Месец: јун 2017.

Da li je ovo početak vršnjačkog nasilja?

Danas šok. Njih dvojica imaju po šest godina i glavni su u ekipi. Svi drugi dečaci bi da budu u njihovom društvu i svi se silno bore da budu prihvaćeni i važni, kao i pomenute male vođe. Kada jedan od dvojice glavnih izostane iz druženja, drugi se ponaša veoma pristojno. Ukratko, to je ekipa šestogodišnjaka iz parka. Šok sa početka će se objasniti.

Glavni dečaci potiču iz naizgled uređenih porodica, roditelji su prijatni, imaju još dece i jedni i drugi. Dečaci su vaspitani, nasmejani pri pozdravljanju, vrlo bistri. Čak ostavljaju utisak dece sa kojom druženje prija, ali isključivo ako su razdvojeni, jer kada su zajedno kao da se transformišu u zloće. Naređuju, uz osmeh, osećaju nadmoć, udaraju rukama, šutiraju jako nogama, umeju da nasrnu i na devojčice, baš kao pre neki dan. Devojčica se saplela i jedan od glavnih je naleteo na nju. Bez razmišljanja ju je udario. Nije imala prilike ni da objasni. Za to vreme, roditelji su tu negde. Baš tako, tu negde…

Igraju se nasilničkih igara, u kojima uvek naređuju, a ovih nekoliko dečaka okupljenih oko njih bez pogovora izvršavaju zadate im zadatke. Ako neko od njih dvojice naredi da se baci kamen, bore  se ostali ko će biti izvršilac. Predlože li neku gurku na toboganu, opet red dobrovoljaca. Ne urade li dobro zadato, slede represivne mere. Ignorisanje, odbacivanje, fizičko obračunavanje, verbalno vređanje. Roditelji su i dalje tu negde.

Decu i roditelje znam iz viđenja, skoro svaki dan smo u istom parku. Roditelji ne vide problem, takav mi se zaključak nameće, jer kada do neke nemile situacije dođe, oni samo pozovu dete po imenu i kažu sledeće, Nemoj to da radiš i nastave da se bave mlađom decom ili ćakulanjem u parku. Zato sve više verujem da samo na pogled jesu zdravi odnosi u porodici, jer je nemoguće ne primetiti ovakvo ponašanje. Još porazniji je izostanak bilo kakve roditeljske reakcije. Ne znam idu li deca u vrtić i kako se tamo ponašaju, ali znam da će uskoro krenuti u školu, gde se još više limitira mogućnost njihovog (ne) reagovanja. Plašim se i da pomislim kako će njihovo ponašanje izgledati u školi i rastužuje me pomisao da je čitava situacija rešiva, a po svemu sudeći neće se rešiti, već će eskalirati. Volela bih da grešim, mada kada bih mogla da vidim budućnost, bojim se. Budući nasilnici.

Današnji šok, od pre dva sata, izgledao je ovako. Jedan dečak manji rastom od komandanta, stoji okrenut leđima dok ga komandant udara prvo šakom po zadnjici, a zatim šutira kolenom u istu. Bolan je bio prizor da se budući prihvaćeni smeje dok dobija udarce, a zastrašivao je prizor uvrnutog smejanja onoga ko mu to radi. Komandanta lično, tačnije jednog od, po čemu zaključujem da su još više osnažili svoje ružno ponašanje i bahaćenje, jer  se osećaju jakim i kada nema onog drugog. Stepenik više u nasilju. Nisam videla roditelje. Reagovala sam pribrano, prišla i zamolila da prestanu, što su i uradili. Čak su se razdvojili, da bi opet spojili čim sam se par koraka udaljila, jer sam bila svesna da je to sve što ja imam pravo da uradim.

