Da li je ovo početak vršnjačkog nasilja?

Danas šok. Njih dvojica imaju po šest godina i glavni su u ekipi. Svi drugi dečaci bi da budu u njihovom društvu i svi se silno bore da budu prihvaćeni i važni, kao i pomenute male vođe. Kada jedan od dvojice glavnih izostane iz druženja, drugi se ponaša veoma pristojno. Ukratko, to je ekipa šestogodišnjaka iz parka. Šok sa početka će se objasniti.

Glavni dečaci potiču iz naizgled uređenih porodica, roditelji su prijatni, imaju još dece i jedni i drugi. Dečaci su vaspitani, nasmejani pri pozdravljanju, vrlo bistri. Čak ostavljaju utisak dece sa kojom druženje prija, ali isključivo ako su razdvojeni, jer kada su zajedno kao da se transformišu u zloće. Naređuju, uz osmeh, osećaju nadmoć, udaraju rukama, šutiraju jako nogama, umeju da nasrnu i na devojčice, baš kao pre neki dan. Devojčica se saplela i jedan od glavnih je naleteo na nju. Bez razmišljanja ju je udario. Nije imala prilike ni da objasni. Za to vreme, roditelji su tu negde. Baš tako, tu negde…

Igraju se nasilničkih igara, u kojima uvek naređuju, a ovih nekoliko dečaka okupljenih oko njih bez pogovora izvršavaju zadate im zadatke. Ako neko od njih dvojice naredi da se baci kamen, bore  se ostali ko će biti izvršilac. Predlože li neku gurku na toboganu, opet red dobrovoljaca. Ne urade li dobro zadato, slede represivne mere. Ignorisanje, odbacivanje, fizičko obračunavanje, verbalno vređanje. Roditelji su i dalje tu negde.

Decu i roditelje znam iz viđenja, skoro svaki dan smo u istom parku. Roditelji ne vide problem, takav mi se zaključak nameće, jer kada do neke nemile situacije dođe, oni samo pozovu dete po imenu i kažu sledeće, Nemoj to da radiš i nastave da se bave mlađom decom ili ćakulanjem u parku. Zato sve više verujem da samo na pogled jesu zdravi odnosi u porodici, jer je nemoguće ne primetiti ovakvo ponašanje. Još porazniji je izostanak bilo kakve roditeljske reakcije. Ne znam idu li deca u vrtić i kako se tamo ponašaju, ali znam da će uskoro krenuti u školu, gde se još više limitira mogućnost njihovog (ne) reagovanja. Plašim se i da pomislim kako će njihovo ponašanje izgledati u školi i rastužuje me pomisao da je čitava situacija rešiva, a po svemu sudeći neće se rešiti, već će eskalirati. Volela bih da grešim, mada kada bih mogla da vidim budućnost, bojim se. Budući nasilnici.

Današnji šok, od pre dva sata, izgledao je ovako. Jedan dečak manji rastom od komandanta, stoji okrenut leđima dok ga komandant udara prvo šakom po zadnjici, a zatim šutira kolenom u istu. Bolan je bio prizor da se budući prihvaćeni smeje dok dobija udarce, a zastrašivao je prizor uvrnutog smejanja onoga ko mu to radi. Komandanta lično, tačnije jednog od, po čemu zaključujem da su još više osnažili svoje ružno ponašanje i bahaćenje, jer  se osećaju jakim i kada nema onog drugog. Stepenik više u nasilju. Nisam videla roditelje. Reagovala sam pribrano, prišla i zamolila da prestanu, što su i uradili. Čak su se razdvojili, da bi opet spojili čim sam se par koraka udaljila, jer sam bila svesna da je to sve što ja imam pravo da uradim.

Ono što nikako ne razumem jeste odsustvo roditeljske reakcije. Ne bavljenje sopstvenom decom, ne razmišljanje šta sve može da se izrodi iz žmurenja na pomenuto ponašanje. Gde je svest roditeljska da će njihova deca biti spremna i njih da udare kada dovoljno ojačaju, možda žive iluziju da je to samo dečije čarkanje? Ili ih i sami mnogo biju i kažnajvaju, a u parku se smeškaju…

Epilog znamo svi.