Pitanje koje sam mnogo puta sebi postavljala, dodatno se zbunjujući dobronamernim pričama iz bliske okoline. Sa ove tačke posmatranja deluje mi da sam dobro postupila, tj mi, kao roditelji, ali vodila se borba između popuštanja, razumevanja, tolerancije, nagovaranja, tešenja i hrabrenja.
Mi smo decu, kako su stasavala upisivali na razne aktivnosti, još u vrtićkom uzrastu, osluškujući njihove želje i koliko su već umele da iskažu njihove potrebe. U svemu smo bili podrška, jedino se učenje engleskog jezika podrazumevalo, jer su i nas naši roditelji tako usmeravali, što je za nas bilo delotvorno. To je bila jedina aktivnost koju je i moj muž podržao bez zadrške.
Idemo redom, koji je, bar kada su nama bliski ljudi u pitanju, prilično slično bio trasiran. Sport, karate, ritmička gimnastika, atletika, košarka, odbojka, dalje časovi pevanja u vrtiću, prvi kontakt sa engleskim jezikom, a onda na predškolskom uzrastu i školice engleskog… Iz iskustva potvrđujem, na našem primeru, da su ih raznoliko interesovale različite aktivnosti. Neke su im duži vremenski period bile intersantne i primamljive, od nekih su odustajale posle prvog probnog časa. E, tu je prva dilema, mada po mom mišljenju, lako rešiva, jer mi se čini da je lakše u startu odustati ako vidimo da se dete prešlo u proceni. Dobra stvar kod promo časova jeste što su besplatni, mada, čini mi se, i ako je aktivnost plaćena za tekući mesec, treba naći kompromis, ako je moguće, ali nikako zarad uplaćenog odnosa po cenu suza insistirati da dete nastavi sa pohađanjem. Sada mogu da očekujem demanti u vidu da ne može dete sa tako malo godina da odlučuje o finansijama. Ok, ko je odlučio da će da plati, je li dete toliko insistiralo, ili se nameće pitanje na kome je odgovornost, ako već pominjemo uzrast deteta?! Dešavale su se ovakve situacije i kod nas i nije uvek razum nadvladavao ili je bilo bitnije tada uključiti emocije i osetiti dete, jer sam i sama umela nepromišljeno da reagujem, u prevodu insistiram bar još koji odlazak i meni je lično danas žao radi mojih takvih reakcija.
Jednom, kada joj se rodila mlađa sestra, naša starija ćerka, tada gazelica u povoju, poželela je da ide na atletiku i prvi, probni trening je oduševljeno odradila. Ok, krećemo i spremni za sledeći put da uplatimo, kupimo opremu. Vozimo
se do sale muž, beba, polaznica i ja, da je bodrimo, a beba je mala kako bismo je kod mojih roditelja ostavili. Polaznica povraća na putu do treninga, pre toga tiho rekavši da ona to ipak ne želi. Pre te fiziološke situacije smo pokušavali da je ubedimo, podržimo, u čemu danas ne znam, ne bi li pravo razumevanje dobila tek kada se desio pomenuti događaj. Očito da smo tada shatili, jer smo mislili da je previše mala da na osnovu jednog, prijatnog, po njenim rečima, treninga odluči da odustane. Brzo smo oboje osvestili da nije do atletike, već do odvajanja, jer mi bismo ostali sa bebom, iako bismo bili u istoj dvorani i gledali je, dok bi ona tamo sama trčala. Veoma sam zahvalna što smo brzo sve povezali.
Da preskočim detalje u našim životima, jer je sličnih situacija bilo kako sa starijom ćerkom, tako i sa mlađom, pregurali smo, zajedno. Tek pandan pomenutim odustajanjima, jeste primer kada dete želi da napusti ples, folkolor i kada mi doslovno ostajemo zatečeni, jer je to bila istinska ljubav. Hm, tu je važno poverenje i sa onima kod kojih na aktivnosti dete odlazi, kao i u svakom drugom odnosu, jer bez toga napretka nema, bilo da je odustajanje ili nastavljanje u pitanju. Naime, mi smo, isto kao i ćerka naša, imali voema otvoren i iskren odnos sa njenom koreografkinjom, te smo njen savet i poslušali. Koreografkinja je u startu izrazila razumevanje i podršku za bilo kakvu odluku, a onda nam rekla da detetu damo šansu da razmisli, da ne igra, ali da sa ansamblom putuje, jer, njenim rečima rečeno, Nema ničeg tužnijeg od nesrećnog igrača na sceni. Otputovala, javila se dan posle i rekla, Ja želim da nastavim da igram.
Sva ubeđivanja, još gore ucene, ovog sveta ne mogu našu decu da učine zadovoljnom, ako ona to sama ne osećaju, zato i jesam mišljenja da sve te priče treba savladavati u odnosu na dete, uzrast, potrebe i veoma važno, senzibilitet deteta.
Nameće mi se zaključak, da niti je previše mudro, ni novo ovde napisano, već iskustveno i kao podrška budućim odlukama, razumevanju i prihvatanju deteta, u skladu sa našim uverenjima, dokle god rešenje može da se nađe, a moj mi život potrđuje da gde ima ljubavi i pažljivog slušanja, ono kao blagodet dođe do svih nas…
