Месец: фебруар 2017.

Da li je mama dovoljno mama, ako uvek ima sveže okačene fotografije na mrežama, doterana i napućena, dok joj je ćerka, peti razred osnovne škole, više odsutna nego prisutna na časovima? Samo se pominje mama, jer tate nema. Da li je mama dovoljno mama, jer opet tate nema, kada brigu o detetu vrtićkog uzrasta, potpuno preuzima baka, a mama je opet na mrežama? Da li je mama dovoljno mama, skockana, što bije decu i zaključava ih u mraku, kada nisu dobra? Da li je mama dovoljno mama što je bebu u stomaku nosila i rodila i posle ništa ili vrlo malo uradila?

Da li je tata dovoljno tata što detetu kupuje poklone silne, ali ga nikada nije izveo na trčanje? Da li je tata dovoljno tata, što igra igrice dok mu se dete meškolji u krilu? Da li ja tata dovoljno tata što stiska dete do granice bola, a onda ga nasmejan predaje na čuvanje dalje? Ili misli tata da je pravi tata što je biološki doprinos stvaranju deteta dao?

Nije i neće. Niti je takva mama, zaista mama, osim na papiru, niti tata zaslužuje to zvanje, osim što je zaveden kao takav. Bljak, fuj, ružno je. Što dete treba da zna koliko ste spremni da naudite jedno drugome, pa ga koristite u te svrhe? Tada se dokazujete od ljubavi nezamislive, svakoga ste spremni da zovete za svedoke da dokažete da ste u pravu. Otimate ga iz ruku, bukvalno, čerečite. Sram vas bilo! Kada uopšte vodite računa o detetu? Koju mrvu ljubavi ste spremni da mu date, dok se prepucavate i bijete, dok se prikazujete kao žrtve? A niste iz te grupe, jer odaju vas postupci, smišljene strategije i jezik vaš prljavi. Ovde se ne radi o nasilju nad partnerom, nije ga bilo, ovde se radi o nasilju nad decom, jer ga pothranjujete i začinjavate.

A šta ste sve mogli da uradite, ako vam je zaista stalo do deteta, a vi više ne možete zajedno? Mogli ste da se raspitate za stručnu pomoć, toliko znanja imate. Ako ga nemate, mogli ste da pitate.  Mogli ste da uključite dete u pregršt radionica, u danima kada ste dobar otac ili dobra majka. Mogli ste da se sa detetom družite, umesto što pljujete po bivšem partneru, nekome ko ima četiri ili jedanaest godina? Mogli ste da za mesto borbe izaberete drugi model, umesto što rođeno dete mučite. Mogli ste da mislite o detetu i kako se ono oseća, dok vodite višesatne razgovore sa prijateljicom, dok vas dete vuče za rukav ili da skratite boravak u kafani dok se žalite kako vam je život pakao, iako ste detetu obećali šetnju. Mogli ste da prestanete sa uvredama u međusobnim razgovorima, kojima po pravilu prisutvuje dete i obratite pažnju na DETE!

Sutra ćete pravdu da isterujete u školi, jer to nije vaše dete sigurno uradilo, ma, ne. Nije ono nikoga nazivalo pogrdnim imenima, gle slučajnosti, baš ste te reči koristili u razmeni sa bivšim životnim saputnikom. Ipak, ne, moje dete nije takvo. I dete ćete da vaspitavate skupim gedžetima i firmiranom garderobom, ray ban naočarima u trećem osnovne, najskupljim rancem u gradu, ali ne, to nije vaše dete. Vaše se dete naslušalo nekih pristojnih priča, učilo se manirima od malena, čitalo mu se pred spavanje, češkalo i mazilo, slušalo kada se požali. Ili se, nakon mučne borbe sa bivšima, teralo u sobu, jer mama treba da odgleda novu epizodu Sulejmana, a tata očekuje dobitak na kladionici. I hop, dete se slalo u sobu, jer je nemoguće, nezahvalno i ne zna kada je dosta. A ujutro će opet mamica i tatica da detetu podare još skuplje patike i spejs šatl pride.

Ovo nisu porodice gde majka beži u sigurnu kuću i ovo nisu porodice gde je otac zaista dobrica. Ovo su kvazi porodice, koje je baš briga za porodicu. Ovo su ljudi, neljudi. Tačka. Sve ovo zajedno su zapažanja, temeljno proverena o kobajagi roditeljima. Jer, ovo su roditelji prepucavači, sami sebi dovoljni, baš me briga~može mi se i tome slične kategorije. Pristojnost mi brani da se pitam što su uopšte i pokušavali da se igraju roditelja.

Jer, mama je stvarno mama, kada brine o tebi i tvojim potrebama, bez obzira na krštenicu, dete drago i tata je stvarno tata kada si mu ćera, iako biologija kaže drugačije. Mama i tata su više od stvoritelja tebe na ovom svetu.

