Razlicitost, prelazak na visi nivo

Opet moja trema i ja. Srecom, stimulativna je, cak nekako motivaciona. Na temu polaska u sledeci razred, kod nas je to peti. Jutros mi starije dete saopstava da zna ko ce joj biti razredna i da je to jedna cool zena, ona vec zna, a da se uciteljica trudila da razredni~a bude osoba koju ce vidjati svih pet dana u nedelji. Pozitivna je i poletna, pomalo uplasena. Kaze, kako cu ja da nastavim bez moje uciteljice, mastala sam da cemo biti zajedno ceo zivot. Hrabrim je da hoce, samo na drugaciji nacin.

Od kako je krenula u vrtic, pokazivala je odredjenu i zrelost i nezrelost, istovremeno, volela je da ide u isti, a volela je da preskoci putovanja sa vrticem. Sklop okolnosti je bio takav da ni sa skolom, do zavrsenog cetvrtog razreda, nije bilo putovanja, za cime nije posebno zalila. Njena povezanost je takva, da kao sto silno voli uciteljicu i unapred malo pati, tako je volela vaspitacicu i dan danas redovno odlazi u vrtic da se izgrle. Tako je najsigurnija.

Radili smo na sticanju radnih navika, dobrim delom smo uspeli da se izborimo i naucimo, da nakon obaveza ide zadovoljstvo. Ucim sa njom da odrastam, pratim je, pomazem kada zatreba, te prelazak na visi nivo, pokusavam da prihvatim kao sustinski lepu neminovnost. Zbunjena je, a radoznala, ja kao mama, takodje.

Moja druga, sedam godina mladja, cerka, mi dokazuje da mnogo toga ne znam o roditeljstvu, tj da znam po nesto, no da imam mnogo ponovo da ucim. Razlog lebdi u vazduhu…Razlicite su, veoma. Sto je divno, zato ponovo vezbam i odrastam i sa njom, Ona je odlucila da zeli da putuje sa vrticem na odmor, sa nepune cetiri godine i pred put je ponavljala, blago meni, blago meni. Govorila je i ja sada idem,a ona ostaje, jupi! Starija je rekla, kada je bila sigurna da je mladja stvrano otputovala, zivela sloboda, e, sada cu da citam sve njene knjige koje mi ona ne da, mada me ne interesuju i da se igram sa svi njenim igrackama…

Naslov mog pisanja odnosi se na obe, jer se ucim razlicitosti. Koliko puta smo moja polovina i ja analizirali, da li sve dobro radimo, jer ono sto kod jedne daje rezultate, drugu ne zanima uopste i obrnuto. Uvece se vole, posebno starija voli uvece mladju da drzi za ruku dok ona spava i da ljubi, dok mladja stalno ponavlja, volim samo tatu, mamu, D. Veoma im je stalo da su tim, kada jedna dobija kritiku, sto mi posebno ispunjava srce, dok sa druge strane jedva cekaju jedna drugu u necemu da predju. I zato stalno uci i ucim, neki doktor za mame da postanem. Nema sanse, jer taman kada mislim da sam savladala lekciju, iznova me iznenade nekom reakcijom, situacijom za koju sam bila ubedjena da smo apsolvirali.

Da skratim, onako majcinski, divno je sto su razlicite, zivela razlicitost medju njima dvema i medju svima nama. Bilo bi monotono da je drugacije i ne bi se zvalo zivot, vec verovatno copy~paste.

Divno je kada si svoj, bas takav kakav jesi i ja te prihvatam i volim bas takvog.

Srecan nam prelazak na visi nivo…

Dragost

Kada sam bila mala bilo mi je veoma vazno da znam ko mi je tacno najbolja drugarica i kome sam ja sve najbolja drugarica. Onda smo po cuvenim leksikonima maltene brojali ko je kome sve najbolja drugarica. Bilo je onda tri najbolje drugarice i to je to.

Danas znam iz nekih studija i reci uglednih ljudi, koji se bavi psihologijom, da pre 12.godine tesko da moze da se formira odnos najbolja, najbolji drug, drugarica, a tek prijatelj… Iskreno receno srednji napredak je uocen u mom slucaju, jer i dalje volim da ih imam nekoliko i stvarno ih imam, s tim sto su njihove uloge u mom zivotu toliko razlicite da se svaka moze nazvati najboljom na neki nacin, uz napomenu da imam jednu najbolju drugaricu u zivoootu, kako kaze drugarica moje cerke.

