Месец: новембар 2017.

Osećam potrebu da kažem glasno da sam na strani dece i da navijam za decu. Uvek. Voleći svu divnu decu, a sva su deca divna, dok se nekako ne „pretvore“ u neke druge ljude, osećam da živi dete u meni, koje takođe volim i radujem mu se. Zašto ovakav uvod, moglo bi da se postavi pitanje? Nije opravdanje, jer sam sigurna u prethodno što sam iznela i zapisala, već potreba za objašnjenjem, da ja ne želim  da napadam ni decu, ni roditelje, samo iznosim svoja zapažanja, koja meni često deluju kao alarmantna. Toliko ovde.

Opet se desilo i ko zna koliko puta je i hoće, da je roditelj izmanipulisao dete ili dete roditelja. Pih, ništa novo, slažem se, ali ako i jedna osoba osvesti bilo koju emociju u svom ponašanju, počevši od mene same, onda ima smisla pisati na ovu temu. Prastara tema iz moje osnovne škole, kada je tata moje drugarice dobio poziv od drugog tate sa čijom ćerkom njegovo dete deli školsku klupu, užinu, mesto za presvalačenje. Tata, pozivaoc, rekao je tati primaocu poziva da je njegova ćerka fizički nasrnula na ovu drugu, žestoko. Tata moje drugarice nije stigao mnogo da promisli, već je krenuo u verbalni napad. Uzalud se dete pravdalo, objašnjavalo, tata je bio poražen činjenicom, neproverenom, da je sve otišlo ko zna gde, kada se njegova ćerka bije. Dobila je u tom naletu emocija drugarica i neku ćušku, da bi se po rečima pedagoga ispostavilo da se branila, čak tražila pomoć. Bol tate moje drugarice je neopisiv, a opet poznat svima nama. Izvinio se svojoj kćerci, rešili su goruće, ali se i zapitao zašto je tako reagovao? O ovoj i sličnim situacijama, mislim danima, jer mi se mnogo toga iz detinjstva vraća, samo puta sto, čini mi se.

Zašto roditelji odmah poveruju u prvu verziju priče? Zašto odmah imaju potrebu da reaguju, bilo da su njihova deca vinovnici ili napastvovani? Nije li minimum civilizacijskog u nama prevladao da izbrojimo do deset, sto, hiljadu, odemo u kupatilo i umijemo se, pre nego što reagujemo? Budite sigurni da i potpisnica ovih redova ima iste dileme i imala je ili će imati te nenadane reakcije…

Da vam priznam da sam kao bez duše trčala parkom, sa sve bebom u naručju, jer se mojoj starijoj ćerki učinilo da je neki dečak stalno gura i dovodi do momenta da ona pada na zemlju. Trčala ili išla iza njih, želela sam da se uverim svojim očima kako to izgleda i videla sam da moja ćerka govori istinu. Bebi, koju sam nosila, hvala što me je usporavala, tačnije njenoj težini. Spremila sam se da idem u školu, prijavim sve i da izgorim dok se stvar ne reši, da bi se taj smotuljak od situacije odmotao sam, hvala nebesima. Ispostavilo se da taj dečak gajio neke simpatije prema mom detetu, na određem način ih ispoljavao, da i roditelji znaju ko je ona i znate šta, odmah su me pozvali i rekli da će, naglašavam, porazgovarati sa svojim detetom. Stvar je bila rešena bez sukoba i roditeljskog uplitanja, a ja  priznajem da sam bila više van sebe, nego svesna sebe, tada, dok sam trčala, nego  me je objektivna okolnost sprečila da reagujem.

Želela bih da naglasim da smo, prirodno,  svi skloni ovakvim ili sličnim reakcijama, što mi još više govori, koliko je moja nana i mnoge druge nane, bila u pravu kada je govorila, Tri puta meri, jednom seci. Ja zaista ponekada ostajem zbunjena ljudskim nerazmišljanjem, da ne kažem glupošću, kada roditelj odmah zna da je njegovo dete u pravu ili u krivu, bez da bar još malo proveri istinitost određenih tvrdnji. Ako smo proverili i uverili se da je tačno ono što nam je plasirano kao istina, možemo li mirno da reagujemo, može li razum da nam prevlada? Rekla bih da može, ako hoćemo. Kao što bih se složila da reakcije treba da budu nedvosmislene kada nam se i najmanja sumnja javi, opet sa proverom.

