Kad se nas desetorica spojimo i budemo toliko drski i bahati, jer ko zna da li smo i šta smo sve uzeli to veče kako bismo bili jači, da nasrnemo na njega jednog, oborimo ga na zemlju između 21-22h, u nekom parku i onda ga udaramo, udaramo palicama, šutiramo, gazimo. Dok ga ne smrskamo, jer nam žalost svakako nije blisko osećanje.
Baš identična situacija se desila pre nekoliko večeri, u jednom beogradskom naselju. Vinovnici događaja imali su između četrnaest i petnaest godina i sada hajde lepo da priznamo, ne samo da smo dotakli dno, već smo pali ispod i ja nadu vidim samo u srcu.
Ja momke, do skoro bih za ovaj uzrast rekla dečake, ne poznajem lično, ali sam eto upoznala dela koja su sposobna da urade i sve vreme imam jaku mučninu u stomaku i glavi. Analiziram, tumbam po svojoj glavi, koji je to poriv bio u njima da njih mnogo bije, ubija njega jednog, bez potpunog odsustva empatija ili bilo koje vrste samilosti prema drugom ljudskom biću? To su nečija deca, koja su gajena ko zna kako, slušala ko zna kakve priče i prisustvovala nekim čudnim okolnostima tokom svog odrastanja, prvenstveno u porodici, a zatim i u širem socijalnom okruženju. Jer, ja ne mogu i neću da imam bilo kakvo razumevanje da ih je žrtva navela na ovakvo zversko iživljavanje. Može li iko trezven da nađe bilo kakvo opravdanje? Ne može, ne treba i ne sme!
Šta je dalje bilo sa prebijenim ne znam, šta će dalje biti sa njim ako se oporavi i poželi da se osveti i koliko će porodica biti obeleženo trajnim oštećenjima ili gubicima svoje dece? Nikako da uspem da prodrem u njihova razmišljanja, a padaju mi na pamet neke od potencijalnih situacija. Da li su navijači u pitanju, a opet kolika treba da je ostrašćenost njihova da sa svojih četrnaest godina imaju potrebu da nanose bol i imaju li predstavu o bolu kao takvom, uopšte? Druga, možda i verovatnija priča bi glasila da su ta deca bila pod dejstvom alkohola, ozbiljnih narkotika, bez ikakvog nadzora i odakle im svima te proklete palice? Granica za drogu se znatno spustila i ozbiljna predavanja su pokazala da se ekstazi i još neke, meni nepoznate imenom, tablete koriste već u šestom razredu osnovne škole! Lako se nabavljaju, nude se u blizini škola i stariji navode mlađe, ne bi li bili prihvaćeni, a na ovako rano konzumiranje odlučuju se sa opravdanjem da ni roditelji neće provaliti u prvo vreme da dete nešto od navedenog korisiti, jer se ne oseća u zadahu, za razliku od alkohola. Što me dalje navodi da vam prenesem da je značajno porasla prodaja elektronskih cigareta, iz istog razloga, neće me provaliti roditelji da pušim. Elektronske cigarete konzumiraju i dečaci i devojčice već od šestog razreda osnovne škole?!
Šta još treba da se desi, jer više ni ubistvo nije dovoljno jak motiv da se ceo sistem menja i radi na edukaciji svih nas, dece, roditelja, prosvetnih radnika? Pričajući o prevenciji vršnjačkog nasilja mi mu dajemo na značaju, čak i samim pominjanjem te reči. Eto, silne se radionice, timovi i sastanci održavaju na tu temu i ako smo se već toliko puta uverili da ne daju rezultate, menjajte nešto vi koji ste za to zaduženi, umesto što na stub srama stavljate sve prosvetne radnike, u isti koš većinu roditelja. Šta ste vi preduzeli povodom ovakvih i drugih sličnih situacija? Ministarstvo za obrazovanje, sport i omladinu, zatajili ste gospodo odavno i ako već nemate srama da se povučete, konsultujte stručne ljude, pišite izmene, radite nešto dok se deca ne poubijaju.
Nije ovo ništa novo, složićemo se, ali u ovoj meri imati potpuno odsustvo ljudskosti i mrvicu morala, sramno je i nedopustivo. Roditelji, pored sve svoje prezauzetosti poslom u groznim vremenima za egzistenciju, zaobiđite tv programe, ne zavaravajte se da će proći samo od sebe ili da će motiv za poboljšanjem biti neka nova stimulans nagrada u vidu najnovijeg modela telefona ili patika u vrednosti od dvadeset pet hiljada dinara. Bavite se decom, pričajte, pažljivo ih slušajte, pa niste ih valjda reda rada rodili?
A sutra će nasrnuti i na vas, a vi ćete biti kao zbunjeni, ne znam šta mu-joj je bilo, bilo je to dete za primer….
