Месец: фебруар 2019.

Čekam te Vana, da otvoriš oči!

Čekam te da odgovoriš, bez dodatnih pitanja.

Čekam te, jer si i ti dosta čekala, pa hajde da sa čekanjem prekinemo zajedno, osim ako nije red za pozorišnu predstavu ili koncert.

Sećaš se kada si trudna čekala i pretila da ćeš šerpu tek svežeg graška s mesom u kantu da baciš?

Znaš li ti da je to tvoj prošli život? Ova, već desetak godina nova ti, mi se sve više svidja, sve je bliža suštini.

Još samo da nauči da se opusti.

Mada… bolja je, ležernija, manje afektivna, tolerantnija. Na reakcije tinejdžerke ume da plane, ali onda razmisli, ne gura u kutiju, već traži rešenje. Ono što se može okarakterisati kao poseban napredak, jeste da u tim situacijama ne konsultuje knjige, već sluša svoj instikt. Hurej!

Umudrila se u vezi sa odnosima, koji su joj srednje važni, premda je žacnu ružnoće, ume brzo da ispliva, tek sa malo vode u ustima. Što je dobro, zar ne Vanči? Znaš kako si lično i burno sve preživljavala u odnosima vrednim skromnog pozdrava, sećaš se da od tada i datira tvoj nadimak hepo kockice. Istina i dalje se ti “ primaš”, ali je sve to već mnogo bolje.

Htela sam nešto u vezi sa tvojim poslom da ti kažem. Razmišljam na glas, a ti ovo verovatno već znaš. Onog momenta kada odlučiš da izglancaš sajt, onog momenta kada kreneš posvećeno da razmišljaš i pričaš ljudima o promeni posla, kada se istinski budeš budila i posvećeno s tim mislima legala i najvažnije kada se suočiš sa strahom, tada ćete se tvoj idealan posao i ti pronaći. Do tada idi na engleski, vežbaj redovnije u teretani, praktikuj uredno masaže lica, nastavi sa čitanjem, budi dobro tebi i ukućnima i naravno nastavi sa pisanjem.  Evo, smeš li da obećaš bar dva teksta nedeljno, jer ja znam da ti možeš, pitanje je nastavljaš li?

Draga Vanči, znam da ima dana kada se pitaš zašto odavno nisi na Novom Zelandu i kada slušalicu okrećeš na dole. Radila je to i tvoja mama i druge mame tvojih drugarica , tvoje drugarice koje su bliže, znam, to i dalje praktikuju. Oprosti sebi još dok to radiš, a ako te toliko izjeda, onda glasove propusti, bez urezivanja.

Ti znaš koliko su oni dobri, divni, posvećeni, koliko su istinski iskrenih dela učnili, oprostili, bodrili, hrabrili i motivisali. Zato ako joj nije dan za smeh, pusti je ili je zasmej vicem ili insistiraj na šetnji ili diši duboko. To svakako radi, diši, diši.

Jer, kao što i ti imaš dva puta po dvadest i malo preko, tako i drugi imaju trideset plus dvadeset, pedeset plus dvadeset i tako redom. Drago mi je, veoma drago to dete u tebi, dečja radost, ponekad i nepromišljenost, ali fakat je Vanči da si žena u svoj svojoj punoći i da si okružena ljudima sličnim sebi. Kao što je istina da oni nisu više tako brzi i vispreni u odlukama, umaraju se i manje sliče onim poznatim licima.

Zato prvo zagrli sebe, radi šta ti prija, nauči se da ćutiš, usavrši držanje vode u ustima i na dobrom ćeš putu biti. Manje će žala u tebi ostati, većoj lepoti i osmehu doprineti.

Dobra i smešna, mila i svojeglava, srednje uporna, osetljiva, namrštena i nasmejana, moja bleskasta vodolijice, DIŠI!

Pa, šta i ako ostaneš u coklama i farmerkama čitav život, videla si da umeš da se doteraš kada ti je do doterivanja stalo…

Lepo biće moje…

Ona koja je do skoro htela još samo dva minuta da ležimo zajedno, kako bi još nešto rekla.

Mazulja.

Kada se desio momenat, koji me je zapljusnuo danas? Mama, ja ipak ne bih s tobom u grad, ne ide mi se ni u kupovinu, a ne volim restorane. Eto, ako hoćeš da smo zajedno, možemo da budemo malo u stanu, a ja ću posle s društvom na bilijar. Ne ljutiš se, mama?

Ne ljutim se, naravno. Željna tebe, ostajemo zajedno u stanu, posle svako sa svojim društvom i sve je to u redu, kikiriki moj, nije ni došlo preko noći. Ja samo ne mogu da se setim kada je počelo, jer mi u sećanju blista tvoje, Mamaaaa, ajmo još malo zajedno. Mada, ako iskreno vratim film u nazad, pripremala si me polako.