Sigurna sam i srcem verujem da želimo najbolje svojoj deci i sigurna sam da ljubavi nikada nije previše, ako se ispravno daje. Ono što sine, kćeri želim za tebe, želim i za drugu decu, jasna je razlika u emocijama i to mi se čini suvišnim za apostofiranjem, ali isto tako sine, kćeri ono što bih voleo da tebe zaobiđe u ovom životu, voleo bih i da druga deca nikada ne osete.

Ružno, mnogo ružno gledam i slušam ovih dana. Deca su navodno glavni akteri, a zapravo su epizodisti u ulogama koje im nameću roditelji. Počinje, otprilike, ovako…

Odlučili ste da  se kao roditelj obratite stručnom licu za pomoć vama i vašem četrnaestogodišnjem detetu, jer se ono bori sa svojim porivima i zajedno dolazite do zaključka koje je korake neophodno sprovesti, da biste nakon svega rekli, Ali, ja moram da mukupim najnoviji Iphone, obećao sam mu. Lice koje vas je slušalo ostaje preneraženo, nema potrebu da razgovor produbljuje. Epilog, dečak je dobio telefon, nije ispunio ništa od roditeljskih očekivanja i na kraju je nasrnuo na oca, fizički!

Lice, pozvano u pomoć, se povuklo. Nema saradnje, izostaje boljitak, apsolutno! Isto stručno lice kaže da  svoj posao sve više usmerava na predavanja i edukacije, a da je  na minimum minimuma sveo rad sa decom, jer roditelji varaju! Ni jednog se dogovora ne drže, popuštaju kao najmekši mančmelou slatkiš i onda bam! S tim da je lice, o kome pričam, veoma uvaženo i priznato, sa ozbiljno dobrim rezultatima iz bogate prakse…

A sve je počelo još mnogo ranije, kada je recimo Miloš sa svoji četiri godine izjavio da ga je vaspitačica udarila, što svakako nije kao mogućnost isključeno. Ali…  Mama, nezaposlena, vreme provodi po kafićima, doterana, sa dečkom, uredno dovodi dete ujutro i dolazi po isto u dežurnu sobu, nešto posle sedamnaest časova, ostavljajući dete vaspitačici nasilnici. Ako vam je nešto promaklo, da pojasnim, mama bez provere veruje detetu, podnosi prijavu,  konsekvence po vaspitačicu i kolektiv nemerljive, da bi nakon par dana, O Isuse blaženi, rekla da nije sigurna, možda je dete slagalo, izmašatalo…. Kasno, vaspitačica već nosi mrlju. Dok dokaže suprotno i ako ima dovoljno novca za tužbu i parnice, ona je ili pod suspenzijom ili pred otkazom, jer je takav roditelj bog i uvek je u pravu. Dok neke odista prljave vaspitačice, srećom manji je broj takvih u pitanju, čuvaju svoja mesta, jer im je zaleđina jača od Antarktika. Samo njima niko ni da pisne…

Pre neki dan je tati šestogodišnje devojčice zasmetalo što je neko na njegovi ćerku viknuo, a istina je negde na pola. Na izvesnoj dramskoj probi  bilo je četrdesetoro dece  i odlično se kroz poluotvorena vrata videlo da jedna devojčica ometa tu istu probu,  kikoće se, zadirkuje drugu decu, priča,  ne izgovara zadati  tekst. Učiteljica, recimo glume, je opomene i kaže da je u redu da odustane, ako joj se ne svidi, dok sve vreme drugih trideset devetoro čeka svoj red, ne bi li započeli ono zarad čega su i došli… Tata viče na učiteljicu, jer je opomenula dete, viče pred drugima roditeljima, Što se Vi derete na moje dete, držeći svoje dete čvrsto za ruku. Dakle, njegovo dete biva svedok situacije neprimerene za njene godine, svedoci su i ostali roditelji,  koji su verovatno zadovoljni, jer je ovo prva primedba i naočigled sve druge dece. Pa, gde vam je osnovno vaspitanje, da ne uplićete decu, dok rešavate sukobe, a trebalo bi da su situacije, koje nisu za decu? Jeste li uvaženi oče, prvo porazgovarali sa svojim detetom, na minut bar udahnuli, pre nego što ste priznali sopstveni poraz, a to je da niste nedužno dete pripremili koje je prihvatljivo ponašanje na javnim mestima? Detetu za oprost, jer je dete, postoji li mogućnost da mu na putu do kuće, ako ne žurite previše na drugo važnije mesto, objasnite koja sa pravila važna i koja bi trebalo da poštuje. Zatim, pričama raznim dođete do suštine, kako se Vaše dete, cenjeni oče, ponašalo tokom probe, a tek ona odlučite da li je za napad ili civilizovan razgovor?!