Ono što nikako ne razumem jeste odsustvo roditeljske reakcije. Ne bavljenje sopstvenom decom, ne razmišljanje šta sve može da se izrodi iz žmurenja na pomenuto ponašanje. Gde je svest roditeljska da će njihova deca biti spremna i njih da udare kada dovoljno ojačaju, možda žive iluziju da je to samo dečije čarkanje? Ili ih i sami mnogo biju i kažnajvaju, a u parku se smeškaju…

Epilog znamo svi.

Vrtićka grupa moje ćerke, neka savim obična deca

Povod da pišem o deci srednje grupe, beogradskog vrtića, čiji je deo i moja ćerka, jeste zajedništvo koje deca gaje među sobom. Ilustrovano ponajbolje jučerašnjim njihovim okupljanjem u parku. Park je bio šaren i veseo, a takvim su ga činila silna deca, od beba u kolicima, do dece ranog tinejdžerskog doba. Jedna grupa  se izdvajala po brojnosti i složnosti, prvenstveno dece, ali ne zanemarljivom prijatnom odnosu među roditeljima, uglavnom mama, te iste dece. Kako je koje dete izlazilo iz vrtića, dolazilo je na naše mesto, da bi na kraju skup brojao skoro polovinu čitave grupe. To me je baš ganulo.

Zajedno su iz jaslica, gde su ih čuvale tri vile, prešli u mlađu grupu, gde su ih s ljubavlju dočekali njihovi budući vaspitači. Njihovo sam zajedništvo osećala i dok su bili bebe, a kulminacija emocija bila je jaslena završna priredba. Tada kao da su se vezali i na neki svoj način obećali da će vezu održavati  i negovati. Zato veza traje i traje.

Bez idealizovanja i generalizacije, ovde postoje i koškanja i čarkanja, nesporazumi i ljutnje. Uče u vrtiću, uče i kući kako da poteškoće savlađuju, a drugarstvo očuvaju. Stoga su mi veoma interesantni roditelji ove drage dece, jer ni u jednoom momentu se nije osetilo da je među decom neki Ajnštajn lično ili dete sa paranormalnim sposobnostima pamćenja, znanja i slično, čemu je roditeljstvo danas veoma sklono. Ovo su neka obična, zdrava deca, iz prilično skaladnih porodica i osećam neizmernu zahvalnost i radost što je moje dete deo baš ovakvog tima. Mi, roditelji, pričamo, šalimo se, kao malo ogovarmo sopstvenu decu, savetujemo se, jedni drugi uzimamo decu izvrtića. Solidarni smo u nevoljama, solidarni u kupovini poklona, u momentu kada shvatimo koliko maštovitosti jedan poklon može da sadrži ako snage udružimo i to je već postala praksa.

Koliko je slatkoće u njihvovim odnosima, uverim se svaki put kada se sretnu na ulici ili prodavnici, možda neposredno što su vrtić napustili. Sa toliko žara se dozivaju i trče jedni drugima u zagraljaj, da se topi ko god ili šta god da je pored njih u momentu susreta. Sklapaju se i vrlo ozbiljni dogovori oko viđenja posle vrtića i zanimljivo, niko nije ljut, ako roditelji već imaju neke druge planove. Opet zagrljaj i obećanje, Vidimo se sutra.

Sigurna sam da je nemerljiva uloga vasputača u negovanju pomenutog zajedništva, znanje stečeno u vrtiću, ali mi je najmilije što umeju da se igraju, bez ikakvih pomagala. Oni su jedni drugima dovoljni. Dovoljni, ali ne i zatvoreni, jer u parku prihvataju svakoga ko hoće da im se pridruži, što me navodi da još jednom pomenem ulogu roditelja u ovakvim vršnjačkim druženjima. Ako jedno dete ima kokice, roditelj ga ne tera, već hrabri, da podeli, ukoliko je neko žedan, drugi roditelj daje vodu i za to vreme se ne pričaju isprazne priče, naprotiv. Pričamo o idejama i planovima, željama za nas same, za našu decu, realno se prispitujemo i savetujemo. Zato mi se nameće zaključak, da su osim na jaslama i danas u vrtiću, ova deca mnogo dobro uklopljena i ko god da se time svojevremeno bavio, ozbiljno je dobar posao uradio.