 

 

Kada shvatiš da te je prevazišla, iako deluje kad pre. I ne, nije samo tehnologija u pitanju, tu joj odavno odajem priznanje. Mene stvrano nije teško prestići u tehnološkom smislu, to svi iz okruženja znaju. Ja se i dalje kao silno trudim, ali me u stvari mnogo i ne interesuje. Džaba znanje engleskog, neke stvari kao da mi i odgovaraju da ostanu mimo mene. Tako kažem, a dobro pamtim reči jednog uvaženog profesora, kome je tehnologija bliska, da treba ozbiljno da se zapitamo kada nas mala ili veoma mlada deca prestignu u znanju iz pomenute oblasti. Objasnio je i zašto. Oni, kao mladi, ne znaju baš mnogo, slede svoje instikte, a to je u stvari odličan pokazatelj koliko odrasli, u ovom slučaju ja, malo znaju. Tačka. Obe imaju uju i još neke bliske iz okruženja da im pojasne.

Prestigla me u shvatanjima nekim. Ono što meni deluje bolno, ona sa lakoćom nosi i ne folira se. Ilustracije radi, ja sam svaki nesporazum sa roditeljima gotovo ozbiljno bolovala, dok ona čuje i dalje nastavlja svoj život. Razmisli kada je spremna, pri tome, poredim nas dve na skoro identičnom uzrastu. Ne peca se na prozivke drugara, kao što sam ja. Sama mi kaže da okrene glavu i odgovori doslovno, Ok, ako ti tako misliš. Nije konfliktna i ne reaguje u afektu. To su sve delovi njene i moje ličnosti, na koje različito reagujemo. Ja tek zadnjih godina znam da ne reagujem, da odćutim i da posle smislim šta ću da kažem. Ona to i danas zna. Kući preispituje, slaže, piše nekoliko dnevnika, svaki za određena raspoloženja i baš bih volela da je jaka, tako jaka kakav utisak ostavlja.

Imale smo razne razgovore o tajnama i između ostalog o sms porukama, te mi ona poručuje, Pročitaj poruke, ne mogu sve da ti prepričavam. Mislim se u sebi, divno, znam da znaš da brišeš iste, ali mi je milo što mi veruješ i ovde ću izostaviti još uvek. Izostaviću, jer do danas sve važno deliš sa mnom, koliko osećaš da treba. Kad osetiš da znam više nego što ti se dopada mudro skrećeš razgovor na drugu temu, ali… onda se opet vraćaš na pomenuto i pričaš, zagnjurena u jastuk. Imaš neke tajne i dobro je da je tako i treba da ih imaš. Neke stvari deliš sa mnom, hvala ti na poverenju, silno sam se trudila da dođemo do tog nivoa komunikacije. I kad me mrzi i kad me nervira i kad mi je dosadno što me zoveš da legnem pored tebe, uvek legnem. I čuvam te tajne kao da ih nisi nikada ni rekla. Tvoj sam dnevnik i ćutim kao on.

Draga moja devojčica već dobro zna šta je prihvatljivo, a šta vredno zaobilaženja u ponašanju. Nekada mi ne kaže mnogo, samo me stisne i prostreli ogromnim okama svojim. Kasnije mi objašnjava, što verbalno, što govorom tela šta je tačno mislila. U prilog dobroj komunikaciji i energiji nas dve, čini mi se idu i reči njene starije sestre, maturantkinje, Wow, o čemu vas dve pričate, ja nikada o tome nisam pričala sa mojom mamom, čak i kada mi deluje previše, mnogo je bolje od našeg nepričanja. To mi poručuje mlada devojka, koja se meni poverava i uverava me da će moja ćerka sigurno meni više pričati nego li ona svojoj mami, Dobro ste počele na početku. Ja to doživljavam kao izvrstan kompliment, posebno danas.

U školi je prepoznata kao svoja, devojčica sa stavom, koji ne nameće, već ga poseduje i on se čuje. Ja se budalsato brinem da li je naredbodavna u svojim iskazima ili i nije tako budalasto, zbunim se? Volela bih da je svoja. Svoja sa limitima, koje je ponela od nas i što je još važnije onim kojima se uči sama. Tu me je prevazišla, da ne kažem prešla. Bolja je. Bolja u razgovorima, bolja u planiranju, bolja u znanju pesama na engleskom, bolja u stilizovanju, bolja u traženju mere. Da ne nabrajam dalje, jer da je bilo ko u pitanju, možda bih osetila tagove ljubomore. Ovako sam prosto ponosna. Ona dobro vozi i mada nisam sigurna koliki je moj udeo u svemu, bar mogu da kažem, to je moja ćerka.