A rešenje nam  je zapravo sve vreme pred očima. Zove se  bavljenje sopstvenom decom. Vašom decom. Želeli ste tu istu decu, budite dovoljno fer prema njima i posvetite im pažnju, dozvolite im da budu deo vašeg života u svim svojim segmentima, osim u Niko moje ne sme da dira, makar se ja nime ne bavio i tačka!

Jedna mudra dama je govorila da nas niko ne sprema za ulogu roditelja, kao što nas uče za farmaceuta, lekara, molera, kasirku. Ovo je, možda, jedina životna uloga gde smo ulog mi i naša deca. I umesto da slavimo taj dar, da imamo radost i zadovoljstvo da smo nekome roditelj, mi isto to dete prepuštamo, stihijski, da ide mimo nas. A dete ima potrebu za prihvatanjem i ako ga mi ne prihvatimo, prihvatiće ga  ulica, narko dileri, kriminal, kabadahijstvo svoje vrste.

Niti su sveti oni kojima ostavljate decu na čuvanje, zato dobro proverite kome ih ostavljate, niti su sveta vaša, naša deca, samo zato što su naša. Realnost je traganje i učenje…

 

Tužna sam, kivna, ogorčena, šta mislimo da stvaramo od naše dece, skačući na svaki mig njihov. Helou! Jesmo li i sami bili deca i je li baš naša reč bila sveta, bez bilo kakve provere?

Ja sam uvek na strani deteta, posebno ako je zapostavljeno ili zanemareno iz bilo kog razloga. Ono je duplo više zbunjeno od dece koja rastu u strukturalnim porodicama, gde se poznaju pravila i granice i gde se ljubav kao takva neguje. A, evo decenija je prošla od kada sam umišljala da sam rodila boginju lično, dok me nisu osvestili prijateljica i dvojica prijatelja, rečima, Ona može da bude tvoja boginja u srcu, ali razum uključi, pod obavezno. Tada me je jedan od pomenutih prijatelja upitao verujem li ja svom, tada petogodišnjem, detetu apsolutno?! Ne sačekavši odgovor, prosvetlio me je, bukvalno, sledećim rečima, Ja mojoj deci verujem, ali i raspitujem se, proveravam, jer nije uvek onako kako dete interpretira da jeste. Moja je ljubav jačala svakog dana prema njima, ali sam za realnost bio i ostao  vrlo otvoren.

Kako biste reagovali kada bi vam trogodišnje dete reklo da ga neko bije, na primer? Da li biste po automatizmu poverovali i krenuli da se obračunavate sa detetovim vršnjakom, a možda i njegovim roditeljima ili biste dete saslušali, posavetovali se sa bračnim partnerom i nenametljivo krenuli u istinitost? Možda biste dete pomilovali, izrazili empatiju, osluškivali ga i pratili ili biste baš odmah reagovali? Samo se pitam.

A može i ovako, šestogodišnje dete vam se obrati za pomoć, jer ga drugo dete maltretira fizički, verbalno, emotivno ucenjuje. Nastojite li, nakon zagrljaja i osećaja da razumete dete, da malo zajedno odćutite na temu i sačekate da se čitava situacija slegne, prethodno sklonivši dete iz potencijalne opasnosti? Pri tome sijaset reakcija vam je na rsapolaganju, od obračunavanja sa vinovncima, do bezrezervnog poverenja ili pak neprimerenog tešenja, Bebo mamina i tatina, niko tebe ne sme da dira, ne pitavši bebu za sled događaja?

Može i tako. Onda bebe porastu, bebe koje svakako odavno to nisu i naviknu da će roditelj uvek i samo njima verovati, pa krenu sa činjenjem mnogo ozbiljnijih radnji. I da vam kažem, njihova je odgvornost na početku školovanja minorna, jer deca rade po modelu. U stilu, prošlo je kada sam bio beba od šest i sedam godina, dobio sam  pažnju i reakciju i savršeno se podrazumeva da će podrška roditelja biti jasna i sada u prvom ili trećem razredu, bez ikakvog proveravanja i utvrđivanja činjenica!