Moja ćerka je prirodno nekoj deci više naklonjena, nekoj manje, ali uvek sama ima potrebu da kaže kako ih sve voli i nije usamljena u tim izjavama. Tako smo juče došli do ideje da jedna drugarica prespava kod nas. Radosti i uzbuđenja je bilo na obe strane. Jedva su sinoć zaspale, iščekujući današnje druženje, akcijanje, palačinkanje, kupanje i spavanje u velikom bračnom krevetu. Ja preživljavam budući dolazak snažno, jer me neopisivo podseća kako je bilo slatko kada je i starija učestvovala u ovakvim druženjima i kada su se razvila buduća životna prijateljstva, upravo preko drugara iz vrtića. Bez sumnje pravimo nove puteljke za druženja sa roditeljima mlađe. E, to je blago.

Ne savetujem, samo primećujem, kako je malo potrebno za razmenu dobre energije. Kući sa decom da učimo, od njih saznajemo i zajedno gradimo zdrave međuljudske odnose i spokojni i ponosni budemo, jer znamo da su deca dobro. Kao i što su sva deca dobro ako se njima bavimo. Ništa novo, samo podsetnik i vama i meni.

Kad se sakrijem od svakodnevne mene

Kakav dražestan osećaj kada imaš gde da odeš i budeš sasvim sam, a da se dovoljno brzo pojaviš tamo gde te najvoljeniji očekuju. Mama i tata su otputovali i ostavili mi stan na čuvanje, pa sada u miru dolazim ovde da pišem, jer nisam dugo, jer mi prija tišina i niko me nemama. Ono jeste da mi fale u smislu tehničke podrške i da voljeni moj kaže, E, ženo, šta smo izlazili, izlazili, sada ništa cele tri nedelje. Iskrena da budem, biće ovo njihov i više nego zasluženi odmor, a ja evo imam i stan.

Znači mi ovaj stan danas i značiće mi narednih dana, da smirim turbulencije u stomaku, glavi, bez preterivanja i u srcu. Šesti razred je u našoj kući bio više nego zabavan. Promene u vezi sa našom šestakinjom bile su poprilično izazovne. Od interesovanja, promene raspoloženja, učenja, zamena prioriteta, obesmišljavanja školstva, do buđenja u ponoć. Mama, tata, ajmo sada jako, ja mogu! Ajmo…

Mesec dana, onoliko koliko je ona osećala potrebu, a osećala ju je često i dugo, trebalo je  da objasnimo, preslišamo, a nekada samo da budemo tu, Ja bolje učim kada je neko od vas u mojoj blizini. Važi. Onda na smenu preuzimamo mlađu, u zavisnosti čija joj podrška više prija. Bilo je momenata kada smo se otimali ko će sa mlađom napolje, a kako bismo izbegli sukobe oko bežanja, bilo nam je lakše da se starija izjasni. Jednog dana je rekla da može sama sve, sapleli smo se na ulaznim vratima u želji za vazduhom. Bez Nemanjića, Njutnovog zakona, neme karte, oplodnje riba, pluskvamprefekta i ostalog.

Ples nas je održao, njemu hvala. Kada god upadne u neko loše raspoloženje ili pravi pauzu, naša starija ćerka igra svoj folkor do znojenja i padanja na krevet. Onda se malo osveži i kreće kao nova. Igrao se folklor po kući, orio se Leskovac, mislim da i sama znam par koraka. Čitavi su se koncerti pravili. Onda uleti mlađa folklorašica, pa zajedno otplešu ko zna gde. Zahvalni smo folkloru i srećni što je pronašla svoju strast. Koliko god da je bila umorna, iscrpljenja, trčala je na probe, a bilo je prilično i koncerata.