Sto puta, milion puta da si bolja od mene. Da me razbijaš u monopolu, koji sam zaboravila, da bolje prevodiš pesme i filmove sa koliko god jezika da želiš, da me pobeđuješ u trčanju, da si bolja u špagi, savitljivija i mentalno i fizički, jača sa svake tačke gledišta. Da brže kapiraš, da me prevazilaziš, ne samo u tehnološkom smislu, da si otpornija, visprenija i čvršća, ovde mogu da naglasim i u fizičkom pogledu. Da voziš auto, kamion ako ti se prohte. Idi napred, dobro si krenula. Idi i veruj! Veruj da si posebna. Ja znam nekoliko nas koji to misle o tebi, a znam da je to za početak dovoljno. Srećno ti devojaštvo tvoje, ma koliko arhaično zvučalo u ovom momentu.

Kako mi je drago da si baš takva.

 

Ako ti se ukaže prilka, ovo ostavi za tatu…

https://www.youtube.com/watch?v=1Ml0acyrMGc

 

Ljudići moji, kako kaže omiljena mi Bojana, nemam nameru da zračim loše  ni vas, ni sebe i zato se iskreno nadam da samo kao lepu želju shvatate moju konstantnu potrebu za veličanjem trenutka.

A uz dalje čitanje, preporučujem sledeće….

 

Koliko mi je puta gospođa koja me rodila govorila, Vana, ovde i sada, ni sama ne pamtim, ali  zato već duže vreme osećam jačinu i značenje izgovorenih reči.  Ja recimo i dalje pojma nemam šta bih tačno volela da radim i čime bih u budućnosti htela da se bavim. Volela bih da ima veze sa pisanjem i ja zato pišem i maštam o tome, to umem. Vizualizujem svoja maštanja, čitam, pričam sa ljudima, učim na razne načine. Nekako ohrabrujuće mi deluje što u celoj priči  mene ništa ne boli. Ja i dalje tragam za sobom,  s tim da sada dobro znam da jesam sposobna da radim i zaradim.

Kao i drugi odgovorni roditelji i ljudi uopšte uzev, ja se bavim i mnogim drugim relacijama, osim samom sobom, a tu uvek ima posla.  Imam porodicu i osećam potrebu da im pružim ljubav i sigurnost, kakvog god da je oblika. Mogu i  da se pohvalim da sve bolje umem da budem sama sa sobom, par sati, bez griže savesti i onda opet imam potrebu za vijačom i loptom i preskakanjem prepona, kao juče na Košutnjaku. Što volim to dete u meni, koje skače u zagraljaj, glasno se smeje i vežba da se prevrne na spravi, dok mu pomažu podmaltci u okretima. Ah, ah kakvo sam zadovoljstvo osetila kada sam nakon tri pokušaja uz asistenciju, četvrti put uspela sama. Danas se pitam što me bole listovi i trbušni mišići i sada sam se setila da sam u korak išla sa energijom dvanaestogodišnjakinje i petogodišnjakinje. Obe su mi aplaudirale i bile ponosne na mene, čak su i konstatovale, Stvarno si jedna super mama. A zamalo da ne dobijem tu titulu, jer sam se premišljala da li da ipak složim veš i operem kupatilo. I gong, domestos može da čeka, a njih dve me sada zovu. Još uvek me zovu. Sve me je to podsetilo na reči jedne divne Sanje, koja je pričala koliko uživa kada joj se ćerka vere po drveću i kada u pokušajima savladavanja prepreka malo odere kolena. Juče sam i ja gledala svoju mlađu ćerku kako preskače panjiće, držeći me za ruku, da bi mi nakon nekoliko preskakanja pustila ruku i sve ih preskočila sama. Orio se Košutnjakom njen glas zadvoljstva, Jeeee, uspela sam, sama sam uspela. Domestos, arf, šta to beše?

Još radosti za juče, jer se juče  rodila jedna devojčica, četvrto dete po redu naših najboljih prijatelja i išli smo, kako već običaji predlažu da slavimo nju i mamu. Zabavljale su nas starije devojčice, plesale su i pevale uz Ray Charlesa i tada je ponosni tata njihov izjavio, vrlo ostvaren čovek , Kako onda da ih ne poželiš još, nema medalje koja ovo može da izmeri. I muž i ja smo bili zadivljeni predobrom energijom koju su dečji koraci širili, nezaustavljivo. Na kraju nije ni bitno koliko ih imamo, jedno, dvoje, petoro, bitno je da se imamo. Najbitnije i da smo sada tu. Zato se stalno opominjem i vraćam na trenutak. Zato trenutak veličam i zahvaljujem na njemu, iz srca najsrcastijeg.

Sopstveni napredak sam videla na proslavi moga rođendana. Bila sam najveselija i najvrcastija i koliko god me brojke zbunjivale, slavila sam život. Slavila sam ga u tom momentu i bilo mi je nebitno sve ostalo. Htela sam radost i dobila sam radost, a mnogo je svedoka koji su znali kakvi nemiri su hteli da mi ga pokvare i to opet moji nemiri. Pobedila sam nemire i pre neki dan  sam prvi put nekako spontano izjavila da ja, Ivana Vana Luna, devojačko Đukanović, udata Stanisavljević, imam četrdeset godina. Sutra ću ja opet da pričam dvadeset osam plus dvanaest, nije problem, ali  sam bila spremna na korak više i bravo ja. Nisam hvalisavac, već se bodrim jer mi je ovo što sam izgovorila i upravo napisala delovalo kao zabranjena tema, a u stvari baš je lepa.

