Месец: јануар 2018.

Ovih dana borbujemo, kako je mlađa ćerka umela da kaže, uspešno protiv ovčijih boginja, što samo po sebi i nije neka vest. Ne bi trebalo da bude. Ipak, mnogo ljudi, uključujući i lekare, bilo je ozbiljno zaintresovano jesu li naša deca vakcinisana protiv malih boginja, a onda sa uzdahom olakšanja prihvatali podatak da jesu. Po domovima zdravlja i bolnicama u našem gradu svi zaposleni rade sa maskama, broj dece je znatno smanjen u vrtićima i školama. Očekivano za ovaj period. Svejedno me muči misao,  umesto da sam samo zahvalna što naša deca boluju onoga što je i većina, osetila sam i zabrinutost koja se širi nezaustavljivo pri pomenu boginja.

Sa polja struke ne mogu da pišem, sa polja istraživača googla smešno je da iznosim bilo šta. Tek iz vizure roditelja, a pažljivo slušajući i učeći od učenijih za ovako delikatnu stvar, mogu da iznesem svoje mišljenje. Kada su naše devojčice svojevremeno stasale za vakcinaciju, uradili smo to bez razmišljanja, jer smo imali uverenje da je to najbolje moguće za njih. Svi, doslovno svi, iz našeg okruženja, koji imaju decu starosti slične  našoj deci, učinili su isto. Sećam se reči naših pedijatara zašto je važno da to uradimo. Sva ta deca, koju poznajem, dobro su podnela sve vakcine, zdrava su i svi ti roditelji spokojni da su uradili najbolje za svoje porodice.

Uopšte ne razumem ovu čitavu ujdurmu u vezi sa vakcinama i gomile izlaganja na ovu temu, iskreno slabašno potkovanim. Za početak ću svoje reči potkrepiti predavanjem jednog uvaženog doktora nauka, profesora i terapeuta, čije ime ne objavljujem, jer on nije moj drug. Na pitanje postoji li veza između mnogih dijagnoza, prvenstveno je slušaoce interesovalo sve u vezi sa autizmom, profesor je odgovrio odrično i to potkrepio još jednim podatkom. Naime u nekim  skandinavskim zemljama je svojevremeno napravljen, hajde da ga nazovem, eksperiment, postepeno se smanjvao broj vakcinisane dece, sa tendencijom prestanka vakcinisanja, kako bi se utvrdila potencijalna veza izmedju vakcine i autizma. Rezultati su bili sledeći, broj dece sa autizmom nije bio u porastu, niti znacajnom opadanju, statistički je objasnio u kojoj meri se taj broj menja, ali je iz godine u godinu sve veći broj dece bivao zaražen davno iskorenjenim bolestima i zarazama. Epilog, vratili su vakcine, kao obavezne.

Sada, ja mama, neću da pametujem, treba da vakcinišete decu, treba da gledate dalje, treba da poštujete medicinske veličine, jer su decenije istraživanja dovele do činjenice da je to zdravo za vašu decu, ja ću samo izneti svoj stav, a pri tome ne mislim da sam glupa i neobaveštena , naprotiv. Sve dok se svi zvanični lekari i naučnici ne usaglase i iznesu kao jednoglasan svoj stav o štetnosti vakcina, ja ću biti za vakcinisanje dece. Ja tu priču neću propovedati i zagovarati, evo, iznosim je na svom sajtu i to mi je dovoljno. Opet da rodim dete, ja bih ga vakcinisala. Toliko.

Neizmerno sam zahvalna što su naša deca ušla spremna u borbu sa boginjama, te zato  na pitanje Koje su boginje u pitanju, ja veselo uzviknem, Varičele. Zahvalna sam što smo imali priliku da biramo i nas dvoje duboko verujemo da je ovo jedini pravi način zaštite i uopšte mi nije važno da li će i na koji način neko pokušati da me demantuje, pogotovo me ne zanima kojim bi to argumentima radio. Baš kao što ni ja nikoga ne želim da ubeđujem zašto je vakcinacija važna za njihovu decu.

Možda da pomenem i podatak da je ćerki moje prijateljice prilikom odlaska na studije u USA, tražen dokument o obaveznoj vakcinaciji Varičele, ovčijih boginja. Verovatno bi mi bilo mnogo draže da su i naša deca bila u mogućnosti da izbegnu osipanja, svrab, češanje, temperature, mazanje, tapkanje, nervozu, nespavanje, izolaciju i sve slične pojave, koje su poznate svim roditeljima. Ali, ko sam ja da o tome sudim?

Zahvalna sam što smo zajedno pobedile i ovu stvarčicu i što imamo priliku da budemo duže zajedno, pravimo potaž tri sata, pečemo palačinke na dva tiganja, kako ih je i njihova prabaka učila, igramo Čoveče, ne ljuti se do iznemoglosti, obuvamo štikle i vodimo računa da se ne češemo previše.

 

Mnogo je prošlo od kada sam išla u sedmi razred, a slušajući današnja dešavanja među decom, prvenstveno o njihovim međusobnim odnosima, kao da se malo toga promenilo ili čak poružnelo. Nadala sam se i očekivala da će nadležne institucije, a pre svega učeni ljudi na vreme krenuti sa edukacijama, radionicama, predavanjima, tirbinama. Ništa. Vršnjačko nasilje će uvek postojati, ali je žalosno da današnja deca ni pedalj nisu ispred moje generacije, na primer, o merama zaštite, samoodbrane, vere u sebe.

