Месец: јул 2017.

Lično znam dve veoma bliske porodice, gde su tate, tate na papiru, ali su beskrajno veliki u očima svoje dečice. Žvaka, žvaka, od tate je.  Može da bude i obrnuto, može mama da bude nevidljiva. Suština je u prihvatanju.

Mama prva je brzo shvatila kakva je čija uloga. Na prva nejavljanja, odlučila je da ide dalje. Sa svojim detetom. Bez trovanja deteta kojekakvim podacima. Bavila se sobom i svojim detetom. Imala je podršku roditelja i sigurno zbogom prethodnoj priči. Osećala je odlučnost u nameri  da ona i dete budu dobro. Bavila se naslednicom svojom, igrom, trčanjem, pevanjem, posećivanjem raznih manifestacija i spisak je predug. Odlučila je da bivšem kaže hvala, u sebi, jer ima nju i da nastave svoje putovanje.

Razgovori, dogovori, viđanja po sudovima, nebitan su segment ove priče. Ona je sačuvala sebe i odlučila da može. Sama na letovanje sa detetom, sama u bioskop, sama u vrtić. Na dečija pitanja je odgovarala iskreno, u skladu sa uzrastom i to je bio njen bingo. Niti je ulepšavala, niti omalovažavala. Postupci druge strane su govorili sami za sebe. Dete je prihvatalo. Dete je i patilo. U danima patnje, strpljivo je razgovarala i sa što manje reči objašnjavala. Grlila je, milovala i kraj deteta spavala. To što se, nakon njene imaginarne odluke da zauvek ostanu samo njih dve, pojavio pravi on, samo je zahvalost nebesima ali to nije tema ove priče.

Mama druga se duže zadržala u lošoj priči, a opet dovoljno kratko da namanje moguće povređeni izađu i dete i ona iz iste. Sećam se svih detalja njihovog odlaska i njene ljubavi prema ocu zajedničkog deteta. Sećam se patnje i bola i opet odlučnosti da ona i dete žive neku drugu priču. Sreća, kao i u slučaju mame broj jedan, jeste podrška njenih roditelja.

Dete je postavljalo pitanja, mama je odgovarala, suzbijala svaku emociju u vezi sa tatom. Jer je dete bilo malo. Opet, kako bi bila sigurna da radi dobro, konsultovala je stručno lice, onda kada nije bila sigurna, što me napominje samo po sebi, da je isto radila i mama prva. Čitale su obe mnogo štiva na tu temu, razgovarale sa nekim roditeljima, ali se nisu ustručavale da zatraže pomoć!

To je suština. Niko od nas ne zna sve odgovore. Ni oni koji žive skladno, ni oni koji su u skladu sa sobom i svojim detetom, uz vidljivo odsustvo oca. Ili majke.  Moj naklon obema. Dobile su prave odgovore, podršku, razumevanje. Kako odgovoriti na škakljiva pitanja, kako se postaviti u konkretnoj situaciji. Kako pomoći da tuga bude što prihvatljivija za dete…

Ja njihovu trenutnu bol na novonastalu situaciju mogu da prenesem citirajući ih, ali mi je mnogo fascinantnija njihova želja da su odlično u svojoj koži, da su najbolje baš ovakve, da vole život i zahvaljuju mu. Da su zahvalne očevima svoje dece, jer imaju to blago. Ne sude im, ne omalovažavaju, ako ima potrebe za kontaktom od strane deteta, podržavaju ga, a očinske figure govore u svoje ime i u njihovim životima sve je jasno.

Mama i tata nisu mogli više da budu zajedno iz tog i tog razloga, deca su već poodrasla i mnogo bolje razumeju. To će uvek biti tvoj tata, baš kao što sam i ja tvoja mama. Još više imam potrebu da dodam koliko su svesne obe da ta imaginarna tatina žvaka može da bude veća od života sa mamama, ali samo dok tata ne pokaže ko je zapravo. I obe imaju veru da će ti odnosi jednom biti dobri. Nakon svakog ne javljanja i nepojavljivanja, nakon svakog propuštenog rođendana i ne kupljenog poklona, nakon bezbroj hladnih susreta. Jer, vole svoj život baš kakav jeste.

