Voleti, prihvatati i opet voleti

Volim bez zadrške. Ispravljam sve na šta mi se ukaže, ako već nisam uvidela sama. Volim ljude, volim naše osmehe, volim  radost i zadovoljstvo. Tugu se učim da prihvatam. Osećam super moć kada nešto dobro mogu da uradim za one koje volim, bez da mi bilo šta kažu ili traže, jer voleći njih, ja osećam potrebu da sam im tu. Ako smetam, skloniću se,  a da se ne uvredim, kao ranije.

Tako sam danas imala sreću da ljubav šaljem Jeleni, Aleksandri i Sanji i da mi danas nedostaju ONA, Jelena i Ana. Moje gimnazijalke ne bi ni mogle. Kako bi se slika upotpunila,  dobar ON je odveo decu na selo, da bez trzaja učim i pobeđujem sebe. Nadahnjujem sebe. Jer je moja vera u ljude neprikosnovena i ljubav prema njima.

Ja volim cvet. Ja volim more. Ja manje volim kada se nagutam slane vode, ali je prihvatam, jer je morska. Ja volim Adu i još više od Ade volim Košitnjak. Volim da pišem, volim da čitam i slušam. Volim da se našminkam i lepo obučem. Volim da bosa gazim po čistoj travi, bez đubreta, opušaka i onoga što vlasnici pasa ostave iza sebe. Volim da se vozim udobnim autobusom, kad mi vozačka već služi samo za pokazivanje, koliko na fotografiji ličim na Charlie Sheena, jer sam tako ispala.

Volim miris Crne Bare ujutro, kada me Baja i deda Ostoja puste da sama biciklom idem do trafike po Mikijev zabavnik i dok mi sladoled curi po nozi predanoj čitanju Mikijevih i Šiljinih dogodovoština. Volim da sam u Negotinu tri dana, umesto sedam, jer za ta tri dana obožavam da me šalju po vodu i šetam korzoom. Volim moj Majdanpek kada nam tata organizuje skijanje ili nam mama odobri šetnju do Rajkove pećine. Još više volim kada mi spreme sendviče u samoprijanjajućoj foliji i knjigu o Hajdi da odem čak iza solitera sa drugarima, gde sam i zaradila ovaj ožiljak na kolenu.

Što tek volim mora naša sva. Najpre sa roditeljima, onda sa društvom i najposle sa dečkom, budućim mužem mojim. Finale sa našm decom. Da bih bolje pamtila Makarsku, koja je bila moj Bali i Azurna obala, ja jako žmurim i naređujem mom mozgu da zapamti magistralu, zdrobljene boce ulja za gorivo, kantu prepunu paradajza i zdanka sireva. I sve mi se to mnogo sviđa i silno me veseli.

I uvek najviše volim ljude koji su tada bili deo mog okruženja, neki i svedoci mog življenja. Baš kao što je jedna mama iz vrtića postala moj prijatelj. Jeste da moram duže da joj zvonim na telefon, ali čuće me. Možda se svi oni ne stvore sad i odmah, jer sam nestrpljiva, ali su tu i dovoljno brzo reaguju ako je neophodno. Ljudi čine život moj ili ispravnije rečeno, odnosi sa ljudima do kojih mi je stalo, a stalo mi je.

Ja se deklarišem kao utopista, pacifista i agnostik, ako  to može zajedno.

Ne glumim borca za razna prava, koja su nam oduzeta, a za koja se nadam da će se vratiti gde im je mesto, ja samo apostrofiram da voleći ljude, a da pri tome veoma vodimo računa o ljubavi prema sebi, što i dalje učim, mi volimo život naš, baš ovakav kakav jeste. Ono što možemo da menjamo, menjajmo dok možemo, ono što ne možemo, probajmo sa borbom ili naposletku prihvatanjem.

Što sam lepo, čoveče, zahvalna što umem da volim. Što umem da praštam i vežbam da razumem. Što sam zahvalna majci i ocu što su me tako učili i svim babama, strinama, tetkama, stričevima, dedama, tečama, deverima i snajkama, što su  me oplemenili iskustvima i izazvali najbolje od mene sada. Tada mi ni Amerika ne deluje predaleko, uvek mogu kao turista da joj dođem. A uvek mogu i da maštam, vizualizujem i nadam se. Tako se i za sutra nadam!

Baš je lako naljutiti se, posvađati i razići, osim u ozbiljno teškim situacijama, kojima na zahvalnost, nisam svedok. Ovako, daj ruku, nasmej se, reci nešto ljubazno. Onda imaš tvog Dadu, tvoje Jelene, Anu, Olju, Savku, Šoneta, Sanju, brata, mamu i tatu i sve one, koji moža nisu fizički tu, ali su sa tobom da te jačaju, kao što ti jačaš njih, gde god da su.

Zato, baš sutra, da probamo da pozdravimo, pomilujemo nekoga, uputimo lepu  reč, osmehnemo se. Srce puno, duša sija, šta ima bolje od toga?