Pa, draga nebesa, tako li se rešavaju konfliktne situacije ili se pristupa aktvinom slušanju, bez upadica i podrivanja?! Dodataka, Mi ti verujemo, ne sme tebe niko da dira, popreko pogleda, nasmeje ti se neprilično, a ti sine, kćeri, nećemo ni da te pitamo kako si se ponašao, znamo da grešaka sa tvoje strane nije bilo!

O, pogrešnosti li, milion i još koja. Posle zaključavaju jedni druge u školskim toaletima i verujući da imaju podršku, mnogo su jaki, nepobedivi čak! Je li to merilo uspeha roditeljstvovanja? Jer ako jeste, onda nema ljutiš ako sutra neko drugo dete zaključa vaše dete i snima kamerom situaciju, jer je i njega njegov roditelj učio bezgraničnom poverenju, ma kakve da su radnje u pitanju.

I, vraćamo se na početak. Šta im pričamo, šta delima pokazujemo, kako se njima bavimo kada smo upućeni isključivo jedni na druge, bez ikakvih pomagala tehničkih, sa kojim ih pričama uspavljujemo i šta im tačno naglašavamo pred spavanje? I tako krajnje dosadno, a suštinski važno, da smo uz njih i sa njima do njihove sedme godine, ali baš. Kasnije da modifikujemo načine, ali ako smo dobru podlogu postavili, nemerljivo je veća mogućnost da će iz nje izrasti zdrav čovek!

Moj predlog, iz srca nastao, jeste da svi pođemo od sebe i roditeljskog u nama, oprostimo sebi i krenemo drugačije. Drugačije od čega će dobiti imati pre svega deca, a onda i mi, kao roditelji koji su detetu pomogli da trasira zdrav put za sebe.

Srećno, dragi roditelji.

Roditelj u potpisu.

Ja  sam  sve sa roditeljima, bez njih ne bih  stigao  nigde, a biću viđen, još malo…

Do kraja mog četvrog razreda mama je redovno dolazila da se ljuti na učiteljicu, zato što ja nisam učila, a ona me nije kontrolisala. Nije me ni pitala šta ima novo u školi, samo je reagovala na ocene. Nije joj bilo čudno što ne znam da učim, nije pokazala ni najmanju želju da me učenju približi, jer moje ocene sam ja.

Brzo sam se navikla na mamino prisustvo u školi i na sve reakcije koje je imala u vezi sa mojim uspehom. Shvatila sam da će ona sve reštiti svojim tužbama i pritužbama i da ću ja sigurno ići dalje, vrlo verovatno sa odličnim uspehom. Koga onda briga za okolinu i društvo, umem li bolje od sabiranja i jesam li pročitala lektiru?  Epilog ovog perioda mog školvanja, glasio bi, Tako nekako smo završiili sa učiteljicom i dalje ću se nekako snaći.

Ja sam taj bog, koji je sa odličnim uspehom završio peti razred i uopšte ne razumem famu oko šestog razreda, drama nas, valjda, hvata u sedmom. Meni naizmenično dolaze tata i mama u školu, u odnosu na procenu mog učinka i onoga što sam čuo da nastavnici vole da vide i čuju uživo. Moji mi veruju, bez zadrške. Vrlo su temeljni u izboru nagrada za svaku dobru ocenu i to veoma cenim. Kada sam loš u školi, to nekako zabašurimo, jer svakako znamo da ću i dalje biti odličan.

Krenuo  sam u sedmi razred i mnogo mi je teško. Teško mi je jer sam se naslušao priča da u Americi, recimo, pojma nemaju gde je Srbija?! Gde je tu onda logika da ja treba da znam šta je radio Kolumbo i njemu slični? Briga me, hoću na insta da postavim najnoviju fotku, sa super cool efektima koje sam provalio. Koga briga za školu, sigurno ću biti među najboljima. Još ovo da spomenem. Koliko nema veze to sve sa čime vi, odrasli, valjda učeni, raspolažete. Moja mlađa sestra je sinoć bila u pozorištu i lepo se izula, te svojim nožuntarama dodirivala ove ispred sebe. Niko joj ni reč nije rekao, a bila je mama sa njom. Naša mama…