Ovaj prazan stan je dobar i zato što mogu malo da pobegnem od trotineta, rolera i bicikla, koji me svakako čekaju za sat vremena. Mogu malo i noge da odmorim, jer pored njih dve, ja sam vrlo utrenirana i brza. Iskrena da budem, ja zaista uživam u svim akcijama sa njima dvema, da mi je prosto neprijatno  koliko je lepa ova tišina. Možda bih i kući bila sama, jer je mlađa još u vrtiću, a starija je verovatno izašla sa drugaricama, ali me tamo vrebaju opasne zamke. Veš, ručak, sudovi. Sređivanje, nameštanje i slične dražesne situacije. Ovde sve lepo, čisto, može kafa u miru da se popije. Mama and tata, hvala vam!

Ali, mama zašto ne može, kada svi mogu? Ali, mama, nisi fer! Mama, mooooolim te! Mama, može samo još jednom? Mama, obećala si, a znam da nisam…. Deco, veoma vam se radujem, ali samo još koji srk da uzmem i dolazim.

Iskreno se radujem velikom spremanju, jer se oduševljavam koliko stvari nisu nosile i šta su sve prerasle. Volim kada menjamo zimu za leto u ormanima, mada me ovo vreme napolju zbunjuje i još uvek taj posao nije finiširan. Započet je i prilagođava se vremenskim prilikama, jer ja baš volim zimu, a s druge strane sam vrlo zimljiva, tako da će prava transformacija u ormanima tek da se desi, kada sedam dana uzasoptno bude trideset tri stepena. Do tada malo slojevito. Eto, opet dobro što sam  sama ovde, jer bih kući mozgala šta ipak mogu da ispremeštam.

Sve u svemu, bilo je burno i zabavno, bilo je bleskasto i ozbiljno biti pratioc na putovanju u školi, biti podrška u razgovorima, zahvalna nebesima što je tako, biti saputnik u parku, igralištu, šetalištu. Čitati i maziti, koliko ko da, dozivati na obrok po nekoliko puta, slušati i gledati maskiranja i plesove, proslavljati njihove rođendane, radovati se njihovim radostima, tešiti njihove padove i razočaranje. Bodriti, hrabriti, hrabriti, bodriti.

I znam da će uvek biti tako, u smislu moje podrške. Znam, jer volim moj život i zahvalna sam na svim trenucima i saznanjima, borbama i nadanjima.

A, evo još malo, pa će i more. Živote dobri! Do tada ću dolaziti na moje skriveno mesto, koje sada napuštam, jer mi je vreme isteklo….

 

 

Naš deka iz komšiluka

Onda kada se desi iznenada da neko ode zauvek… Onda kada se probudiš i trgneš, da može i hoće uvek i svakome. Onda kada te boli, iako se nisi time preterano bavio, usled svih svojih obaveza, pa ti dođe da se zapitaš i zapitaš se stvarno, jesam li ja spreman za to?

Koliko treba da si jak i svestan, osvešćen i siguran, da znaš da to može i tvojima da se desi? Da to može tebi da se desi? I da je kraj. Jedini kraj koi je uvek i svima izvestan. Jedini kraj.

Ja sam nespremna.

A otišli su neki dragi ljudi. Vrlo iznenada. Jedan od njih je naš deka iz komšiluka. Termin naš se odnosi na moju mlađu ćerku i mene. Ona mu se dopala kada je prohodavala i prišao nam je u parku. Ja sada nemam dovoljno reči da iskažem koliko se topline i nežnosti desilo u ovom vrlo važnom susretu, jer on nikako nije bio slučajan. Moja ćerka je odmah poželela da bude u njegovoj blizini, što bi se reklo, prepoznali su se.