Zato sam tekst i naslovila dobri roditelji. Jer dobri roditelji su pre svega dobri ljudi, bilo da su mama ili tata u pitanju. I mada bih im dala poznati epitet žena, majka, kraljica, obe bi se nasmejale na to, jer su ljudine pre svega, u svakom smislu.

I nikakva sramota nije tražiti pomoć onoga ko to zna…

Da te volim, znaš, da ti kažem, prepoznaš, kada ti pokazujem, osećaš. Jer te volim bićem svim i jer ne postoji ništa moćnije osim voljenja vas, onda kada sebe volim.

A darujem ti sebe, sa mnogo čime još. Sa bezbroj mesta za popravku, reparaciju i slično tome. O zamenama u drugom životu, u ovom ja sam tu i ti si sa mnom. Svako od vas je ovde baš koliko i treba, sedamnaest, trinaest i šest godina tačno. Tačno onoliko koliko sam i ja ispunjenija i još više svoja, najdivnija bića moja koja poznajem.

Volim kada me zovete u glas, gde je ona stvar, je li oprana? Zato što sam odlučila da budem kraljica veš mašine. Znači da vam vrlo dobrovoljno odgovaram šta je kome čisto. Volim jer znam da smo još uvek zajedno, isto kao što sam prihvatila i prihvatam da će korpa za veš biti praznija u budućnosti, kao na primer sinoć. Stavljam njegov i moj veš na pranje i nedostaje vaše šarenilo, jer ste već! dve nedelje odsutne. Mašina zvrji, pere samo stvari za odrasle, čak je i njoj monotono. Koliko zabavnog veša prođe kroz mašinu kada ste i vas dve tu. Nema cenu. I opet zahvalnost, dok god ste tu.

Sudovi dosadni, bezvezni, ni ne traže da se peru, jer tata i ja jedemo po restoranima ili upotrebimo par tanjira, ai pokvario nam se bojler u kuhinji, da znate. Evo, ima već sedam dana kako onaj čija je to dužnost, baš kao moj veš i sudovi, nije stigao i time da se pozabavi. Bez brige, imamo hladnu vodu u kuhinji, majstor nam je to namestio, a i bojler će uskoro.

Večeras obe pričate kako vam je lepo na Drini i kako biste i ostale i kući došle. Ajmo kući. Imam pregršt ideja za vas, a imaćete ih vi još više i bolje kada dođete. Posteljinu sam vam zamenila, sobe skoro pa očistila, igračke i knjige vas očekuju. Kako uđem u vaše sobe, setim se komentara mojih roditelja kako im je bilo neobično da u naše sobe ulaze, jer kao da je i dalje stajao natpis zabranjene zone.

Ja vam uđem u sobu. Gledam, mirišem, čujem. Čačkam vam igračke i knjige, jastuci mirišu na vas. Ništa pipnula nisam što ne biste odobrile, samo sam se topila i spavala u vašim krevetima, u danima kada je tata baš hrkao. Miline, kada ujutro podignem roletne u vašoj sobi i opet me obuzme miris vaš, kao da ste časak pre otišle u školu i vrtić, sa sve garderobom, koju smo pripremale, jer me još uvek pitate za mišljenje. I onda se dozovem da niste tu i da je to odlično za sve nas.

Tata i ja smo imali vremena za nas dvoje. Družili smo se i uživali. Mogli smo bez mnogo xyz kombinacija da odemo gde nam prija, da nam dođu u vreme koje ne remeti vas, da se smejemo glasno, slušamo muziku bez utišavanja i spavamo sutra koliko nam prija. Koliko prednosti kada su deca na selu. Jeste, da. Najistinitije. Uživala sam i dosta mi je. Sada brojim koliko treba da odspavam i trčim sutra sa vama, dok vozite bicikl i rolere, jer mi je to jedino u planu, nakon rođendanske euforije.