Pojačajte svog Raya danas, do daske, izđuskajte se, neka vas bole noge sutra. Pevajte glasno, pevajte karaoke, osmislite svoju koreografiju. Uzmite, kao što sam ja, dečji mikrofon i budite svoja zvezda. Ako nemate mikrofon, može i kašika, ofinger, šta vam je već pri ruci. Skakućite, padajte, saplićite se, twistujte i tako redom.

I ne postoji blam, baš je dobro kada se pogreši i pogreši i onda uspe. Kakav je to sladak uspeh. Evo ja već đuskam dok pišem i sada odoh malo da pevam, a nisam neki sluhista, još manje pevačica, ali baš hoću da pevam i sutra devojčicama da priredim koncert, kao onaj skorašnji maskenbal. Dovoljno sam velika i znam da sada mogu to da uradim. Srce sam već ispunila nekim čujenjima i davanjem podrške. Bila sam ljubazna danas i prema okolini i prema velikoj i maloj Vani, što i vama želim.

I odoh u moju igru, gde sam bitna i sebi dobra. Ostajte muzikalni do daljnjeg.

 

Dođe i taj dan da prvenče naše krene, pođe u školu. Prvi razred, prva veća obaveza, tako je meni izgledalo. Njoj sve prvo, nama sve prvo, još plus samo što se rodila i sestra prvenicina. Prvenica je bivala nemirna poprilično i vremenom se smirivala i sve više sarađivala. Sigurno da nije slučajnost što sam joj pravila lokne za taj dan, mada ima ravnu kosu. Jer i meni su pravljene lokne, iako mi je kosa bila ravna. Svidelo se njoj, kao što se svidelo i meni.

Moja je mama šila specijalnu haljinu za mene, uvijala mi kosu, ulepšala me još nekim dodatkom na haljini. Ja se ne sećam tačno kako sam provela noć pred polazak u prvi razred, ali se zato sveže sećam kako je taj prvi dan izgledao. Svi smo se doterali. Svi smo bili uzbuđeni. Tata je sve snimao i fotografisao i posebna radost je što smo to više puta kasnije gleali i preživljavali. Tako da sam mogla da upoređujem gde su se više doterali, kod batinog ili mog polaska u školu. Bata je pobedio, jer sam uvek bila ljubomorna kao mala. Mama je imala bolju frizuru i lepše se obukla, a došla je i Baja, tatina mama.

Jedna devojčica i ja se prepoznamo i odlučimo da sednemo zajedno. Ona mirna i nekako mila, ja vrlo vragolasta. Toliko vragolasta da nas je najbolja učiteljica na svetu razmestila nakon tri dana i na moje zaprepašćenje stavila me u drugu klupu. Mene, zvezdu moje porodice, glumicu i zabavljačicu?! Kakav šok. Žalila sam se mami. Mama, zar ja da sedim u drugoj klupi? Ja hoću prvu klupu i hoću da sam prva. Na te su izjave usledile mamine ohrabrujuće rečenice, Vana, možeš daleko da stigneš i iz druge klupe. Ja sam se tada mislila, nije nego. Oduzeta mi je prva klupa do zida, o njoj sam maštala. Tu sam htela da sedim i da se pokažem. Naša je prvenica bila sasvim drugačija, sela je u srednji red, negde u sredini i bilo joj je sasvim u redu.

Elem, ne znam kako sam njoj izgledala tog prvog dana škole, sebi sam bila podnadula od nespavanja i dojenja konstantnog i sreće neopisve, jer nas je četvoro. Trudila sam se i oko haljine i šminke i ponajviše oko raspoloženja. Bila sam silno srećna, jer sam dorasla bila da moje, naše dete kreće u prvi razred. Sve ovo razumeju roditelji koji su prošli isto. Smišljala sam danima poklon za nju, da bude prikladan, neopterećijući. Njoj pripada vreme da krene u školu, ništa specijalno mi roditelji ne treba ni da radimo, a opet, ja sam osećala uzbuđenje kao kada je trebalo da upoznam moju Safetu, učiteljicu nad učiteljicama. Kako sam samo bila mirna i spokojna kada sam videla njenu Safetu, po imenu Rada. Mirnoća i ljubav. Znanje i pravila. Učenost i umerenost. Sve je to dobila od učiteljice i pride ljubav, jer joj i danas, dve godine nakon odlaska u starija odeljenja trči u zagrlja i sama priznaje, Meni kada je nešto teško , ja uvek odem do učiteljice.

