Detinjstvo, radovanje i punoglavci

Ima nekih nepravdi koje se dese i preživiš ih, posebno što kao dete nemaš pojma koliko su naivne naspram onih koje te čekaju kada odrasteš. Ima i nepravde lično što kada odrasteš zaboraviš koliko je sve bilo slatko dok si bio dete, a najveća među njima je što izgubiš detinje i slobodno, jer si veliki.

Pre neko veče mi je ćerka rekla da sve više ličim na dosadne, odrasle ljude. Kaže, Do skoro si bila tako zabavna mama, a sada si bez veze. Bila sam pomalo tužna što me je ona, sa svojih pet godina, svrstala u tako strogu kategoriju, jer ja volim dete u sebi. Ponekada u tome i preterujem, evo, priznajem.

Detinjstvo mi je bilo čarolija, u svakom smislu, od livade iza solitera, do Rajkove pećine, kada nam šetnju odobre, ili posmatranja punoglavaca u barici. Čitavi eseji su se stvarali zašto punoglavac izgleda baš tako i šta će od njega stvarno postati, do onoga, Umreće ti majka, ako zgaziš žabu. Aj, pa je zgazi. Onda se još uživiš u ulogu velike sestre i sve braniš mlađem bratu, kao da je razlika deset godina, umesto jedva primetne dve. Još se i zakuneš da tvoj brat nikada neće moći da sluša tvoju muziku, kao da je to nešto branjivo, a posle dva sata ga zoveš u igru, jer su tvoji veliki drugari negde otišli bez tebe. Nepravda.

Tako i moje dve, što sam ih rodila, jedna drugu začikavaju i često odbacuju, a kada su same trče jedna drugoj, da se igraju, iako je mnogo veća razlika u godinama u odnosu na batu i mene. Smišljaju, nadograđuju svoju priču, a ja se iz dnevne sobe nadam da je jačaju. Prirodno, uvek su im najjači argumenti kada nas, roditelje, treba da nadigraju. Isto kao Miša i ja, tada smo bili najbolji tim. Da mi bata učini plezir, kako bismo krišom gledali Dinastiju ispod kuhijnskog stola, dok nas ne provale i oteraju u krevet. Ipak je trebalo da budem u toku šte je Felon odlučila i oko čega su se Aleksis i Krstal posvađale. Miši dosadno, ali mi pravi društvo, a i lakše je kada smo zajedno šćućureni u trpezariji, dok nisu počeli naši roditelji da zatvaraju vrata između dnevne sobe i trpezarije. Tada sam se zauvek pozravila sa Dinastijom. Do reprize, koja je bila beskrajno manje zabavna, jer su ujutru sva deca znala sve, a ja glumila klimoglava. Miši je svakako bilo svejedno.

Tako danas, meni mami, prija da misle da umem da se blesavim i mladolikujem, jer sam se čvrsto zarekla da ću biti bolja od odraslih u Malom princu, da bi me onda mlađi podmaldak tek tako demantovao. E, nećeš. Ja umem što mogi odrasli ne umeju. Umem da se klovniram, umem da preskačem prepone i pravim zvezdu i nije me blam da skačem po baricama. Umem u maxiju da se gledam u ogledalo sa ćerkom i pravim razne face, umem da glumim bebu i neposlušno dete. Ja umem da budem i Šakira i Rijana, sa plastičnim mikrofonom u ruci i pevam, pevam…

Nepravda je da se bata i ja ne zabavaljamo kao odrasli ljudi, jer i inače imamo mnogo stvari koje nas svakodnevno podesćaju na naše godine i odgovornost pred svetom, a pre svega pred sobom. Nepravda je kada smo samo odrasli. Isti, kao i drugi odrasli. Zato on ide na takmičenje u frizbiju i vožnju malih automobila, a ja pravim karaoke zabave i skačem po stolicama, što me svakako ne amnestira od odraslosti.

Moja ja će da traje koliko treba da traje i iskreno žali što je izvesne ljude povredila. Ipak, moja ja je srećna što je svet oko sebe činila i čini više dečijim nego što joj kruti okviri nalažu.

Zalažem se za dečju radost, koliko god godina imali. Polažem zakletvu da svako dete  sačuva sve detinje što može. I znam da će dete pobediti. Nepravda je da bude drugačije. Živite devojčice moje, kao i sva deca ovog sveta, nebriganje i radovanje, zarad detinjstva i deteta u vama. Uvek.