Nemam ja iluziju da će svi da me vole, niti bi bilo prirodno. Mada se zalažem za mir u svetu, kao i sve misice, a nisam misica, to mu onda dođe na kako treba. Imam situaciju kada se pitam zašto, a kao zrela osoba, to valjda treba da znam. Zato!
Ima neke zaostavštine u mom detinjstvu. Ima nekih situacija koje su se ružno razrešavale i podsetile me na tu grdobu u stomaku. A možda samo kasnije sazrevam.
Ja, od prvog do četvrtog mnogo draga i prihvaćena. Ja od petog do početka sedmog, baš važna. Celi sedmi obeležena, do početka osmog. Onda opet draga, malo manje, ali ipak draga. U gimnaziji simbolično prisutna i na kraju na fakultetu veoma živa.
Nadam se da sam prežalila prošlost i da je tamo i ostala, bez ožiljaka. Ožiljci utiču na zdravlje, a biram da sam zdrava i dobro da sam. Može sećanja i iskustvo. Dovoljno.
A vršnajci znaju da budu podrška i neviđena osuda. Juče u jednom vrtiću saznajem za bolnu scenu. Devojčice starosti pet godina, zameraju jednojdevojčici na ponašanju. A da joj začine zamerke, krenu da je šutiraju, tačnije, jedna šutira, druga bodri. Reaguje nadležno lice, što je mnogo lakše činiti u vrtiću. I, dajem časnu reč da je sve lakše u vrtiću. Mlađi su, lakše prihvataju sugestiju, slabiji su na uticaj okoline. A, na žalost, neće biti iznenađenje činjenica da roditelji podržavaju neprihvatljive oblike ponašanja. E, tada smo već u problemu. Veoma velikom problemu. Nije iste težine, iako jeste potpuno pogrešno, kada roditelj savetuje dete da vrati istom merom. Tu je vaspitač da reaguje, mnogo brže je u prilici da vidi promene i mnogo brže deca prihvataju ta pravila.
Jer…prisustvovala sam roditeljskom sastanku u školi, kada nastavnica, koja se školovala na ETF, u i roditeljima priznaje, Ja ne znam da radim sa decom koja imaju poteškoća u razvoju, nismo imali ni neku dodatnu obuku. Samo, ne radi se ovde o drugačijoj deci ili bar ne jedino o njima. Mnogo se više radi o roditeljima. Ja se ozbiljno mislim, jesu li i sami bili zlostavljani, pa su preplašeni ili su toliko malo inteligentni da misle da je u redu da su im deca nasilna? Neka budu bolja deca, da drže do sebe, da nisu lako gaziva, ali kada se nasiljem na nasilje dolazilo do suštinskog rešenja?
Prisustvovala sam predavanju o prepoznavanju potencijalnih žrtava. Možda biste se i zaprepastili čitavim dijapazonom mogućnosti. Potencijalne žrtve, tihe žrtve, neprepoznajuće žrtve. Koliko sam se bolnih primera naslušala.
I onda se neki on, starosti dvanaest godina, zaključava u toaletu, gađa decu kamenjem na ulici, policija interveniše, roditelji tu negde. Pa, jesmo li stvarno nemi na ovakve signale? Treba li stvarno deca da idu sa pomagalima za odbranu u školu? Ne, nije neophodno da svi svakoga vole, nisam veverica, ali potpisujem da vršnjačko nasilje ostavlja trajni trag na građenje ličnosti. Time treba da se bavimo i ne okrećemo glavu, ako smo na bilo koji način svedok istog.
Mnogo su me bolela okretanja glave kada naiđem, šaputanja iza leđa. Plakala sam dok sam u školu išla i dok bih se iz iste vraćala. Zato sada samo želim mir i uzrujava me svaka nagla promena, a inače sam dobro. Odlično. Imam moj mir, imam mene, imam porodicu i šire članove iste. Svi moji dobronamerni jesu širi članovi moje porodice.
Ipak, šta mislite zašto mi je toliko važno da je smeh uvek gde sam ja, osim što ga volim? Zato što mi daje mir, koji mi je u nekom periodu odrastanja nedostajao, i tada je, kao i milion puta, sistem zatajio. Bespotrebno je da apostofiram koliko volim život svoj i ljude koji ga bogate.
Osim što to jesam ja, žena, majka, supruga i najbolja, u svom izdanju.
Оставите одговор на Ivana Vana Одустани од одговора