Kako se na početku da pročitati, kako sam ja našla drugaricu za druženje i vrlo kratko sedenje, tako je i prvenica našla svoju. Njih dve su duže ostale zajedno, skoro ceo prvi razred. Tada je učiteljica Rada osetila da je vreme za promene. Razmestila ih je i naše dete ni malo nije patilo. Bila su joj zabavna sva ta premeštanja, možda i zato što ih je Rada sve ispremeštala, te su svi očekivalo nešto spektakularno da se desi, dok je Rada samo tražila najpovoljnije uslove za njihovo napredovanje. U svemu.

Što više mislim, sve više i jače dolazim do zaključka da je veća tenzija roditeljima polazak u školu nego li samim polaznicima, bar je danas tako. Moja se mama spremala, spemala je i mene. Bile smo zadovoljne i lepe, nama. Moja ćerka i ja smo se takođe spremale i najvažnije, bila je super sigurna ona. To je bio njen dan, a mi pratioci zaovoljvajući. Sećam se da je rekla, Sve je u redu, možemo li da krenemo, to je samo prvi dan u školi? Ništa ludilo od garderobe, ništa specijalni efekti, samo nas troje i neka kamera, kao kada smo njen tata i ja kretali u prvi razred. Na kraju, nije li najvažnije kako se ponašamo i kakvu emociju šaljemo tog dana? Dajemo joj na značaju, jer počinje škola i radujemo se novom zajedno sa njom. Čemu onda sva druga skupa oprema? I neke druge propratne stvari…

Deca ionako najviše pamte kako su se osećala i koji su im mirisi dopirali do mozga, srca i nosa…

„Zdrava, vedra, očuvana i neozleđena deca, po svaku cenu, pa i po cenu znanja, to bi bio plemenit zadatak vasptanja.“, zapisao je Duško Radović

Odavno sam prestala da mislim da se bilo šta podrazumeva, jer i najmanji lom prsta i njegovo zavijanje u gips, mogu da promene čitave planove, isplanirane i rezervisane mesecima unapred. Otpalo skijanje, nije dozovoljena ni varijanta banje ili akva parka. Mislim, sve može, samo da ona, starija ne učestvuje ni u čemu, jer je malo nezgodniji lom u pitanju. Ljubavni naši odnosi i solidranost jednoglasno su doneli odluku da ćemo raspust provesti nas četvoro u Beogradu. Kao i mnogo puta do sada učvrstila se vera u meni, da mi je najvažnije sa kim provodim vreme, a ako još dođe neka nagrada u vidu putovanja, to je ozbiljan dar.

Jer se ništa ne podrazumeva. U mojoj se glavi samo podrazumeva da se volimo i nadam se da će to ostati konstantna moja tvrdnja i vera. Planiraš mnogo toga i hop promena, pri tom ni ne pomišljam na trajnu promenu i pozdrav, već nešto trenutno što može da iznenadi. Kao njen prst. Ili sudar važne mi gospođe sa ledom i opet promena. Em je boli, što iziskuje drugačiji odnos, em opet planovi padaju sa litice. Tada se trgnem i fokus mi je na dobrim mislima i iskreno sam zahvalna što je samo mali lom, odnosno jače ugruvavanje.

Letos smo planirali da deca odu na Drinu i druže se sa bakom i dekom. Nakon par dana zove nas baka, jedva hoda, silno se povredila. Vraćaj decu nazad i smišljaj sve moguće načine oporavka i pomoći baki. Ne postavlja se pitanje prioriteta, iako samo što smo počeli da uživamo u staro novim ulogama, momka i devojke. Pre dve godine druga baka nešto krenula da nas iznenađuje nekim padanjima i bolovima. Slatko se smejemo, nakon što nas prođu prvi strahovi. Smejemo se kako smo ponekada naivni u svojim težnjama i ne samo to, kako u stvari treba neki žešći zemljotres da se desi da bismo ponovo učili šta je najvažnije.

Jedan divan tata je otišao i ostavio mnogo mesta za pisanje u ličnom dnevniku, sve ono što njegovo odraslo dete, koje već odavno ima porodicu, ipak nije stiglo da mu kaže. I jedno predivno dete, vodi jednu žestoku bitku, u kojoj se zna da je ON pobednik. Njegova borba me naučila da kažem, Marš u tri lepe. A evo i kome i čemu.

Marš snishodljivosti i umiljavanju, marš drhtanju pred kvazi autoritetima. Ako si naučila, znaš za sebe, ako nisi, popravi znanje za sebe. Ja ću da vas malo gurkam, da posle ne biste žalile, ali ništa preko vaših mogućnosti. Treba da ste pristojne i vaspitane, treba da znate kako se i kome obraćate. Ali opet jedno marš da nešto specijalno u životu  morate i vas dve i nas dvoje. Koja je radost i sreća i dar da smo ovde, jer izvinite ko nam je ikada garantovao da ćemo se nas četvoro pronaći? Niko nije, niti će, ikada. I zato da se upametimo i stavimo nas same na naše prvo mesto. Još malo pa ćete vas dve imati svaka svoje prvo mesto, već ga kopate i biraćete svoje želje i stremićete vašim htenjima. Ne nasedajte da išta u životu mora. Ne mora. Samo je jedna stvar izvesna, samo vam je jedno garantovano bilo onog dana kada ste se rodile.