Ovog momenta, dok pišem, odnos nam se promenio i po ko zna koji put se preispitujem, Ups, šta ovo bi? Možda bih manje bila sklona preispitivanju da i sama ne osećam tvoju gorčinu, a sve ređe zadovoljstvo, jer je sve više trenutaka da šta god da uradim-o, kako god da reagujem-o, koji god izraz lica da se napravi kao reakcija na tebe i tvoje postupke, nikada ili retko kada, nije dovoljno dobro, a nekada uopšte nije dobro.

Simpatičan osvrt na tinejdžerske godine i blago rečeno drugačije ponašanje pomenuo je jedan naš glumac, spomenuvši susret neke pete, nedokučive dimenzije. Naime, supruga i on su sedeli u dnevnoj sobi i čitali novine, razgovarali, kada je projurila neka furija u vidu njihove petnaestogodišnje ćerke, Mene niko ne voli i ne razume u ovoj kući, ovo je nepodnošljivo! Zatim je otišla u svoju sobu, gde je sušila kosu. Vratila se nakon pola sata, zagrlila tatu, prijatnim tonom se obratila mami i ostala sa njima neko vreme da razgovara, šali se. Njih dvoje su se diskretno pogledali i pomislili Šta se ovo desilo?  Mene je fasciniralo odsustvo napada na devojčurka i mirnoća koju su posedovali. To sam zadala sebi da naučim, jer me svaki dan kikiriki moj iznenadiš nekom reakcijom i ja taman mislim da sam spremna da reagujem, mirno, sabrano, a ti hop, opet izazov pred mene baciš!

Rano je da se prisećam naših doživljaja, to ću ostaviti za dane kada budem baka, ako to mogu da naručim. Treba da sam ti sada tu prisutna, kolika je već potreba za tim. Rano je i da gledam tvoje fotografije kada si bila mala, jer to nije ono što se od mene očekuje. Rano je i da prizivam mirise i boje koje si ranije sobom nosila. Rano je da čeznem, to možda nikada ne treba da radim, koliko si me puta često zvala samo da mi čuješ glas, a sada zoveš samo kada te potrebe nanesu i malo preko toga. Ipak, kristalno mi u glavi stoji sećanje, kada ćeš me zvati za konkretne stvari, a ne svaki put kada ti padne na pamet, a ja rizikujem da me Šefino opomene, da sam ipak na poslu. Čoveku ili ovoj majci nikako ugoditi. Eto, ti me znatno manje zoveš, sve se češće dešava da ne čuješ telefon kada ja tebe zovem ili sa nekim važnim razgovaraš, Pa ženo, dogovori se šta ti zapravo odgovara.

Zato mi je milion i više dragosti u srcu što mi se čini da nisam u mislima požurivala tvoje odrastanje, već sa manje ili više umeća uživala u tebi. Prvo sam bila majka tehničarka, onda mama boginje i sada tražim formulu da sam mama prosečne, zdrave devojčice koja povremene bure proživljava. Meni to izgleda kao odnos toplo hladno, sunčano oblačno, prošarano kao komad slanine, što su moje bake govorile, a slušajući našu Bojanu to će sve doći na svoje. Do tada imamo sve vreme ovog sveta da učimo i rastemo zajedno, a moj je zadatak da prepoznam pre tebe i predvidim neke okolnosti, bez obzira što ponekada deluju kao nemoguća misija.

Dobro, ajmo bar za sutra ovako, razumevanje i više slušanja s moje strane, a malo više priče s tvoje strane. Ako ovo nije najbolji predlog daj ti sledeći, pa sledeći i bar ćemo do večeri imati neko rešenje, a onda sutra opet. Meni to zvuči razumno, doduše i pomalo bleskasto, ali možemo da probamo. Slušaćemo muziku po tvom izboru, moja je ionako iz sedamnaestog veka, a kada si malo otvorenija za drugačiji zvuk odšetaćemo do Figara i Sonate četvrte koje najviše voliš. Možda uspemo da napravimo kompromis da odemo da pogledamo taj svetleći grad, a onda posle u Milki sa drugaricama ili na bilijar. Do tada možeš da nosiš moje farmerke, za koje si rekla da su cool i da povremeno obučeš moj novi džemper, ali onda nema čuđenja kada i ja pozajmim tvoj duks. Korektor mi svakako stoji u tvom neseseru.

Znam da ćeš mi oprostiiti ovu zbrakanost u pisanju, jer ovo nećeš ni čitati, isto kao što znam da ćeš gvirkati u pojedine naslove kada poodrasteš, malo li je, bar za večeras? Lepo spavaj Angelik i sanjaj u bojama, koje te očekuju.

Dosta, otići ću u suze, a sutra treba da sam vedra, jer sam tako prihvatljivija svima.