Месец: децембар 2018.

Porodicu M. čine mama, tata i dvoje dece, školskog i srednjoškolskog uzrasta, moji lični heroji. Izuzetno predani radu sa svojom decom, puni ljubavi, jasnih stavova i moralnih načela, gde se poštuju ljudske vrednosti. Moglo bi se zaključiti da je  sve  tu funkcionisalo odlično, a onda su se suočili sa ogromnim izazovom, zdravstvene prirode. Borili su se lavovski za jedno dete, istovremeno ne zapostavljajući drugo dete i iz mog ugla sve se odvijalo kao da baš u svakom trenutku znaju šta tačno treba da rade, sve vreme sa verom u uspeh. Dozvolili su sebi jedan momenat bola, prvih par sati po saznanju izazova, a onda su lično pomerali brda svojom snagom. Jedina snaga koja se računala bila je snaga ljubavi. Mnogo je neprospavanih noći, dana neizvesnosti bilo, mada znajući njih, pre će biti da smo mi sa strane imali neizvesnosti, jer su oni znali da je jedini prihvatljiv rezultat pobeda. Divila sam im se tada, diviću im se do kraja života, jer sam od njih naučila šta znači bezuslovna vera.

Taj dan je počeo uobičajeno, rutinske stvari su se obavljale i dete je odjednom osetilo mučninu. Reagovali su kao i svi mi, pomogli mu da je prevaziđe. Mučnina se nastavljala, pojačavala su se povraćanja. U to vreme je vladao i stomačni virus, pa su lekari opšte prakse pretpostavljali, jer ništa drugo nije ukazivalo ni na šta osim na virus, da i pomenuto dete trenutno muči isto. Međutim, detetovi bolovi su bivali sve jači, povraćanja sve učestalija. Roditelji su krenuli na ispitivanja. Ispitivanja su trajala….

Jednog dana, sećam se našeg razgovora te iste večeri, pa sa sigurnošću mogu da prenesem strah, bol, nevericu, preneraženost, saznali su dijagnozu i samo su tada, tih par sati sebi dozvolili da žale.

Odlučili su se za borbu čiji su ishod znali, sve će biti kao što je bilo. Detetova mama je ulazeći na lečenje kao pratilac, rekla svom čedu, Ulazimo zajedno ovde i hoću da mi čvrsto obećaš da se odavde zajedno i vraćamo!

Mesecima je trajalo lečenje, bili smo u kontaktu, pratili svaki mali i malo veći napredak, jer su oni samo dobro videli i priznavali. Tatu porodice ne mogu rečima da opišem, izgledao je izmučeno, osećao se tako, a opet je takva odlučnost izbijala iz njega. Dok je mama bila u bolnici, nekoliko meseci sa jednim detetom, tata je odlazio na posao, obavljao svakodnevne posete i nabavke za bolnicu i kuću i što je još veličanstvenije sve vreme se nežno bavio detetom kod kuće. To dete je nekoliko noći bilo kod nas, ispunjeno, zadovoljno i nije mislilo da je život bajka i da se u bolnici ništa ne dešava. Dobro je sve bilo sabrano u glavi ovog deteta, ali je vera u oporavak bila jaka, zato što  se samo tim tonom u njihovoj kući razgovaralo, samo su se takve misli nizale i vrednovale.

Na pola puta njihovog izlečenja, srela sam sa se prijateljicom, lekarom specijalistom i nakon nekoliko tema pomenula sam i ovu o kojoj pišem. Doslovno mi je rekla, Ta bi bitka bila izgubljena, kao i mnoge koje nisu morale biti, da nije takva podrška i odlučnost svakodnevno prisutna. Dolaze ljudi i dane i noći gube žaleći sebe i svoje bližnje, umesto da se odluče za konkretne korake, pa gde god ih odvedu. Veruj mi, pola od ovoga se ne bi odvijalo kako se odvija, da to dete ima mrvu manje vere od ove koje ima. Ja ću samo napomenuti da se radi o vrsnom stručnjaku, humanisti, osobi sa izrazitom empatijom za ljude i ljudske patnje, ali kako je i sama borac, samo ovako ume da reaguje. Naravno, prenela sam ove reči mami porodice M., sećam se da je na njih pozitivno reagovla i rekla da ona zna da je tako i nikako drugačije.