Zasto uopste postoji potreba za ovkavim izrazavanjem kod odredjenog broja ljudi, zasto je to vazno… Znam zasigurno da ima divnih ljudi koji se uopste time ne bave. Ipak, meni je bilo vazno. Mozda je to neka potvrda, dokaz ljubavi, nesigurnost, posesivnost…moje drage drugarice bi mogle sigurno da iznesu svoje vidjenje.

Kao takav model, nesvesno sam verovatno to prenela i na svoju cerku, kod koje se, srecom, nije to bas tako primilo, nadvladalo je ocevo glediste, da je u redu da stalno imas mnogo drugarica, u redu je i da imas samo jednu, a da ce prava tek da se desi. Tako ona i menja, deleci to za sada samo sa nama, svoje vidjenje najbolje drugarice. Ova mi je za zivot, ova mi je u skoli, ova mi je privatno, sta god to znacilo.

Secam se kako je mene bolelo kada bi, u prvom polugodistu prvog razreda, tuzno prokomentarisala da je ~zakasnila da sedne u odeljenju sa onim sa kim je zelela, pa je bila prinudjena da sedne sa nekim sa kime je to manje zelela~, jer nije dosla dovoljno rano u skolsko dvoriste. Mene je bolelo, znala sam dugo o tome da razmisljam i smisljam kako da joj pomognem, da bi ona to vec za 2 minuta zaboravila i sutra dosla sa pricom ~kako je bas sve bilo super, ukljucujuci i sedenje~. Otprilike u to vreme, negde na polovini prvog polugodista, uciteljica je odrzala roditeljski sastanak i kao najvazniju poruku istakla, da bi bilo pohvalno da se ne mesamo u deciji izbor, da se ne trudimo da resavamo njihove nesuglasice, jer dok smo mi jos uvek ljuti, oni se opet zajedno igraju. Mi smo se time i vodili, prilicno dobro, do momenta kada je u trecem razredu izabrana za vodecu ulogu u odeljenju. Te veceri je bila van sebe od srce. Sutra je vec bila veoma zbunjena i tuzna. ~Mislila sam da me svi vole, od juce me ne vole svi, neki su za mene, neki protiv. Ne razumem zasto, ne zelim vise da budem to za sta su me izabrali, ne znam ni zasto su me izabrali kada su sada protiv.~ Od tada joj saljemo poruke tipa da ima pravo da bira koga ce da voli, kao i da drugi imaju isto pravo. Razgovarali smo, citali strucnu literaturu, konsultovali strucne osobe i shvatili da napredujemo. Vezbamo da je vazno od koga poruke dolaze, kao i da iste ne treba shvatati previse licno, jer su ovakve i slicne situacije promenljive. U prilog tome idu i iskustva nasih starijih dragih ljudi, koji su nam licnom primerom pokazali, da ima perioda u zivotu kada ste sa nekim nerazdvojni, a ipak se desi momenat razdvajanja, koji niposto ne treba da znaci da je to kraj svega. Naprotiv, zivimo dalje, stalno upoznajemo nove ljude koji nama bogate zivot, kao i mi njima.

Ipak, postoje oni ljudi, sa pocetka teksta, koji ostanu za ceo zivot, mozda imaginarno, a vrlo verovatno stvarno i to je vise nego ljudski, kao sto je prirodno da u prijateljstvima ima uspona i padova, te tako imam srecu da ima prijateljicu od pete godine nasih zivota. Nas odnos je bio prilicno dobar, pa turbulentan, danas deluje da je sazreo i stao na svoje noge. Evoluirao je.

Jedna, dve ili vise drugarica, prijateljica, dobrih, najboljih, za ceo zivot, za odredjeni period naseg zivota, svaka od tih veza zahteva negovanje, osluskivanje, cinjenje ljubavi radi i uz malo srece odnos ce rasti, a mi uzivati u plodovima istog.