Ja sam potpuno sigurna  da će moji naći način za prolaz dalje. Evo, završavam osmi razred i šta sada? Pojma nemam šta želim, jer ne želim ništa. Hvala bogu pa me nisu vodili na neka savetovanja i buđenja, kao neke moje drugare. Zahvalna sam mojim roditeljima što su veoma složni i odlučni, doduše samo tada i jesu, kada treba da se ide u školu i pokažu zubi njima, što od mene mnogo traže. Hvala ima na božanstvu koje mi pripisuju, je je tako i ćerka naših prijatelja, koji rade u ambasadi, super dobro prošla, zahvaljujući mami i tati. Knjigu ni pipnula nije. Što onda ja da se mučim, kada upravo postavljam live? Ja u stvari maštam o novim nike patikama i veoma cenim što će se moji roditelji potruditi da iste i dobijem, koliko god da koštaju. Shvatili su koliko je neprijatno da samo ja nemam novu trendi obuću.

Vi, odrasli, stvarno mislite da ste mnogo pametni, kada nam branite, ako uopšte branite? Ja ću sve da uradim samo da u školu ne dođete, a ako i dođete, imam određene tehnike, manipulativne, da uvek meni prvo poverujete.  Jer sam car! Za roditelje i okruženje, za druge me baš briga, posle ionako palim. Moja jedina zanimacija je da imam dovoljno novca za užinu, da redovno izlazim sa društvom, da ne moram mojima da se javljam kada hoću da ostanem posle škole, kao neki luzeri. Još jedan dokaz da ja nisam luzer, već pametan dečko, s perspektivom je i taj što ja uvek unapred imam napisan pismeni iz srpskog, koji mi je naravno mama napisala, likovno redovno završavam sa tatom kući i petice samo pljušte. Čemu mučenje?

Završila sam osmi razred sa teškim odličinim uspehom, a silno sam  želela  da upišem neku popularnu gimnaziju. Mama mi je rekla da sam sigurno najbolja i da ću još sigurnije biti prva na  listi. Ako pozove ujku. Guess what! Bila sam prva, bez obzira na ove iz nekih drugih mesta,  koji su se baš pripremali za prijemni! Bila sam prva jer mi je ujka car! Neprikosnoveni! Još kada sam se rodila rekao je, Ona je moja kraljica i boginja, moći će šta god poželi. Eto, ja poželela. Šta, loše mi je? Već su mi ponudili kao nagradu da biram između najnovijeg modela iphona ili samsunga i nimalo nije laka dilema, a i ne upisuje se svaki dan dobra gimnazija.

Ja već idem u prvi razred elitne državne gimnazije, mada mi uopšte nije jasno zašto su moji roditelji  promenili odluku da opet ne bude privatna, kada sam već i privatnu osnovnu završio. Za sada sam uspeo da se pokažem dobrim i uspešnim dečkom. Da učvrstim svoju titulu, neprikosnovenog, radio sam neka testiranja za takmičenja i kada smo završili nisam mogao da čekam na razgovor sa psihologom, jer sam žurio na trening, pa sam je ljubazno zamolio da mi rezultate pošalje mailom. Silno se uvredila, Znaš, ovo nije takva gimnazija, kakvom si je možda zamišljao, ovde učenici sami dolaze po rezultate, jer im je stalo. Ok, ok.

Za kraj, a nije kraj, već je kraj osnovne škole i početak srednje, važnih poglavlja u mom životu.  Moji me gledaju kao boginju, ja sam im sve. Nekako mi se čini da ću uspeti. Uspeti, stvarno…

Jer sam boginja mojima od kako postojim i baš je gaserski da o sebi mislim drugačije!

 

Uvod, mali bog sve sme, a njemu se ne sme ništa!

Ja sam mali bog. Sve mora da bude kako ja zamislim, poželim, iskonstruišem. Moj plač je znak da je neophodno da gasite vatru. Svaka i najmanja neprijatnost treba u startu da bude sankcionisana, jer ja tako ŽELIM! Želim tako, jer sam ja božanstvo koje ste vi stvorili i treba da mu se poklonite. Poklonite se vi, moji roditelji, izdržavaoci i naterajte svet da klekne preda mnom.