Bol, patnja, nemoć, želja, snaga smenjivale su se u bolnici i dodatno zbližili majku i dete. Ako bi neko od njih dvoje posustao, to se po pravilu uvek dešavalo u različito vreme, kako bi imali snage da bodre jedno drugo, dete majku da će biti dobro, majka dete da izdrži još malo…samo još malo.

Jer, dete jeste uspešno završilo lečenje, jer su  kontrole bivale sve bolje i ređe, jer se sve vratilo u pravi kolosek, jer se život nastavio kao da ga baš ništa nije teralo u iskušenja. Moja prijateljica, mama u porodici M. iznad svega oseća zahvalnsot, baš kao i svi članovi njene porodice, na svakom novom danu, na svakom detetovom osmehu, podršci prijatelja, na snazi koju su imali za nametnut im teret, na doktorima, dijagnozi, koja je ipak bila obećavajuća i na mudrosti kojoj su se naučili.

Jednu dirljivu zahvalnost ova mama ističe prema Tajni. Tajna je spojila nas dve, a njeno biće učvrstila u momentu kada joj je bilo najpotrebnije.

Porodica M. je danas još jača kao porodica, kao tim, osećaj lepote i snage izbija iz svakog člana, a ja se iskreno postidim sebe kada mojoj deci previše prebacujem i zameram neke tako trivijalne stvari. Postidim se i zahvalim u isto vreme, jer imam ove divove koji me podsete šta je život. Toliko…

Možda će zvučati kao banalan početak, no on se već nametnuo u mojoj glavi i teško da je moguće da se promeni. Skoro sam pisala o roditeljima čija se razmišljanja i delanja ne poklapaju sa mojima, priznajem dosta kritički, iz čega može da se stekne zaključak da će ovaj tekst biti pohvalan ili samo ja stičem taj zaključak. Videćemo…

Želim da vas upoznam sa nekim drugim porodicama sa kojima radim ili ih poznajem i sa njima se družim. Za početak porodica V. i njihovi odnosi. Njih je trenutno četvoro, peti član stiže vrlo skoro. Oni su obično neobična porodica. Obična jer neguju zdrave porodične odnose, dogovaraju se, osluškuju svoju decu, postavljaju jasna pravila, sarađuju, a pre svega mama i tata su ozbiljno dobri partneri u ovoj igri. Kada kažem igra, mislim na njihov veseo i topao odnos prema deci, okruženju, neposrednost, koja ih krasi, a koja je prisutna čak i kada su neki izazovi pred njih postavljeni, bilo u zdravstvenom smislu, promenama na poslu i dalje već što svaki dan sobom može da donese. Njihov pozitivan stav je doprineo da ih doživim kao neobične, danas kada se ljudi mnogo žale, bez da su probali na drugi način izazovu da doskoče, jer sigurno da postoje momenti kada bi i oni jadikovali, ali oni biraju da nađu rešenje. Imam tu čast da sarađujem sa njima, učim i radim sa njima i njihovim detetom. Upoznali smo se pre četiri godine i za sve to vreme naš odnos je građen na poverenju i uvažavanju, sa mnogo osmeha. Kada god su se odigravale radionice, uvek bi dolazili i to najčešće u paru, što dovoljno govori o nihovom odnosu, trčali su s posla, jer su imali svest koliko je njihovom detetu važno da oni budu deo i ovog dela njegovog odrastanja. Kada je bilo situacija da nemaju gde mlađe dete da ostave, ono bi bilo ravnopravni član u radu, što je starijem detetu takođe mnogo značilo. Redovno sa decom idu u šetnje, igraju se sa njima, kroje im, akcenat stavljaju na edukativne igre, aktivno učestvuju u odrastanju svoje dece. Za kraj o porodici V. izdvojila bih njihovu želju da doprinesu kvalitetu priredbe u kojoj njihovo dete učestvuje, tako što tata menja smenu, mama dolazi u devetom mesecu trudnoće na probu kako bi pevali i igrali sa nama. Zahvalna sam što sam ih upoznala.