A taj se naš deka, velikog, velikog srca, milog pogleda i predivnog osmeha dopadao svima iz kraja, to sam vremenom shvatila. Bio je zaposlen, pa smo ga viđale posle podne u parku, Maxiju, ispred zgrade, jer ospostaviće da nas je nekoliko ulaza delilo, što i nije bilo presudno. On se, kao neki dobri duh pojavljivao i uvek interesantno pričao. Zabavljao, osvajao, nenametljivo i veoma srdačno.

Narav mlađe  mi ćerke je vrlo brzo okarakterisao, Je li mala, na koga si tako prgava? Na majku, sigurno. Ona ga još jače stiska za ruku i smeje se, iako ništa tada nije razumela. U parku joj uvek da lizalicu ili pez bombone. Onda krene da priča o svojim unucima, imao ih je troje i jedna od unučica ga je karakterom i temperamentom podsećala na moju ćerku.To nam bude dovoljno da krenemo sa poređenjima koja je teža za čuvanje i smejemo se, silno se smejemo. Ako se uzvrtim i čini mi se da je ne vidim okružena mnoštvom dece, on mi kaže, Ne brini, evo je sakrila se, a ona se sakrila iza njegovih nogu.

U Maxiju me uvek savetuje šta je prirodno od sokova i šta smem da im kupim, a šta uvek treba da izbegavam. Tako se jednom desila svađa izmedu ćerke i mene, zbog mog dede, kako je ona izjavila, ljutito. Deka me posavetovao u vezi sa kupovinom soka, ona zapela za nekim koji je baš na onoj lošoj listi. Uzmemo oba, prthodno se pred njim pomirivši. Deka joj poruči, Hajde, mala probaj kući oba, da mi sutra kažeš koji je bolji. Moj je bolji i ćao, odbrusi mu ona.

Kući pije prvo svoj sok, dekin neće ni da vidi. To je tvoj deka smislio, ja to neću da pijem. Dobro. Prošlo je nekoliko dana i tražila mi je dedin sok. Popije jednu, drugu čašu, ćuti i misli se…Reci dedi da je njegov sok bolji. Nakon ovog iskustva uvek ga je pažljivo slušala, mada je slabo razumela, koji paradajz da kupimo, kako da izaberemo sastojke za Cezar salatu i od koje radnice je najbolje da to tražimo.

Nikada se nije žalio, možda je znao da kaže da je malo umoran i to je bilo sve. Kada treba da mu dođu unuci, kaže, Evo, stižu mi moji Inijanci, moja će žena sve sada da spremi, a ja ću posle da ih vodim u park. Ovi moji putuju, imaju svoj biznis i dobro im ide. Vremenom će se ispostaviti da ćerku, koja ima biznis, poznajem. Kao što će se ispostaviti da je i druga ćerka drugarica moje drugarice. Tako sam saznala urnebesno smešnu priču o jednom sendviču , koji je dugo tavorio u rancu druge ćerke, dok nije postalo ozbiljno. Dekine reči. Pričao mi je koliko su njih dve drugačije, posebno u periodu adolescencije. Na kraju je priču završavao, Videćeš i sama, imaš dve ćerke, komšinice. Do kraja me je zvao komšinice, nije mi ni bilo važno da li mi zna ime, ulepšavao mi je dan susret sa njim, koliko god da je trajao.

Naše poslednje pozdravljanje je bilo brzo i kratko. Ja trčim pored njegove zgrade, on me vidi sa balkona i dobaci, Komšinice, gde juriš toliko? Ja mu objašnjavam da mlađu treba da vodim na folklor . On se smeje, Evo, sada će i moje na balet. Mahnem mu i odem po opremu. Znam da sam tada pomislila da silno želim da ga zovem za Novu godinu, da bude naš Deda Mraz, jer sam saznala da je mnogu decu tako uveseljavao. A i ličio je na nekog Deda Mraza.

Našem omiljenom deki iz komšiluka, komšinica i prgavica…..