Drage moje dame komada dva , ovo nikako ne znači da ste amnestirane od odgovornosti. Samo da vam naglasim koje vrste odgovornosti, one koju imate i tek ćete imati same pred sobom. Zato, postavljajte sebi izazove, stremite im, ali ne zadajte sebi više nego što će da vam prija, a ako vam nekada i ne prija i to okrenite u svoju korist, naučile ste nešto i dalje menjajte trasu putovanja. Ne pristajte na kompromise koji vam vređaju inteligenciju, menjajte i idite dalje, svaki dan je vaše i naše blago, zar da onda drhtite što se neko izvikao na vas? Zaobiđite zamku da treba uvek sve da rešite, neke situacije je baš odlično da samo ostavite iza sebe, isto kao i neke događaje i ljude, kao što će i tamo neki ostavljati vas.

Kada patite, vi i tada učite i što se pre trgnete i kažete, Ma, marš, nije vredno više mene ovo stanje, idem dalje, vi ćete pre upoznati jaču sebe i novi odraz vaš u ogledalu. I uvek, uvek zahvaljujte, ne samo po nekoj potrebi, što ste dobro, što imate divne živote svoje. Zato te živote i čuvajte, negujte, ulažite u njih i ako vam sreća bude pijaca, super i ako vam sreća bude neko studiranje negde, super, ako ste zadovoljne iznutra.

Zapamtite da ste sjajne i vi i sva druga deca i mnogi ljudi, baš takve kakve jeste. Da ste čarobne u svemu što radite dobro i da ćete biti još čarobnije kada pogrešite i onda ispravite i molim vas,  ukazujte mi na greške. Borite se  za sebe i uvek za sebe. A kada budete imale za koga još da se borite, borite se i za te koje volite, sa jednom, jedinom mišlju i uvek jedinstvenim ciljem, a to je da je vaš život nešto najdrogecenije što imate.  Volite životić svoj.

 

---

Danas mi se obraća gospođa sa rečima, da njeno dete neko povremeno udari, ugrize i da je od tih udaraca boli kuk. Prepadnem se i dozovem u sekundi, jer znam dete dobro i znam da jeste dobro, zato sto takve stvari primećujem. Pričom dođemo do razrešenja, da je bilo malo koškanja, ni reč o udarcima i bolovima za pred bolnicu. Znam dete, a maštu mu tek upoznajem.

Koliko sam se priča naslušala gde roditelj bez ikakve provere poveruje detetu i rezignirano nastupa sa namerom da sam reši problem, ne sme njihovo dete niko da dira! A bivalo je baš situacija, kada bi se priča razmotala, da je upravo napadnuto dete bilo glavni vinovnik čarkanja, svađanja, koškanja i slično. Još je osetljivije kada dođe do nemile situacije između deteta i vaspitača, učitelja ili nastavnika. I šta je onda verodostojnije, kokoška ili jaje?

Ovih je dana jedan akademski profesor, oborio mladu damu na praktičnoj nastavi, uz sijaset neprimerenih primedbi. Umesto da je bio primer učtivosti, ukazao  joj na greške i ohrabrio je za sledeći pokušaj. Plašila se da mu bilo šta odgovori, jer će opet kod njega polagati, iako je ~profesorov~ odnos prema studentima i kolegama, odavno poznat onima kojima treba da je poznat. S druge strane, drugarica, profesor u školi, ispričala mi je kojim je psovkama dete obasulo profesora i ukazala mi na činjenicu da su nemoćni da na bilo koji način dete sankcionišu. S treće strane znam za profesora koji zastrašuje decu na časovima, vređa i ponižava. Ali, nema veze, važno je da se kod nas uvodi dualno obrazovanje, sa sve obaveznim nošenjem dečje unifrome.

Prvo da roditelji nauče kako se obraćaju svojoj deci. Zatim šta se i kojim tonom priča pred decom. Onda da se uvede ozbiljna psihološka provera stručnog nam kadra, ako može bez potezanja veza. Jer ako se potegnu veze kako bi neki bolestan čovek, nastavio da vaspitava i uči našu decu, onda kao da pada u vodu pristojnost kojoj učimo decu. I tako stalno, vrtimo se i saplićemo. Neka deca sve razjarenija, neki roditelji sve besniji, neki nastavni kadrovi sve frustriraniji.