Iskreno verujem, kako mi je neko rekao, da u realnosti nema slucajnosti. Svaki nas odnos sa odredjenom osobom trazi davanje, a mnogo manje analiziranja i lovljenja gresaka. Pravi prijatelji to ne rade.

Prijatelje razumemo onda kada im je potrebno i volimo ih bas takve kakve jesu,ako smo se vec izabrali za prijatelje.

Kad roditelj postane dete

Maša i Borko su bračni par, godina izmedju 60 i 70. Zajedno su preko 40 godina, žive uglavnom ustaljenim penzionerskim zivotom. Imaju decu, unučaf, povremeno izlaze i druže se, češće su kući, uz televiziju , muziku i knjigu.

U mnogome su tazličiti, a ipak su zajedno. Nameravaju da tako i ostane. Pomažu decu svoju, ručkovima, salatama, čuvanjem dece, savetima, razgovorima i jos po nečem, odani su prijatelji.

Kratak je uvod o njima, jer bi mnogo teksta bilo potrebno da se objasne odnosi, ali suština ovog pisanja je njihova promena. Promena od kada su prestali da budu radno sposobni, kada su počeli manje da vode računa o nekim stvarima koje su im ranije bile bitne. Druženja, izlasci, kupovine, spoljašnji izgled, uredjenje životnog prostora. Nije se nista promenilo ni na lošije, ni na bolje, jednostavno se promenilo. Maša i Borko stare, a što su stariji to više sliče svojim unucima, pa ih rodjena deca ponekad teško prepoznaju. Osim što se brže  umaraju, sporije hodaju i razmijaju, sve se više prisećaju svojih mladjih dana, prepričavaju dogodovštine iz predškoloskog uzrasta, prisećaju se, ljute se retroaktivno na neke svoje odluke, ponekad i nokte grickaju.

Sve češće vole da sede na podu i tako provode vreme, sa unučićima se relaksiraju puzrći i glumeći . Na sličan način njihovoj unučadi, iz pomenutog položaja ustaju, pridržavaju se kada se penju, pridržavaju se kada silaze i kada ih neko posmatra od pozadi, njihovi pokreti veoma sliče dečijim.

Njihova razmišljanja takodje liče na dečija razmišljanja, kada se daju predlozi kako je najbolje nešto da se  uradi, kako napraviti, saveti za „da te ne produva vetar“ ili kako se sakriti od promaje, koji čaj piti ako je dete, pardon unuče prehladjeno, jer se u njihovo  vreme drugačije radilo, a ovo novo doba tehnologije, to je nešto teško razumljivo.

I sve me nešto  tera da razmišljam u pravcu filma “ The Curious Case of Benjamin Button“…. Tako verno dočarava i pomaže  nam da razumemo one koje neizmerno volimo, koji su naša podrška čitavog  života i pidseća nas kako se uloge menjaju, kako je roditeljima potrebno ohrabrenje  i motivacija , kako sve izraženija želja za  negujuć odnosom, istim onim koji smo dobijali kada smo bili mali,  i kada su nam roditelji predstavljali čitav svet. Jasno i danas vidim nanu i stariju ćerku u periodu njenog prohodavanja. Ćerka se nesigurno pridržava za sve što joj je pri ruci, a isto čini i nana iz bojazni da ne povredi tek izlečen slomljeni kuk.

Baš je sjajno kada to otkrijemo i spoznamo kako možemo da uzvratimo, da volimo, prihvatamo promene, upoznajemo neke nove ljude, suštinski iste, ali u mnogo čemu drugačije. I ako hoće i dalje da nas savetuju mudro je saslušati ih , dati na važnosti govorniku, a uraditi kako mislimo da je najbolje. Bez osude, sa puno topline i razumevanja… I onda čivek oseti lepotu, zadovoljstvo, jer je uzvratio, zahvalio, razumeo svog roditelja koji je će to uvek i biti, samo se malkice promenio, ostario je.

Kakvo je bogatstvo kada imamo jedni druge i sto se periodično jedni na druge oslanjamo.

Tada znamo da smo živi.

Dete, roditelj, muzika

Iskreno, vec dugo planiram da pisem, iz ugla roditelja, pomalo i iz ugla nekoga ko uci i vaspitava decu, o uticaju muzike na detinjstvo, formiranje licnosti deteta i na kraju i o muzici kao izboru.

