Da dobro krene

Da dobro krene i vama i meni, gde god da smo, samo da su nam srca blizu. Nema te razdaljine koja će umanjiti ljubav koju osećam. Ne postoji dovoljno veliki zaklon, bilo more ili planina, da ljubav ne može da prođe do tebe! I moje reči i moja dela, ja sam ta, greškama sklona. I rada da ih ispravljam.

Ja bih volela da od pisanja živim, da zarađujem dovoljno pišući i da vrtićima kažem good bye, što sam decu čuvala, čuvala sam. Što sam ih naučila, naučila sam ih. A, videćemo se u isto vreme sledeće godine i ja ću iskreno napisati dokle se stiglo. Sad ću želje vama da ispišem i nadam se sve spomenem.

Da M. bude zadovoljan i istrajan da nauči i ode odavde. Da mama i tata budu dobro i nasmejano. Da O. ostvari šta je zamislila i da im uspe. Da V. nastavi da širi energiju i znanje. Da A. bude uvek nasmejana. Da D. nađu najbolju zemlju za svoju porodicu. Da se najvoljenija i on pronađu. Da J. bude ispunjena i dalje. Da S. pronađe baja sa boljim motorom i da idu u bioskop i na dalek put.

Da svi imaju mir u glavi i nemir samo pred koncert ili predstavu, od uzbuđenja. Da dovoljno često govorimo i pokazujemo da nam je stalo. Da brže i lakše oprostimo. Neki su otišli zauvek i nekima je žao zarad nekih odnosa. Da nam bude manje žao posle. Da smo manje ljuti na šalterske službenike, što deluje da otaljavaju svoj posao. Ne znamo mi kako je bilo juče u njihovoj kući. Da smo manje kivni na kontrolore u gradskom prevozu, možda su i fakultetski obrazovani i to im je bila jedina opcija. A, ako smo ljuti što je ružan prevoz, to nema veze sa njima. Baš nikakve.

Da damo osmeh farmaceutkinji u Liliju, jer radi kao prodavac. I zato što je i na dan dočeka bila na poslu, jer je neophodno da je Lilly otvoren. Je li vama stvarno juče bilo neophodno da odete do te prodavnice? Da se našalimo sa prodavcima u marketima, meni omiljenom Maxiju recimo. Ona ima jedva pedeset kilograma i nosi kutijetine, kuca na kasi, mušterije nju za sve krive. Možda se i ona školovala i toliko je bila sposobna da se snađe. Ili kao jedan ekonomista, bez dana radnog staža u struci, prodavca glumi. Malo empatije, ne škodi, časna reč.

Ja se svima smejem i sve ih uvažavam. I uvek dobro prođem. I ne psujem ih sebi u bradu kada završim šta je trebalo. Idem mojoj kući vesela. Imam kuću i porodicu, imam baš. Imate i vi. Šta nam onda znači da nekome tamo nebitnom saspemo sve u lice. Ako problem postoji, daj da ga rešimo, nije brašno skupo jer je kasirka odredila.

Ajde da mi menjamo sebe i ove što nam brane da u tome uspemo. Ajde da prepoznamo lopova i lažova i da smo u tome jedinstveni. A do tada da budemo humani. Da šaljemo poruke za ozdravljenje i da opet imamo ideju kako da ološ ode. A da do tada ne krivimo lekare zarad nenormalnih čekanja. Da nismo kivni na predšolske ustanove što i dalje postoje liste čekanja za upis deteta. Pa, znate li vi da  normativ u vrtićima često prelazi dupli broj?

A dok se odlučimo i nešto uradimo, ili kada odemo u neku uređeniju priču, da čuvamo porodicu. Porodica je naše polazište i naše konačište. Lako ćemo je odbraniti kada budemo živeli normalno, a znam da hoćemo. Sada je izazov da je porodica nepobediva. To nam svima želim. Gde god bili, čime god se bavili, porodica pre svega.

Budimo dobri sebi, bićemo  bolji drugima, a sebi dajem slobodu da vas iskreno grlim.