Da li, na primer, vi kao roditelji po automatizmu uvek i u svemu verujete svojoj deci ili se trudite da se stavite u detetove cipele i pokušate bar da zamislite realan tok događaja? Kako roditelji mogu tačno da znaju šta se desilo i na prvu izjavu zauzimaju stranu, kada uopšte nisu bili prisutni tokom secene koja se odigrala? Kako jedan roditelj može sa sigurnošću da tvrdi i govorom tela potkrepljuje svoju veru, da je njegovo dete neki dečak išutirao najstrašnije, te njegovo dete ima modrice po nogama? I onda nakon par dana isti roditelj prilaže žalbu na drugo dete, jer je njegovo dete takvom silinom izudarano da su se i tragovi po telu pojavili. Da stvar bude neobičnija, nije roditelj sve povrede konstatovao ni u četvrtak, ni u petak, već je tokom vikenda sa detetom razmotao film i u ponedeljak izneo svoju verziju. Bez i najmanje potrebe da proveri sa još nekim istinitost tvrdnji. Da li onda treba sučeljavati roditelje za sve, dizati još veću buku ili bi bilo prikladnije, u cilju vaspitanja, edukovati i roditelje i decu, šta je prihvatljivo, a šta neprihvatljivo ponašanje? Ali ne nekim imaginarnim tekstovima, već konkretnim radionicama, permanentnim razgovorima i živim primerima. Molim lepo, kako će sutra neki nastavni kadar, pod uslovom da zavređuje to zvanje, moći da dođe do rešenja problema, ako roditelj zna da je uvek u pravu njegovo dete. Jednako je poražavajuće i bolno da roditelji saradnici, koji grade strukturalne odnose u porodici, nalete na blesavog nastavnika. I zato pominjem kokošku i jaje ili su se svi parametri izgubili?!

Iskustvo u radu, moje roditeljstvovanje i lepe moje godine, pokazale su da nikada ne postoji jedna strana, najgrublje rečeno. Hajde da zajedno sagledamo šta je do problem situacije dovelo, hajde da sebe preispitamo kakave smo signale slali svojoj deci, a za početak, čemu i mene uči jedna divna dama, da sagledamo socijalno okruženje u kome provode  vreme  naša deca. Možda ćemo onda bolje razumeti i adekvatnije reagovati da novonastale promene u ponašanju naše dece.

Niti je uvek vaspitač, učitelj, nastavnik crn, niti je dete uvek krivo, a nije ni roditelj svemoguć. Dosadna sam znam, ali ponoviću još stotinu puta, a tako ću i sebe više osvestiti, razgovarajmo, slušajmo, glumimo, komentarišimo  sa decom. Ozbiljnog smo se zadatka prihvatili onog dana kada smo odlučili da postanemo nečiji roditelji. Verovatno i najzahtevnijeg. Budimo dorasli zadatku, kada smo već imali tu radost i zadovoljstvo da im budemo roditelji.

Za početak, malo pojašnjenja. Ovaj tekst pišem bez namere da kritikujem, naglašavam, već samo kao ličnu opservaciju, na koju polažem pravo, kao dugogodišnji vaspitač, saradnik na projektima, sa znanjem iz određenih oblasti stečenih na seminarima i obukama i kao mama čija su deca pohađala i još uvek pohađaju vrtić.

Vapitači se školuju poslednjih deset godina na Učiteljskom fakultetu, studije traju četiri godine, sa mnogo teorije i manje prakse. Vapitači bi po definiciji stvari trebalo da vole decu i imaju blagonaklon stav prema njima, ako je drugačije, šteta je nemerljiva, tu se, sigurna sam, slažemo. Dakle, nakon što se završe studije i odrade određene prakse, vaspitač će , ako ima sreće, ubrzo imati prilike da peče svoj zanat u reali. Ovde ću preskočiti način na koji se dolazi do posla, kao i ko u kojoj situaciji ima prednost, jer je opšte mesto da nije kvalitet uvek presudan.

Dobar vaspitač se postaje, sa tendencijom da bude još bolji i nekome najbolji, radom sa decom, ličnim usavršavanjem, vrednovanjem vaspitačevog rada i najvažnije zadovoljstvom dece. Da bi se startovalo dobro, potrebno je i da neki uslovi budu zadovoljeni, a to su pre svega adekvatni prostori, optimalan broj dece u grupama, kooperativnost sa kolegama, saradnicima i nadređenima. U našim državnim vrtićima, ako i preskočimo sve navedeno, jedno ipak bode kao trn u oku, a to je brojno stanje dece u grupama, na koje vaspitač ne može da utiče. Time će se, možda, jednom pozabaviti država.

Ako je vaspitač uspeo da se izbori sa sobom i ubedio sebe da može da radi i sa prekobrojnom grupom, moći će. Veoma teško i često mučno, ali će uspeti, jer i nema drugog izbora, osim ako se ne odluči za rad u privatnim vrtićima ili za bavljenje nekom drugom profesijom, ali to nije tema ovog pisanja. Sada ćemo zajedno da zamislimo da je vaspitac sve to uspeo, preguravsi status pripravnika, ispolagao ispite pred ustanovom i državom, prethodono stečenu praksu i da ce nadalje imati prilike da živi sa svojom decom. Jer grupa u kojoj vaspitač radi i sam vaspitač treba da osećaju pripadnost jedni drugima.