Muzicki sam skromno potkovana, zavrsila sam nizu muzicku, ali kao roditelj se joj uvek „kujem“ kako da deci usadim ljubav prema lepom, u ovom slucaju prema muzici. Veoma stara izreka nas podseca da „o ukusima ne treba raspravljati“, sa cime se se u mnogome slazem, ali kada odredejni tonovi i tekstovi vredjau ljudsku inteligenciju, e tu prosto moram da reaguje.

Nije mi poznat podatak da je klasicna muzika ikome nanela bilo kakvu vrstu ostecenja, pa je ipak retko zastupljena u kucama i nekim mestima koje posecuju deca. Ok i to je deo edukacije, trebalo je neko da uputi roditelje sadasnje dece u lepotu iste, a te roditelje je trebalo da usmere njihovi roditelji…lanac je predugacak. Prihvatam da svakome i ne prija previse klasicne muzike, ali odslusati ponekad npr“Carobnu frulu“ , svakako ne moze da steti, a sto je cesce slusamo, mozak sve vise ima potrebu za lepim tonovima.     Sta je sa decjim pesmama, pri tom ne mislim na one na kojima smo mi odrasli, mada su neprevazidjene, ima predivne muzike za decu koju su stvarali sadasnji autori, bozanstvene melodije i naivno, lepi tekstovi.

Porazavajuci je podatak, da kada su neki mladi ljudi, koji su na nekom otvirenom prostoru odrzali radionicu deci  o nekoj drugacijoj muzici, elektronskoj npr, i pitali decu da malo ona sama komponuju na njihovu omiljenu pesmu, deca su govorila da znaju „Cecu i Grand“. Jedna devojcica je cak rekla „…ali ja samo to znam.“ Uticaj sredine je nemerljiv, slazem se, ali nije li jos vaznija cinjenica da edukujuci decu kod kuce, smanjujemo rizik od mogucnosti priklanjnja muzici koja deci salje poruke tipa, “ Zicer, zicer, hladna sam kao spricer“ ili kao potencijalni najnoviji hit, “ Momci u plavom, imam losu vest, pozitivna bicu ja na alko test…“. Ok, kako cemo da objasnimo znacenje ovih i slicnih tekstova, kako , kada objasnjenje ne postoji.

Skromni dopronos, ali ne beznacajan, jeste slusanje kvalitetne muzike u nasim kucama, a zna se sta je kvalitetna muzika, odvodjenje dece u pozoriste, Beogradsku filharmoniju, na decije koncerte, razgovor sa decom, cak i preslusavanje i analiziranje pomenutih tekstova, citanje knjiga deci, ucenje o umetnosti i sve ti upakovano u formu igre. Bas moze, vredi pokusati, deca ce vec znati da prepoznaju. Naravno, verujuci da cinimo dobru stvar i da ce spoljasnji uticaji biti kratkog daha, jer kroz to je neminovno da ce proci, ali ako im od malena ukazujemo na lepo, lepo ce i pobediti.

Ne mislim da sam utopista, naprotiv, sto vise odredjene radnje ponavljamo, one postaju nasa potreba, rutina i mozak trazi jos.

Ucimo sa decom, pratimo ih, rastimo sa njima, uvazavajuci njihove potrebe, ali uvek imajuci na umu sta je za njih korisno, a sta stetno. Svakao da nije korisno, ma koliko primamljivo izgledalo i zvucalo, da im smisao bude Tarapana, Aspirin, Poziv i slicno.

“ Srecne su sve porodice, prijatelji i zajednice koje shvataju da su deca nas najveci blagoslov, jer njima pripada isceljenje sveta i covecanstva…“.

Onda ne postoji dilema sta je dobar izbor muzike, jer lepo je uvek lepo!

Posmatraci

Suncano po podne, u mom omiljenom kraju. Autobus se priblizava stanici na kojoj silazim. Slusam omiljenu muziku i sve je lepo. Iznenada vidim na platou parka decake, njih desetoricu, kako se tuku. Vidim i prolaznike, raznih starosnih dobi kako prolaze, ne obaziruci se, uopste. Dam sebi rec da cu mirno proci, kao i svi prolaznici, jer sam ovako sitna, a preosetljiva, nekoliko puta lose prosla kada sam u slicnim situacijama pokusla da reagujem.

