Kako jedna devojčica voli da započne sastav sa “danas ću vam pisati o..”, dozvoliću sebi da i moje pisanje slično započne. Danas ću pisati o mobilnom telefonu i mojoj ( ne) zavisnosti od istog, a eto potkrepljivaću se i ponašanjem ljudi iz mog okruženja.
Dok pišem tekstove, neretko sa mobilnog mi uredjaja, osećam da je zavisnost od telefona opravdana. Kada moji razgovori traju minut zavisnost je nepostojeća, isto kao i kada razmenim tri do pet poruka tokom dana, uključujući i društvene mreže. Racio me pita da li i kada ja to stvarno radim?! Iskreno tek sam počela da vežbam smanjivanje korišćenja mobilnog aparata i nije da mi ide baš dobro. U čitavoj ovoj priči najmanje ja brinem sebe radi, relativno sam formirana, odrasla osoba. Brine me što sam model, koji kao takav malo argumenata ima da pridikuje mladjim naraštajima. S tim u vezi me je posebno pogodila činjenica koju dugo ponavlja profesor Rajović, a koji je pre neki dan opet istu apostrofirao, u kojoj meri mobilni uredja utiču pre svega na kognitivni razvoj, ali i motoriku, emocije…. Iz tog razloga mi sada pokušavamo, a podaci kažu da nije ni sada kasno, da menjamo navike korišćenja pomenute sprave. Pobuna je na vidiku, ali i mi na testu izdržljivosti i istrajnosti. Dobra stvar koja me je donekle utešila da smo telefone uveli na korišćenje u četvrtom i trećem razredu osnovne škole. Dobro je i što ih nikada nismo koristili dok su deca bila mala tokom obroka, ne bi li pre pojela isti ili ih uspavljivali, smirivali kao male uz telefon, što doživljavam kao svojevrsnu malu pobedu.
Dalje statistika kaže da se sve više dečijih kolica proizvodi sa dodatkom, držačem za mobilni. Tako šetate dete i ono umesto da gleda u prirodu i ljude, odnosno u nas, u zavisnosti kako su kolica montirana, ono gleda u mrtvu stvar iz koje dopiru kojekakvi sadržaji. Sve i da su crtani filmovi u pitanju u čemu je poenta šetnje, automatskog ćutanja zapravo i udaljavanja od rodjenog ili tek rodjenog deteta, jer i toga ima. To vidjam često.
Dokle ide trovanje nas samih govori i podatak da roditelji u vrtiću pokušavaju da proture deci mobilne telefone ili bar pametne satove. Sama sam takodje dozvolila da budem nasamarena, uz izjavu “ Zamisli da me pitaš da li bih za večeru brokoli ili tortu. Teoefon je torta, a sve ostalo brokoli…” i popustim da telefon bude poslednja stvar koja se koristila pred spavanje. Promenili smo to i još uvek istrajavamo.
Potpisnica ovih redova verovatno nije najbolji primer, ali možda neko bude pametniji i mudriji i sve ovo uradi ispravnije. Svaki mali doprinos i napredak u ovoj borbi je vredan hvale i deljenja iskustva sa drugim roditeljima, a ja iskreno verujem da to jeste izvodljivo.
Mogu samo da nam svima poželim upornost i sreću i zahvalim se na svakom minutu provedenom u priči, uz knjigu, sa loptom, lastišem, sa samim sobom.
Оставите одговор на CrytoStypeStype Одустани од одговора