Vaspitač ima određeni plan tokom godine koji je u obavezi da ispuni, u skladu sa uzrastom grupe u kojoj radi, kao i da prati interesovanja dece i potrebe i u hodu menja tok aktivnosti. Dok ovo pišem, osećam zadovoljstvo, što poznajem nekoliko ozbiljnih vaspitača, veoma predanih svom poslu, a koji su takođe ostvareni i na privatnom planu. I svi oni, odnosno njihov rad će biti moja vodilja u tekstu. Malo više će biti zastupljene njih dve, koje bi ako bi moglo da se glasa u kategoriji najboljeg vaspitača, delile prvo mesto i ostale pomenute su odmah do njih.

Taj određeni vaspitač je nasmejan od momenta kako je ušao u svoju sobu, gde ga očekuju njegova deca. Pri prijemu dece ustaje, pozdravlja dete, pomiluje ga, poželi mu dobrodošlicu i naravno pozdravi roditelja koji je dete doveo. Ljubazan je tokom razgovora sa decom, povisi ton samo ako je neophodno da nadjača svojih trideset i nekoliko mališana, mada se u praksi pokazalo da deca mnogo bolje reaguju ako se vaspitač utiša. Ako im se u sitacijama veće živahnosti, obrati tiho i bude strpljiv dok svi ne uvide da je vreme da prestanu sa bukom, nestašlucima i slično. U grupi tog vaspitača se znaju jasna pravila, koja deca obožavaju, pa onda sama znaju kada je vreme za igru, kako treba da izgleda radna atmosfera, kada se odlazi u toalet na koji način se to saopštava, kada se javi problem među decom, vaspitač sasluša obe strane, bez osuđivanja. Kažnjavanje je zabranjeno, hvala nebesima. Ako je neko dete preteralo sa neprihvatljivim ponašanjem, vaspitač ga upućuje na neko mirnije mesto u sobi da razmisli i daje mu nekoliko mogućnosti šta bi ono moglo da radi, dok ga pundravci ne napuste. Možda deluje kao bajka i mada i sama često mislim da je bajka i da će se stvoriti kvalitetniji uslovi za rad, moguće je sve navedeno.

Pravila se ne usvajaju preko noći, usvajaju se temeljno i postepeno, dosledno sprovode. Iluzija je da se radom u mlađoj grupi, koja su tek došla iz jalenih, pravila podrazumevaju i da dete tačno zna šta je dozvoljeno, šta nije. Molim vas, zamislite samo sebe kada dolazite na novo radno mesto, je li vam stvarno sve odmah jasno, uklapate se gde god istog sekunda? Ako je tako, reč je o nekim gneijalcima, sposobnim da se prilagode ovde i sada u svemu. Ja takve ne poznajem, najiskrenije, a sve i da ih poznajem, to su odrasli ljudi, a ovde su tema deca. Važno je pri uspostavljanju pravila, poznavati i elementarne detetove navike i potrebe, a ko će nam bolje informacije o tome dati, osim roditelja, ponekada vrlo pristrasnih, osim sestara vaspitača, koje su sa tom decom radile prethodne dve godine. Zato mi nisu jasne izjave tipa, To si mogao da radiš na jaslama i tako da se maziš, ovde se znaju pravila. Ovim rečima umeju oni, o kojima ne pišem, da se obraćaju dvogodišnjoj deci. Želim da verujem da su takvi manjina, a da oni o kojima pišem, blagonaklono gledaju na saznanja koja su dobila od koleginica iz jaslica. Jer samo tako vaspitač može da formira jasnu listu očekivanja i mogućnosti dece sa kojima će se družiti, voletei i raditi naredne četiri godine.

Poželjno je i pohvalno čuti iskustva starijih kolega, a na nama je šta ćemo od toga uvažiti i primeniti u sopstvenoj grupi. Svaka razmena ideja je bogaćenje i vaspitačeve kompetencije. Lično sam radila u četiri vrtića, dva privatna i dva državna i u svakome sam nešto naučila. Ono što mi se nije sviđalo, preskočila sam, ono što je bilo vredno pažnje, usvajala sam i prihvatala. Vapitači koje sam pomenula su baš tako radili. Usvajali su nova znanja, usavršavali se, pisali projekte, sarađivali sa roditeljima i ne manje važno, uvažavali roditelje kao saradnike.

Uz dodatak, vaspitač treba da oseća da je cenjen zarad svoje predanosti, a ne preslišavan, motivisan, a nikako sputavan. Poželjno je da sa decom sluša klasičnu muziku, jer ona opušta i svaki dan  se grli i stice poverenje dece. A na poverenju se radi. Tada kao najlepša nagrada i satisfakcija dolaze dečija radost i osmesi u izobilju. Tada se i ona deca koja možda pakao kući preživljavaju osećaju voljeno i prihvaćeno.