Месец: децембар 2016.

Samo opservacija,  ništa mnogo analize ili tumačenja. Pišem šta sam videla.

Danas je bilo nekoliko događaja, kojima sam bila svedok i malo su me iznenadile okolnosti i njihovi akteri. Dok sam se vozila autobusom, jedno malo dete, četiri godine staro, pevalo je pesmu o ljubavi i onda išlo kroz autobus za neku paricu. Ja sam i ranije davala deci pare, pa, ne kradu, nego mole, a od kako sam odgledala film “ Milioner iz blata“, dajem da ne trepnem. I jednom ću da dam crvenu, časna reč, da ga usrećim na sekundu, jer nije ono biralo da se danas smrzava u prsluku i pocepanim patikama, bez kape. Neću ni da mislim kako se situacija odvija ako ne donese dovoljno. To je dete mlađe od mog deteta, koje je juče imalo debelu jaknu i sav propratni asesoar na sebi, uživalo u toplom, radovalo se, igralo i dobijalo poklone. Kada sam detetu davala novac, pomilovala sam ga po obrazu, kao što nju milujem svakodnevno. Trglo se, a onda malkice nasmejalo. Ono što sam videla u autobusu, bilo mi je jednako bolno. Potpuno odsustvo empatije, velike većine saputnika mojih. Znam da smo svi u svojim razmišljanjima, svesna sam i da neki jedva dočekaju kraj meseca, ali da gotovo niko ni ne pogleda dete, nasmeje mu se, e, to ne mogu da razumem. Pride, bila je mama sa dvoje dece u autobusu, koju su deca zapitkivala o malom pevaču. Bila je hladna da objašnjava. Gospođo, što Vas znam iz viđenja i iz kurtoazije Vam se javljam, danas sam namerno okrenula glavu, da Vam ne prozborim ni Dobar dan. Šta ste Vi danas naučili svoju decu? Zašto im niste šapnuli da ništa ne košta da se nasmeju detetu, koje bi isto volelo da sedi pored mame, u toplom, umesto da prosi?

Što ste vi, mladi roditelji, želeli dete, da biste danas u restoranu svako za sebe, kuckali u svoj telefon, a detetu naizmenično davali zalogaje, dok sa nepune dve godine, hipnotišuće gleda u tablet i crtani? Pa, živote, šta će njemu crtani pre treće godine? Kako ga to hranite uz ekran? Nisam idealna, grešim i preispitujem se stalno, ali nisam im davala da gledaju u tu spravu dok su bile tako male. Imate vi sve pravo ovog sveta, da sa vašim detetom radite šta vam je volja. Ja se samo pitam, koliko vam je do deteta stalo, kad mu se na ovaj način posvećujete u mirnim okolnostima? Ne računaju se ovde vanredne situacije, kada detetu nije dobro ili ga je neko napao, za početak samo verbalno. Tada skačete, kao lavovi. Moje dete! Prevrnućete nebo i zemlju da bude dobro i treba, reagovaćete na prvi signal da ga je neko dirao, u većini slučajeva veoma pristrasno, jer je to vaše dete! A njega niko ne sme da dira, a svakodnevno neka gleda u ekran, vi u telefone i milina.

I za kraj, poslastica odsustva komunukacije majke i ćerke. Silno mi se žena zahvaljuje, što joj pravim mesta da sedne sa devojčicom, starom koliko i moja starija, oko dvanaest godina. Imam oko da procenim starost, vaspitač sam, moža zato, a i danas sam sama, pa, mogu da posmatram, ne bavim se mojom decom, sa tatom su na pecanju. Ja se oduševim kako su mile i pomislim kako će sada lepo da ćaskaju. Ne, ne, varka. Mama hop za telefon, devojčica sama jede i ćuti. Došlo mi da je pitam bilo šta, ali kako sam brinula zbog mamine reakcije, samo sam ih diskretno posmatrala. Mnogo tužno. Nije mama obavljala poslovno bilo šta, preblizu su bile, videla sam. Nije joj ni dala kobajagi objašnjenje za svoju odsutnost, samo je čeprkala po telefonu, a dete kao da je samo došlo da nešto pojede. Toliko.

Ihi, mogla bih more mojih grešaka da nabrojim, ali stalno pitam, slušam, učim i vežbam da budem bolja. Što volim da ih volim, da ih pokrivam, čitam priču pred spavanje, vodim duge razgovore, a priznala sam da mi nije uvek do toga. Što volim da ih čujem, da ih slušam pažljivo dok mi pričaju. Da im objašnjavam da nije isto krasti i prositi, da su i ta neka deca, nečija deca i da im je uskraćeno detinjstvo. Da ih gledam dok igraju, tešim dok plaču i ljutim se kada preteraju. Tu sam, potrebna sam im. Nisu se rodile da bi bile same i broj zaveden u vrtiću, imaju potrebu za bliskošću, imaju potrebu za mnom. I ja za njima. Dok ne odlete, a i to će brzo doći, svi dragi roditelji.

Da čuvamo, volimo, ulažemo u našu decu. Da smo oslonac i primer, sa svim našim greškama. Kad već imamo tu sreću da ih imamo.

Izvinjavam se zarad naslova, ali jed u meni ga je sročio.