Kako sam se priblizavala situaciji, srce mi je ubrzanije kucalo. Idem hrabro, ne obazirem se. Ne mogu, jace je od mene. Vadim slusalice i odlucujem da se umesam. Mislim da ce da me cuju i prestanu da se biju. Malo me je strah i taman da izustim nesto, ni sama ne znam sta, kada cujem jednog decaka(13) kako drugome porujcuje, ~Mozes li jos, ti se rekao da hocemo…~ Ustuknem malo, zvucalo je kao dogovor. Dogovor za odmeravanje snaga. Zbunim se, ali odlucim da jos malo stojim, tu sa strane, da vidim ima li potrebe da reagujem. Nekako. Prilazi jos decaka, navijaca i sve tece kao unapred dogovrena stvar. Pocese i da se smeju akteri i razmisljaju da li da nastave.

Produzim kuci, verujuci da samo odmeravaju snage, da su drugari. Mada mi je taj nacin izrazavanja stran, suprug mi potvrdi da decaci to rade.

Primirila sam se na kratko. Na kratko, jer me je veoma zabrinula reakcija prolaznika, tj izostanak iste. Niko, doslovno niko nije ni pogledao u decake, a kamoli osetio potrbu da reaguje. Halo ljudi, to moze da bude vas sin, brat, drug… Solidarnost, empatija, nema ih, iscezle. Shvatim da sam beskrajno tuzna, mozda sam mogla vise da uradim…Svakako nisam uspela da uticem na prolaznike, koji su bili samo prolaznici, potpuno nemi.

Odlucila sam da bar na ovaj nacin, jer tako umem, reagujem. Mozda neko procita, razmisli i nekada odreaguje. Mi smo ovde zarad svih nas, a ne iskljucivo zarad nas samih, to tako nije ljudski.

Ovo nas se tice i te kako…

Oprosti mi…

Verujem da oni koji citaju moje tekstove, znaju da iznosim licna zapazanja na temu roditeljstva i odrastanja. Desi se i da tema prividno iskoci iz ~koloseka~, kao sto je slucaj, mozda, sa tekstovima na temu prijateljstva. Mada i na tu temu moja osecanja su nepodeljena, jer sam misljenja da nas i jake veze sa onima koje smo izabrali, uce necemu, tacnije mnogo cemu. Tako i veceras razmisljam i stalno mi u glavi stoji sve sto ima veze sa prastanjem, ovozemaljskim, drugi vidovi mi nisu previse poznati, mada svaki vid prastanja i izrazavanja uvazavam. Elem, imala sam potrebu da se pojasnim…

Volim da oprostim, bez da posle prebacujem, oprostim cista srca i oprostim brzo, mozda i odvec lako. Takva sam bila kao mala, takva sam i sada, kada sam velika. Uvek mi se mnogo vise svidjalo da se brzo pomirimo, resimo nesporazum i nastavljamo sa gradjenjem naseg odnosa. Apsolutno mi je prihvatljivo da pridjem prva, ima situacija sa odredjenim ljudima i nasim odnosima, gde ja uvek pridjem prva. Meni je sve bolje, od bolne, tuzne tisine ili trenutne netrpeljivosti, jer na srecu nisam imala situacije gde sam bila u toj meri povredjena da je oprost predstavljao luksuz. Dve, meni veoma , veoma bliske osobe, izuzetno tesko prilaze, kada nastane problem. Uopste mi ne predtasvlja problem da uvek pridjem prva i uvek bude lepo, nekada mislim da je teze njima, mozda bi i prisli, no ih neka sila vuce da to ne cine.