Porodica N. broji četiri člana, odmereni, raspoloženi, vedri, voljni da menjaju, rade na sebi i odnosima sa drugima. Ova volja za radom, kada nešto treba menjati me posebno fascinira kod mlađih parova, jer iz iskustva vaspitača sve češće srećem roditelje koji sve znaju i njihovo mišljenje je neporecivo najbolje. Zato mi se posebno dopada porodica N., spremni su za nove, drugačije pristupe, mama posebno neguje te fine tanane odnose, a iz kratkih razgovora sa tatom uviđam da funkcionišu kao tim. U ovom slučaju mama je otvorenija za saradnju, ali sam iz prikrajka više puta čula tatu kako razgovara sa njihovo decom, nežno, sa puno razumevanja i opet sa jasnim pravilima. Oni ne glume sreću, oni je žive, a u mom slučaju ja to mogu da vidim iz druženja sa njihovim detetom, spokojem koji je sastavni deo detetovog bića, kao i sigurnošću koju dete ne može da izmisli, odglumi. Sećam se situacija kada je njihovo dete pokušalo da prekrši neko pravilo, nema mesta oštroj kritici, već razgovoru i jasnim zabranama. Slučajnost ili ne, oni baš kao i porodica V. uvek imaju vremena za sve dečije aktivnosti u školici i vrlo se rado odazivaju istim. Ponosana sam na ove roditelje.

Porodicu I. čine dva člana, majka i dete i to je, po mom mišljenju, jedna od najskladnijih porodica koje poznajem, a pri tome nije jedini razlog to što ih je dvoje, to je samo izazov plus. Njih dvoje žive sami od detetove treće godine, a dete sada ima trinaest godina, dakle deset godina grade  i nadograđuju priču vrednu poštovanja. Mama je od početka bila odlučna da će dete biti zadovoljno i ispunjeno, bez trunke praznog hoda koji bi izazvao sažaljenje ili neku analizu njih kao tima. Posvećena, odmerena, jasna u stavovima, nežna i veoma dobronamerna. Sama je organizovala sve u vezi sa odlascima u vrtić, sama finansirala rekreativne nastave, sama mentalno i psihološki bodrila i pripremala dete za školu, kupovala sve što je potrebno. Dogovor koji imaju oboje poštuju, znaju se granice i pravila koja su se u hodu, tokom detetovog odrastanja, menjala, prilagođavali se novim situacijama. Retko će se požaliti, jer je još pre decenije odlučila da će dete i ona biti srećni i to je jedino merilo koje je priznavala, mada nepredvidive okolnosti vrebaju svuda. Ona uvek, baš uvek razmisli pre nego što nešto kaže ili uradi, ne kaje se za donete odluke, već ih menja tiho, nenametljivo. Pri tome uspeva da se organizuje, iako radi prilično daleko od mesta stanovanja, za sopstveno vreme, izlaske, bioskop, šetnju, čitanje, ćaskanje. Kad god je pominjemo naša zajednička drugarica i ja, uvek joj se iskreno divimo i poštujemo koja je to nadljudska snaga u njoj daje elana za smeh, radost, zahvalnost, čak i sada kada je dete u pubertetu. Pominjući pubertet, mislim na neke naglije odluke kojima su deca sklona u ovom uzrastu, a ona je i za ovaj period odrastanja spremna, kao da ima neki tajni udžbenik, magijom prekriven. Ako prema nekome osećam duboko poštovanje, divljenje to je ona, mama, tata, brat, prijatelj, saradnik, podrška, graničnik prvenstveno prema sebi i svom detetu, jer od nje često učim kako voleti sebe, takva je i u našem duboko ukorenjenom prijateljstvu.

Verujte da bih mogla nekoliko stranica da ispišem o fantastičnim roditeljima, ali bi mi za to bilo potrebno nekoliko dana, bez preterivanja. Zato sam izdvojila ove tri priče, a možda u nekom nastavku opišem još neke čarobne odnose, jer oni zaista postoje. Toliko su stvarni i dostupni, da je to neverovatno. Učimo od njih, posmatrajući ili pitajući, to su neprocenjive reči i saveti vredniji od bilo koje robne marke.

P.S. Kako je ovaj tekst čekao pravi momenat za objvljivanjem, tako su se neke stvari promenile, pa porodica V. sada ponosno broji pet članova, još jedan osmeh više…