A kako vi mene dobro pripremate ili kako je realnost moćna, govori i to, da ste nas nagovarali da dođemo u subotu, jer ste već svašta nešto isplanirale sa bakom i dekom za petak uveče, što je teško uklopljivo sa nama. Ja sam sve bila isplanirala. Petak posle podne tu smo i kao u Malom princu, srce je bilo spremno. Onda sam naravno odlučila, bez zadrške, da ispoštujem vaše potrebe, a sebe suzdržim za još samo noć.

Hvala nebesima, karmi, kako kaže starija, životu i Tajni što moj muž, a vaš tata ume tako dobro sa mnom, što me neskromno navodi na zaključak i ja sa njim. Stvarno nam se vreme kvaliteno dešavalo i fini neki momenti događali. Opuštenije i rastrećenije. O obavezama, dogovorima, kuvanjima, spremanjima i kojekavim podvizima da i ne govorim.  Meditirala sam, aha, vožnju zakazala. Zoru napolju dočekala i sada sam potpuno spremna i sveža da, mimo posla, ustajem sa vama, idem na bazen i muzej, koji sam obećala, bioskop i neke radionice koje smo našli, bicikl na Adi u troje sigurno, možda i u četvoro.

Stoga vam mnogo zahvaljujem na ovim sitnim pripremama za dan kada ćete jedna, pa druga da odete, što i jeste smisao. Biće sigurno neobično, verovatno i strašno u početku, ali će biti tako prirodno i očekivano. Zato hvala i njemu, uz koga učim koliko je samoća lepa, ćutanje i izostanak jurnjave.

Dosta više, kada ćemo već  sve ovo stvarno živeti za koju godinu, ajde kući obe, ionako ste rekle da vam je dovoljno Drine i bazena u selu. Da vidite šta smo vam pripremili i da napunite veš mašinu kao ljudi!

 

Veoma sam uzbuđena i srećna, jer sam imala tu čast da sa njom, našom prvom bebom u familji, stojim danas u redu dok se upisuje na fakultet, sada devetnaestogodišnjom devojkom. Na momente sam drhtala, kao da se upisuju moja rođena deca, čak su se i neke suze promolile, prave radosnice, a iz mog ugla, pomalo banalizovano, sve izgleda zapravo ovako….

Saznajemo da smo trudni, silno se radujemo i konstantno gledamo prvu sličicu bebe, sa prvog ultra zvuka. Malo se prispitujemo, više radujemo i iščekujemo. Pri tome, ovde ne mislim na mog muža i mene, već na većinu nas, parova koji se vole i žele potomstvo.

Dođe vreme da anđelka upoznamo, radost, zbunjenost, odgovornost, snađenost i nesnađenost i tako dalje. Prvo povijanje, prvo dojenje, prva benkica, prvo kupanje. Sve prvo. Mislim da je slično i sa drugim, trećim, četvrtim, detetom, mada moje iskustvo doseže do broja dva, s tim da su roditelji opušteniji, prirodno. Tako da se sve ovo prvo nabrojano odnosi i na decu koja su rođena nakon prvenčeta.

Krenu prvi grčići, pa prvi zubić, pa prvi korak, prva reč i eto ga prvi rođendan. Prvo se tu svakako ne završava, već nastavlja da sa nama živi, dok smo i mi živi. Dete je prvi put selo na bicikl, prvi put boravilo u vrtiću, dobilo prvu pozivnicu za rođendan, ispao je prvi zubić, raslo, raslo i krenulo u prvi razred. Od prvog do četvrtog bi trebalo da sve ide više manje utabanom putanjom, ako su se okolnosti skockale. Raste dete naše, rastemo i mi sa njim. Onda mali šok, polazak u peti razred, jer se tada naše dete susreće sa drugačijim vidom nastave. Od šestog već ozbiljnije promene krenu da se odvijaju, u telu, glavi, razmišljanjima, vrednostima i mi nastavljamo da sazrevamo sa detetom i testiramo svoje umeće roditeljstvovanja, strpljenje, toleranciju, jasne granice i dođemo nekako do završetka osmog razreda.