Jednom sam bila na proslavi jednog rodjendana, gde su se u jednom trenutku, muskarci odvojili od nas, devojaka dakako, te su one taj momenat iskoristile da se malo pozale jedna drugoj na svoje partnere i malo analiziraju njihove mane. Cutala sam, a to nije bas lako, kada sam ja u pitanju. Samo sam ih pitala, ne mislite li da i oni nama mogu da nadju 121 manu, kao i mi njima? Ja ne zatrpavam stvari „pod tepih“, ja ih resavam sa kim treba, mnogo razmisljajuci sta je do nesporazuma dovelo i stremim resenju, razgovorom, a cime drugim, dok se uvece drzimo za ruke, ukoliko je moj partner taj sa kojim resavam, pardon, resavamo situaciju. Sve mi je bolje od muka, nedostatka osmeha i ignorisanja. Pa, to boli i to zestoko. Vezbam da budem dobra, radim na tome, na sebi, a onda sam sigurno bolja i okolini. Naravno da to nisam ja izmislila, ucila me je moja nana, moji bliski, knjige koje stalno citam, filmovi koje gledam, posmatranje drugih, koji se odlucuju za cutnju, a koja neminovno vodi udaljavanju. A ja hocu da sam prisutna, da sam ziva, jer znam da svemir ili ko god ima planove za mene, kao i za sve druge ljude. Ima dovoljno za sve i ne zelimo svi isto. Ovome me uci moja tajnovita knjiga i zao mi je sto sam zaboravila kome treba da zahvalim na upoznavanju sa istom, a veoma sam zahvalna. Cak sam pronasla svoj kamen zahvalnosti, da me podseca na cemu sve treba da sam zahvalna i kada sam dobro i onda kada sam manje dobro. toliko je divnih stvari na kojima mozemo da budemo zahvalni i da odlucimo da one budu nase vodilje tokom dana.

Zato mi je i lepse i lakse da prastam i biram to kao svoj izbor, a i ruzna sam kada sam ljuta, mnogo mi se vise i borica  stvara, iako su i one lepe, ako sam ja zadovoljna.

Citat kaze da ljubav i zahvalnost mogu da razdvoje mora, pokrenu planine i stvore cuda. A ja verujem u cuda, kao sto mi se svidja prica o bradatom deki ili nekoj zabavnoj zubic vili ili moj veciti Hoolywood i ja, pa tako budem srecna kada slusam bend Juliette Lewis, iako ni jednu pesmu ne znam, jer mi se svidja pomisao da gledam nekoga ko poznaje tamo neke ljude, koji su mi dragi sa filmskog platna. Pa, kako onda uopste i moze neko da odluci osim da bude dobar i dobrotu siri, prasta s ljubavlju, voli i razume. Ja volim i one koje poznajemo kao FT1P, jer mozda bas nisu imale srecu da im neko oprosti ili jos teze, tesko im je da oproste.

Mozda zvuci utopijski, mada se meni svidja i biram da bude tako. Zato, ako se i naljutim, znajte jos se brze odljutim i to me navodi da se osecam prijatno, zasto da ne i mocno, velicanstveno. Prastanje je vrlina, nas ljudi.

Ko ume da prasta, ume mnogo i da voli, ko voli zadovoljan je i nasmejan, a kao takav zasluzuje da sluzi onom delu covecanstva koje je izabrao u svoje najblize okruzenje i sto je jos dragocenije, ostavlja trag za sobom. Ljudski…

Na pocetku prvog razreda nase starije cerke, njena mudra uciteljica nam je porucila da se ne mesamo u razmirice nase dece, jer dok mi to iskoplikujemo i pokusavamo da resimo, deca su se vec pomirila, oprostila i nastavila da rade ono sto najbolje znaju, da se igraju i vole.

Igrajmo se lepog, svi smo na dobitku!

Pismo vilama

Drage moje dobre vile…

Pisem vam zajednicko pismo, jer mi je tako lakse, zurim da odigram jos jednom LJUBAV JE…

Moji mama i tata stalno ponavljaju kako sam imala srece da imam tako carobne vaspitacice, a ja im kazem kako sam i sama takva, pa valjda nije slucajno sto sam pripala bas vama, a vi mom srcu. A i mama stalno prica D. da U REALNOSTI NEMA SLUCAJNOSTI!

