Danas, baš malopre, imala sam priliku da budem u blizini devojčice ili je to već devojka u pitanju, ima petnaest godina, koja je u ratu sa školom, razrednom i drugovima iz odeljenja. Očekuje da će biti izbačena iz škole i sve to poverava jednoj drugarici. Priča počinje ovako…
D1:“ Zamisli svi su stalli na razredninu stranu, osim njih tri. Užas. Ma, boli me uvo.“
D2:“ Da, bedak. Ti znaš da uvek imaš opciju da se smiriš? “
D1:“ Važi, važi, je…. ja njoj mater, sa mnom je našla da se kači. Samo neka me neko pipne.“
D2:“ Ti znaš da ti ja uvek iskreno kažem, mislim da si u pravu.“
D1:“ Rekla mi je razredna da ne mogu u ovim farmerkama da dolazim u školu i da mi bolje da se ne kačim sa njom.“
Osmotrim farmerke, pocepane na obe nogvice, rašivene, samo jednom crtom iznad kolena.
D1:“ E, ako sutra i dalje budem išla u školu, mislim ako me ne izbace, možemo sutra ranije da krenemo, ako se slažeš?“
D2:“ Važi.“
D1:“ Razmišlajla sam i znam u koju školu želim da idem, ako me izbace.“
D2:“ Raspitaj se bolje, ja mislim da ne možeš da biraš u koju ćeš školu, zna se koje srednje škole primaju izbačenu decu. “
D1:“ E, j… ga, onda ću ići gde moram.“
U pauzama pričanja o školi, razgovaraju o muzici, smeju se. Izgledaju pristojno, rečnik im je takođe pristojan, osim o gorućoj temi, tada psuju. Call me stupid, došlo mi je da je zagrlim i navedem da se nekome obrati i da sve može da se reši, a kroz glavu mi prolazi, gde su roditelji, s kim živi, u kojim uslovima živi, znaju li oni bilo šta od ispričanog? Žao mi je što ovu priču nije slušao neko hrabriji od mene, ko bi stisao petlju i nešto joj rekao, ja sam se uplašila, iako ona uopšte ne izgleda strašno. Plašila sam se jer je u njenom tonu bilo mnogo gneva i srdžbe, a u srcu sam osetila da ona samo želi da bude prihvaćena.
Na mojoj stanici, poslednji deo razgovora zvuči ovako: „Jao, ne, evo je J., ona je htela da me bije na rasputu, kada smo završile osmi razred!“ Što znači da problem, koji ona nosi sa sobom, datira već neko vreme, možda je i vrlo dug period u pitanju i ni tada nije bio rešen. Ona je promenila sredinu i školu i opet je u problemu. Glavom mi bubnji, roditelji, roditelji, roditelji!
Da li je ona budući delinkvent ili joj samo malo podrške nedostaje da se vrati na ispravan put i možda sutra bude uspešna žena u svom životu i poslu kojim odluči da se bavi? Možda deluje utopistički, ali ja ipak imam snažnu veru da bi moglo da prevagne ovo drugo. Samo se pitam kako? Kome ona priča svoje nedaće, sa kim ih deli, a da taj neko ume da prepozna šta je njoj potrebno za izlaz iz situacije koju, očito već neko vreme, živi? Ako ostane na priči sa drugaricom, onda se bojim da je ishod neminovno loš po nju i njen mladi život. A i nju je verovatno neko uspavljivao uz bajke, mazio je i radovao joj se, pričao…valjda.
Da potkrepim priču o pogrešnim interpretacijama i površnim sagledavanjima roditeljstva, navešću primer jedne osnovne škole, gde dečaci šestog razreda, njih petorica, bodu šestarom i bokserom druge dečake i da su upravo najglasniji u napadima i kvazi rešenjima u razgovoru sa direktorom i psihologom, bili roditelji napadača! Razlog je, njihova su deca previše začikavana i nisu imala drugi način da reše problem, nego li da upotrebe fizičku silu?! Trenutni epilog priče je da napadnuti dečaci žele da promene školu!
Ako baš nikada niste čuli nešto slično ili bili svedoci, onda ništa. Ako jeste, možda budete hrabriji od mene i reagujete u trenutku kada je važno. Možda će i ovo moje pisanje dotaći nekoga i navesti ga na reakciju. Do tada bi trebalo da decu kroz primere učimo, ne osuđujemo i veoma pažljivo slušamo. Mnogo slušamo, sa jasnim pravilima i granicama, ali bez rigidnosti. Treba da budemo dovoljno mudri da olabavimo i popustimo kada okolnosti ukazuju da smo previše stegli, a sigurno da taj momenat svaki posvećen roditelj može da prepozna.
Ja nam to, od srca, svima želim. Pitajte ljude kojima je to posao za savet, najblaže rečeno, jer nije stvar principa, treba li nam pomoć ili ne, to je naša obaveza.
Оставите одговор на Mihailo Djukanovic Одустани од одговора