S obzirom na to da sam na izvestan način imala bliski susret sa vršnjčkim nasiljem, osećam tugu dok danas slušam iste, često još jezovitije priče. Devojčice dve, u dve različite škole, različitih sudbina, prolaze kroz odbacivanja, etiketiranja, negde se roditelji umešaju, negde misle da je bolje da su sa strane, a one imaju samo dvanaest godina i kada grupa, koja podseća na čopor, krene na njih, nebitan je razlog, one su ozbiljno prepuštene same sebi, zaštita je samo privid.

Da li stvarno živimo u ubeđenju da škola ne zna o čemu se radi? Možda ne prvih nekoliko dana, a onda se već glasine prošire. Ko tada treba da reaguje i kako? Od načina reagovanja zavisi u kojoj meri će grupa imati samilosti prema žrtvi, kao i u kojoj će meri potencijalna žrtva razviti svest da nešto menja u vezi sa sobom, a da ne zgazi sebe. Važni ljudi na mestima zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja često samo jesu deo tima na papiru, sa vrlo malo empatije ili vrlo malo mogućnosti. Kako god, situacija deluje beznadežno!

Kada devojčicu počne da ogovara bivša najbolja drugarica, jer ju je ova provocirala raznim izjavama i komentarima, ko je kriv, kako se meri čija je odgovrnost veća? Kada ona koja ogovara uživa popularnost u društvu, koju je do skoro uživala i ona koju ogovaraju, kako se društvo odluči na čiju će stranu stati i zašto će uopšte zauzimati stranu, zar nije prirodnije da same reše čitavu priču ili se najprostije raziđu? Koji je to poriv u deci, kasnije u odrasli ljudima da grupa uzima na zub pojedinca? Koja je tu stvarno moć po sredi i kakav osećaj grupu hrani, kada situacija za čas može da se izmeni i da vinovnik postane žrtva? Kome se i zašto veruje u sličnim situacijama? Kako to da deca ne nose sa sobom ubeđenja tipa, nemam problem sa tobom i baš me briga da li ga neko drugi ima, ti i ja imamo naš odnos ili ga nemamo.

Moji su roditelji reagovali prilični kasno, jer im nisam pričala, a kako smo živeli dve godine odvojeno, ja sa ove distance mogu da razumem svoju zbunjenost novonastalom situacijom, koja se odlično odigrala kako po mene, tako i po moje drugare. Ne razumem danas, na izgled, zadovoljne porodice, koje se, bar deluje tako, bave decom, a izostaje poverenje, razgovor. Igrajte uloge, pričajte o sebi, navodite primere, odglumite kako biste se vi osećali, a onda pitajte dete kako se oseća u vezi sa opisanim događajem. Pričajte, tako mu svega, pričajte. Slušajte ih i kada deluje da govore nepovezano, ostavite veš, lap top, odmah. Dete vam signalizira nešto. Dete vam signalizira i kada ćuti i kada previše priča i kada se zatvori u sobu i kada pušta glasno muziku. Dete stalno ima potrebu da je prihvaćeno, a ko će mu pružiti jači osećaj sigurnosti, ljubavi i pripadanja od porodice.

Kada mi uradimo stvari kako treba znaće dete da reaguje, naći će način da nam novost saopšti, uvek, ako u njemu vidimo sve osim isklučivo krivca. Ako ga  vidimo i odgovornog za potencijalno loše reakcije, na vreme ćemo mu ukazati da je pogrešilo, tako što ćemo prvo biti zahvalni što je to podelilo sa nama, a onda razgovaraii o konsekvencama. Pitam se šta deca i mogu da očekuju, ako ih sa vrata proglasimo krivima za ponašanje, kašnjenje, ocenu, deljenje ili ne jedenje užine? Jesmo li baš tako svršena bića, koja nikada nikome na žalost ništa nisu učinila, pa očekujemo isto od svoje dece?

Imam misao i želju da je sve rešivo, jer se u nekim slučajevima, kojima sam lično bila svedok, dobro završilo, te su se deca pokajavala, izvinjavala, rešavala tekuće nedoumice i probleme. Imam veru u mudrost odraslih da se iz nekih primera da učiti sa željom da se neka deca i njihovi postupci uzmu za primer kako treba ili ne treba raditi. Imam veru u stručna lica i želim da dam, po ko zna koji put, šansu da žele boljitak svoj deci, jer slušam ovih dana od veoma bliskih prijatelja koji su se odselili u Australiju i Nemačku, da je dobar roll model i te kako primenljiv, gde ne postoje razlike i diskriminacije ma, po kom osnovu.

Ako mislite sasvim drugačije od svega navedenog, ne zarad moje pameti i mudrosti, razmislite mnogo puta da li ste spremni za ulogu roditelja?! I neka me sto puta prozovu što ovo izjavljujem, baš me briga, dete je više od bebe koja prohodava, propričava i raduje nam se, ono je naša životna obaveza i dužnost dok ne stasa da deluje samostalno.

I postane čovek…