H.  A, kako mi je bila bliska rock muzika, oblačila sam se, žargonski rečeno, padavičarski. I slabo je bilo interesenata tada, ali ja, sa ove distance, mislim da sam bila ok. Ako izuzmem period osnovne škole i nekih zaljubljivanja dečaka u mene, kada sam bila interesantna, meni su se udvarači dešavali sa fakultetom. Do tada, ja se zaljubljujem u neku viziju nekog njega, a on ne odgovara na pozive. I kakve sad to veze ima sa čizmicama?

Naše ćerke mogu da imaju više od mene, materijalno, hvala nebesima, opet J.H. Ali… sve više mislim da bolje slušam nego što su mene čuli. Najiskrenije verujem, da će im to biti dobar putokaz za posle. Samo, da se razumemo, moji su obavili đavolski težak posao sa mnom. Kako je bilo u našoj atmosferi, odlično sam ispala, stvarno. Na žalost, bila sam bez mame, osim telefonom, šesti i sedmi razred, a ja sam sada tu i ne idem nigde i dobro smo se pozicionirali marido i ja. To me raduje, to mi daje motiv. Ako se poklope čizmice u sve to, super, ako ne, još superije. A, da budem iskrena, volim i ja lepe, često skupe stvari, ali više volim putovanja i bez žaljena trošim novce na ista. I večeras, dok mi ona priča o čizmicama, ja joj kažem, Možemo da ih kupimo, ali je glupo, bolje da putujemo, prerašćeš ih mnog brzo, a seti se šta smo sve doživeli putujući, a tek smo počeli. Hm, misli se ona, Sviđaju mi se, ali dobro, kupiću ih kad porastem. Ok.

Ja bih baš volela da svako kupi sebi čizmice koje mu se sviđaju, da može da putuje gde je izmaštao i da bude istinski srećan kada primi svoju platu. Znanja uvek treba i uvek je dobro došlo, a onda i neke lepe okolnosti pomognu. Želi, veruj, primi se podrazumeva. Ja sam maštala o njemu i njima dvema. Lažem, više od maštala, vizuelizirala sam ih i evo ih, tu su. Znala sam da hoću njega i njih dve, tako da ovo treće u glavi, mene prosto zbunjuje. Znala sam i snažno želela bolju egzistenciju od one koju sam imala. Veoma se zahvaljujem, bez brige.

I, tako… za kraj zapažanje. Osim mojih minđuša sto i uvek kratke kose, stopila sam se u pristojno. Nije da se bojim da eksperimentišem, već sam lenja za to postala, što me ponekada ne sprečava da starijoj zvocam.  Vidiš ćero, bila je jedna devojka Tora, po svemu drugačija i odlično je pevala. I bila je jedna Keri, ista kao i sve druge, takođe divnog glasa, ali su joj zemerali da je jednolična i nekako dosadna, previše se uklapa u masu. Koja ti se više dopada? Ne razumem zašto me to pitaš? Pitam te jer sam bila Tora, a ti hoćeš da ličiš na Keri. Da, mama, sviđa mi se tako, volim da budem kao većina mojih drugara.

Jedno veče,  odlazimo dragi i ja u pozorište i ona mi predlaže odevne kombinacije. Ja se, ipak, odlučujem za provereno, koje se i njoj sviđa, osim što je više puta viđeno. I džaba mi kompilmenti za stajling, poznat je u kući. Te me ona mudro pita, ko je sada Keri, mama?

Čizme, plata, izaberite sami, jer baš možemo da biramo. I opet citat, sada jedne druge J. „Ono što nemaš, to je za borbu!“

Ovo je Tora, Keri ne mogu ni da nađem. Stvarno.

Keri sutra, sigurno.