Divno je da smo zdravi svi. Realno. Kako se okolnosti menjaju, biće nam potrebni i lekarski pregledi. E, tada je još divnije da za iste imamo novca dovoljno, jer je, novosti li, naš zdravstveni sistem dno. I ispod dna. Sve ovo znate, onda samo da se podsetimo, jer je to itekako važan segment naših života i života naše dece. Emocije i manjak znanja će me primorati da preskočim kako se leče teško obolela deca, o odraslima da i ne govorim.

Ako mene potkači neki virus, a izložena sam mu na izvolite, jer radim u vrtiću, ja ću radije sama da se lečim i polu ozdravljena da idem na posao. Umesto da odem do izabranog mi lekara, zakažem potencijalni pregled i onda da utvrdimo terapiju za mene. Jer, nemam vremena da toliko čekam, a primiće me po hitnom postupku samo ako gorim od temeperature ili sam pala pre toga u nesvest ili se porađam. Imam moje origano kapi, sve leče, a imam i dve kume farmaceutkinje, kad baš zagusti, da se ispod žita opet sama lečim. Pri tome, moj posao zaista ima razumevanje za bolesnog radnika, jer osim smanjene plate, imam pravo da odbolujem kući, nikakve konsekvence, ironije li, neću trpeti što sam bolesna. Ima, znamo dobro, i onih koji ne smeju da se razbole, jer im onda posao više nije siguran. A imam i da platim vanredni pregled, nebesima hvala. O, majko moja, na čemu zahvaljujem?!

Kada mi je mlađa bolesna, nekako je uređenije,  dok je sa starijom ista situacija kao i sa mnom i izabranim lekarom. Sa mlađom odem, ako je bolesna, malo sačekam, dete dobije adekvatnu terapiju. Ako je samo prehlađena, zakažu  u razumnom roku. Fale im štapići za briseve, pored novih, daješ i stare knjižice, jer sistem često pada i one sestre stvarno više ne znaju šta im je sve u opisu posla. Da naglasim, da su na našem dečijem odeljenju, sve veoma ljubazne. Lekari prime i do trideset pacijenata dnevno, prelete sopstvenu pauzu i sve ih posmatra neka kontrola. Pa, tako kada vam je potreban pregled specijaliste, koji ne izgleda kao hitan, lekar vam zakaže u određenoj ustanovi za tri meseca, jer kompjuter kaže da je taj drugi lekar u toj drugoj ustanovi, tada slobodan, a i ne sme drugačije, jer ga kontrolišu moćne sile. Ako vi osećate nemir povodom toga, možete privatno, ukoliko imate dovoljno novca. I sada prostom analizom, to i nisu uvek preskupi pregledi, kako se veruje, ali su ipak nedostižni većini koja radi za ponižavajuće malo novca. Znači, čekaš tri meseca, jer nije hitno. Može i duže. Može i da se raspored u međuvremenu promeni, da se taj lekar kod koga idete, eto razboli. Ništa strašno. Čeka se naredna tri meseca.

A čini mi se da najlošije prolaze stariji ljudi, ako nekim čudom nemaju privatno zdravstveno osiguranje i normalne penzije, vredne ljudskog dostojanstva. Takvih je veoma, veoma malo. Oni čekaju satima, danima, mesecima, za uput, terapiju, o pregledu i da ne mislimo. Slažem se da ima onih koji prečesto samo tamo i idu, a najtužnije je da su u toj grupi ljudi i oni kojima je to jedini društveni život, šetnja ili vožnja do lekara, pričanje u čekaonici sa sapatnicima i potreba da ih neko čuje, da su nekome važni, da se neko malo pozabavi njima, pa makar to bio i sam lekar. Takvima je bolje da idu na pijacu, lepše su priče tamo. Ali, oni, kojima je stvarno potrebna lekaraska pomoć, oni su u ozbiljnom problemu, pored svojih već teških zdravstvenih tegoba. Toliko je papira potrebno da bi se otišlo na neki specijlistički pregled, da čoveku dođe da se leči sam, kao ja. Ali tu nisu dovoljne kapi origana i kume farmaceutkinje. I onda kada nakon pola godine dočekaju svoj pregled, zakazan u osam ujutro, budu primljeni možda u podne, jer je cela Srbija zakazana kod tog specijaliste u osam ujutro. Ako ovde izuzmemo bezobrazne lekare, već pričamo samo o onima koji valjano rade svoj posao, a naravno da ih ima i oni su u problemu. Koliko pacijenata su u stanju da prime i zaista im se posvete, ako ispred ordinacije u tih šest sati smene, a gde je zakonska pauza, čeka minimum trideset ljudi?Brojala sam, časna reč.

Mene je iskreno sramota da u ovom tekstu pominjem one koji su u najozbiljnijim i najtežim stadijumima bolesti i broje se dani koliko će još biti sa svojim voljenima. Čula sam, kao i svi vi, koliko je to bolno i degrairjuće prvenstveno po tog pacijenta, a onda i po njegovu porodicu.

Samo da smo svi živi i zdravi, je li to prikladna poruka? Pita se i ove redove potpisuje vaspitačica određenog broja dece, zdravstevnih osiguranika ove nam države.