Ja sam bog na rođendanima, svim, moj se podrazumeva. Ja sam bog u vrtiću i ako vam kažem da me je neko dirao, očekujem da odmah reagujete i to tako da me ni slučajno ne zamarate proverom tačnosti informacija koje vam dajem. Ja sam bog u parkiću i mogu svačiju igračku da pipnem, a nikome moju da ne dam. Može mi se. Ja sam bog u prevozu, svi treba da mi ponudite mesto. Svi! Ako uopšte idem prevozom. Ja sam bog na moru i sve su kantice i lopatice moje vlasništvo, osim ako ne odlučim drugačije. Ja sam bog u bazenu, nemoj da me neko slučajno poprsako, a ja mogu da prskam i bacakam se koliko želim, a želim mnogo. Imam pravo da otimam loptu drugom detetu, jer će moji roditelji svakako reći da je to dečija igra. Mogu da biram sladoled i držim otvoren frižider baš koliko ja hoću!

Od kako znam za sebe, gledali su me kao božanstvo, te je moje telo, zajedno sa umom koji mi je dat, naviklo na takav tretman i samo takav tretman. Ja se budim i sve mi je po volji. Ja dan teram po mojoj volji, naučen sam da sam samo ja važan. Ja ležem u krevet kada mi se prohte, jer ja znam kada mi se spava. Možda se pitate kako ja sa svojih tri, pet, sedam ili devet godina znam šta je najbolje za mene. Ako se pitate, daću vam odgovor. Tome su me naučili stvoritelji moji. Oni su uvek drugima govorili da ja tačno osećam umor, glad, potrebu za nečim, bilo čim. Šta mi je drugo preostalo, osim da se sa njima složim i živim svoju ulogu bogovsku.

Da vam objasnim još neke sitnice. Ja tačno znam koji sok, od sedamdeset ponuđenih, volim da pijem. Vrlo mi je jasno koja mi garderoba najbolje pristaje i zato opravdano dižem glas kada roditelji moji žele samo da predlože drugačije. Vrlo svesno biram kratak šorts i hulahopke ili šorts sa brzim patikama u januaru, jer mi se hoće. Ako mi se nosi bunda u julu, nosiću je i uopšte ne razumem one koji me odgajaju, kada se kao pravdaju, zašto je dete obučeno kako jeste, vaspitačima na vratima. Pa, vi ste mi sve to dozvolili, a onda objašnjavate da niste mogli da utičete da bude drugačije. Kakva laž, roditelji moji. Bez vas ja sam ništa, sa vama ja sam sve. Tako ste me učili, sa tim me rečima uspavljivali. U suprotnom, kakva bi to mašta moja trebalo da bude da zamišljam da sve mogu i sve smem, da nije vas?

Sve knjige smem da cepam i po njima žvrljam, čak iako su tuđe. Svoje ne dam! Gde god da odemo u goste mogu da se penjem na sto i tražim da zabavljam auditorijum, bez obzira što je isti došao bez dece, da se valjda opusti malo. Ja sam ono slatko, neodoljivo biće koje je faca i uvek ima šta da pokaže pred drugima, interesovalo vas to ili ne. Mogu da uzimam beskrajno mnogo jela u tanjir i onda da kažem da neću to da jedem, jer ćete vi svakako naći opravdanje, Sito je dete, ali mu se učinilo da može da pojede supu sa sarmom, pečenjem, sladoledom  i tortom odjednom. Haha, znate kakva su današnja deca…

Ovde nije kraj, ali za kraj ovog pisanja o meni, ispričaću vam šta je moj tata uradio pre neki dan. Došli smo u park i igrali se dinosaurusa i tako se u toj igri desilo da je moj drug hteo kobajagi da me zgrabi za nogu. Nije me povredio, smejali smo se sve vreme, samo je neki mili, mili, milimetar moje helanke bio pocepan. Ja sam pokušavala da objasnim tati da smo se igrali i da mi je bilo lepo, ali je on ipak prišao mami mog petogodišnjeg drugara i rekao joj : “ Znate gospođo, ja imam njih dve i ovog Vašeg malog bih mogao sad da otresem po vratu, bez da trepnem!“ Jao, tataaaa, mislim se u sebi, rekla sam ti da je bila samo igra, a onda sam se povukla, mudrica kakva jesam, sa mojih pet godina. Jesam li ja tatina boginja ili šta?

Što se tek po školama viđamo mi, mali bogovi, posebno na testiranju kod psiholga, kada naši roditelji kažu da je pred njima Mikelanđelo lično, Edison i Tesla zajedno, Radojka Šverko i Tina Turner ili možda čak  Meryl Streep i Dustin Hoffman u jednom, jer ja sam glumac od kako postojim i hvala vam na tome divni stvoritelji, pardon roditelji, moji.

Voli vas i poštuje vaš bog lično.