Trema, uzbuđenje, koliko je bodova skupljeno, koje su škole na listi želja, je li čedo naše dovoljno spremno da se upiše u prvi razred srednje škole? Jesmo li i sami sazreli i osvestili se da je sada pred nama ono malo iz stomaka, samo se nešto fizionomija izmenila? Upiše dete srednju, uči, druži se, spoznaje i upoznaje, pregršt novih situacija. Iskušenja na svakom koraku, emotivna, moralna, fizička, duhovna. Hop i prvi izlazak do kasno se približio. Ko čeka dete, kada se vraća, kome se i da li se javlja i neke opet nove forme sazrevanja. Kako sve ubrzano prelazim, jer u suprotnom i pet stranica moga teksta ne bi bilo dovoljno da sebi neke stvari predočim, tako dolazimo i do kraja srednje škole. Dete naše, sada već mlad čovek, znači devojka ili momak, sprema se za završne ispite, finišira ocene, sprema se za prijemni, a sprema se i za matursko veče. Kako ja volim bajke, meni su tada svi ti mladi ljudi lepi i liče na nekakve princeze i prinčeve, ako imaju ukusa. Pa, doterivanja, probanja, šminkanja, opet doterivanja i ode čedo na maturski bal, uzbuđenje do maksimuma, a koliko će maksimuma tek biti i što je slatko, koliko ih je već bilo…

Onda doživim da  ona, koju sam kao bebu od par kilograma zavolela, hoće baš sa mnom da ide na upis na fakultet i da baš sa mnom deli svoj budući veliki korak. Onda ja stisnem zube i oči, najhrabrija sam na svetu, podrška kakva njoj prija i nisam samo strina koja posle krišom plače.

Ko zna koliko prvih nekih momenata nisam spomenula, jer me radost goni dalje, ali mogu da pretpostavim, ono što smo i sami iskusili, šta će se dešavati već. Obzirom da verujem u najbolje za svu decu, ona će završiti fakultet, zaljubljivaće se i odljubljivati, patiće i neće patiti, putovaće, upoznavaće ljude i planetu. Pametna je, otići će odavde. Radiće posao koji voli, pronaći će se ona i njena srodna duša. Voleće se silno, uživaće jedno u drugome i u nekom trenutku će poželeti nešto novo i više… Onda će možda odlučiti da prošire svoju priču i onda dolaze prve stvari nabrojane….

Kontaktiraće svoje bližnje, još novijim čudima tehnike, posećivaće koliko okolnosti, potrebe i fizička udljenost budu omogućavale i to ti je život. I baš je lep. I baš je pun izazova i svaki nam dan donese nešto PRVI put.

Neka je srećan ovaj let!

Slušam pažljivo mudrog muža mog, kada mi poručuje, Hej, ljubavi, one odoše, mi treba da smo uvek upućeni jedno na drugo, a njima da pružimo najbolje što možemo, nikako da im život posvetimo. Svaki put razum saglasan, u trenucima razgovora i srce mirno, ali zato kada negde otputuju obe, radosti imam za jedan dan. Radosti za nas dvoje imam uvek, samo nakon tog dana počne ozbiljno nedostajanje da me prožima.

Kako sve ume da bude i paradoksalno i smešno. Celim bićem volim kada su sa nama, radujem se svemu šti ima veze sa njima dvema, a opet ume da me umori svakodnevica, kao što je ručak imperativ za stariju, jer nas troje jedemo što u vrtiću, što u restoranu ili zgotivimo neka jaja, tako ona, koja je sama do početka nastave u školi, uvek treba da ima ručak, koji ume da mi predstavlja, narodski rečeno, kost u grlu, jer mi se ne kuva uvek. Em slabo volim da kuvam, em više uživam u raspremanju i pranju, em ona ne jede sve, pa tu i ozbiljno mozganje pada. Zato se unapred radujem vikendima, odmorima, kada svakako kuvam, ali opuštenije, jer nema brige da treba da je gotovo dan pred. Kuvam i za dva dana i Žolika se ne buni, ako sam se dovoljno potrudila da joj pogodim jelo.

Za mlađu svaki dan pripremam garderobu za ujutro, što bez problema radi i njen tata, samo  nekako sam to više prihvatila ja. To naravno nije nikakav ozbiljan posao, samo mi je opterećenje gledanje prognoze i šta se od garderobe sa čime slaže. Dovoljno je što sam samu sebe oblačila kao papagaja, ona treba da izgleda pristojno i zna se šta sa čime može da se uparuje.

Kada se umorim od ovih sitnih obaveza, a zanemarim učenje, preslišavanje, dogovore, trčanje i skakanje, onda bi trebalo da je prihvatljivo da kada negde dobrovoljno odu i ja budem u redu sa samom sobom, što i budem, dan do dva. Nakon toga ova rutina, na koju prigovaram, krene da me kopka. Doduše, možda manje od same rutine, u stvari gotovo sigurno, nedostaju njihovi glasovi, muzika, bat koraka, neprestana dozivanja i meni nikako udovoljiti. Pri tome, daleko sam od posesivne mame, radujem se iz duše da odu odavde i nadograde sebe, nego je već narod mudri poručivao, Navika je jedna muka, a odvika stotinu muka. Navikla sam da su tu i prijaju mi baš takve kakve jesu. Koliko god da mi je potrebno, modernijim rečnikom rečeno, resetovanje, veća je potreba za njima, sa nama.

Same su izrazile želju, koja će na Drinu, koja na Taru. Bez dvoumljenja i suzice otišle, zadovoljne, jer je i njima potreban predah od svakodnevice. Tek smo tri dana odvijeni i baš je prazno. Tiho. Nas dvoje, zahvalna, odlično, samo je on mudriji i svesniji od mene, da je to naš budući život i odlično se nosi sa tim, pa kada u nekom trenutku orkestar zasvira pesmu koju voli neka od njih dve, on se smeje i milo mu je, a ja se borim da ne zaplačem. Da li je to zato što je on tata ili je jednostavno bolje osvestio našu ulogu u njihovim životima, a pre će biti ovo drugo, on ne pati, on se raduje. Istinski.

Mislim da je u mom slučaju sazrevanje u pitanju. Mislim da se tako zove i da će starija za koju godinu otići i treba, da će mlađa još neko vreme biti sa nama, jer je mlađa, pa će prirodno i ona otići i tada se menjaju odnosi. E, tu sam te čekala Vana! Tim se momentima nisi bavila, a i zašto bi, kada se učiš da živiš sada? A sada mi kaže da pružim najbolje od sebe njima dvema, negujući odonos sa supružnikom svojim, a prirodni tok će već odrediti kojim će koja pravcem one da se otisne. Znam sigurno da će njih dve biti u kontaktu onoliko koliko im sada budemo podrška i kasnije koliko bude jaka želja , jer kada jedna ode, otišla je, posećivaće. Kada druga ode, otišla je , posećivaće i baš tako treba da bude, otišle one na drugi kontinent ili bile na par kilometra udaljenosti. Ja znam i osećam da radimo baš kako treba na njihovom zbližavanju, a kasnije će potrebe i okolnosti dati svoj sud.

Poletite i odletite gde je za vas najbolje, miluškice moje. Tata i ja vas pratimo i podržavamo gde god da je vaše buduće odredište, što me navodi na zaključak da patetika, bar u mom slučaju, nije prevaziđena kategorija. Neka nije, to sam ja. Zato odoh da vežbam tišinu i nas dvoje…