Bila sam najglasnija beba u porodilistu sa svojih 2500kg, svi su se cudili toj jacini i intezitetu glasa. Vi i ne znate da su me zarad visokih tonova prvo zvali Marija Kalas, a poslednjih godinu dana, zarad mog stva, ni manje ni vise, vec Milutin Mrkonjic!
Jos od prvih dana mog boravka u vrticu, kada je mama po malo ostajala sa mnom, nekako mi je bilo prijatno u sobi sa vama. Uvek ste bile nezne i mazile me. Kada je mama pocela da izlazi iz sobe, sve vise sam se osecala slobodno, jer sam vam verovala. Znate, veoma radosno sam ujutro odlazila u vrtic, kao sto sam radosno isla kuci, valjda bas kako treba.

Naucila sam samostalno da perem ruke, koristim toalet i ponasam se pristojno za stolom. Naucila sam da stedim vodu za dobrobit planete…
Negde na pocetku druge godine naseg druzenja, dogovorile smo se da sve imamo po dva imena, kako bismo bile ravnopravne i ja vas od tada tako zovem i van vrtica, M.M., B.l. i J.p.

M.M., malo mi pomazu roditelji da se izrazim, je uvek mudro postupala sa drugarima i sa mnom, sa pregrst znanja, sarma i harizme. Ona kade kaze „I., ne!“, ja se ne ljutim, to je M., ona je u pravu, jer ZNA! Moja bajka kaze da M. ima radoznalo vragolaste oci i meni se to bas dopada. A kada me stavi u krilo, tad se topim, pa imam i dokaz tog zadovoljstva na fotografiji. Pitale ste nas u koga zelimo da se maskiramo i ja sam znala da cu biti lopta. M. se smejala i rekla da sam bas uporna, a ja imam uspomenu kako ja~lopta sedim u najudobnijim krilima.
M. je jedan dan pitala tatu i mamu, „Halo, halo, jeste li spremni da dete skine pelene, I. jeste…“. Sutradan je sve vec bilo reseno, uz sve M. sugestije, „Izbacite bodyje, samo potkosulje i gacice“ i sve je bilo zavrseno u par reci i postupaka, jer ona ZNA i VOLI!

B.l. je moja neznica, ona zna da me mazi i ~zafukava~, a ja se smejem i uzivam. Ona kaze mojim roditeljima sta sam radila tog dana i sta god da kaze, oni su zadovoljni, tako da mislim da sam se lepo ponasala, osim kada nisam, hi, hi, hi!
B. je hrabrila mamu „kako cu se sigurno navici na ~vutic~ i da ne brine“, a ja uopste nisam brinula cim sam upoznala B. B. UME i VOLI!

I M. i B. smo malo cesce zvali, a kada nesto nisu bili sigurni, moji roditelji bi govorili, „Pitacemo M. i B..“
B. me ceskala i pricala nezne reci, sa B. sam volela da skacem i djuskam. B. me uvek utesi, ima resenje i zasmejva me.

Tako su moje tri dobre vile pricale o meni kao o saradljivoj devojcici i kada dodju studenti kazu “ Idite do I., ona saradjuje.“; a nasle su i resenje za moje potrebe za plakanjem i vikanjem(J. je bila svedok takvog ponasanja na ulici), „I., u kupatilu se place, ovde smo dosli da se igramo, ucimo i smejemo.“

A onda se pojavila J.p…. Vec dugo sam kuci dolazila sa najmodernijim frizurama i veoma je interesovalo moje roditelje kome dozvoljavam da mi ~petlja~ sa kosom, kada oni nisu uspevali. To je bila J. Ona me je ocarala svojom toplinom i paznjom, stalno mi je smisljala nove nadimke i pravila mi najbolje siz frizure.
Nekako je znala lepo da me uzme u narucje, kao da je vec i sama mama. J. NEGUJE i VOLI!

Moje voljene vile, toliko sam toga naucila, spoznala i saznala zahvaljujuci vama. Ucile ste me lepom ponasanju, prvim oblicima drugarstva i deljenja, to mi jos uvek teze ide, pesmicama, recitacijama, sarenolikom koreografijama…

Ja sam mala, pa najbolje sto umem da kazem je HVALA! Ali bas VELIKO HVALA! I jos jednom hvala sto smo se srele na putu mog odrastanja.

Voli vas, voli, neopisivo, vasa I.A., sarmantna brbljivica!!!(Vole vas i D. i tata i mama i bajka i deda i drugi baka i deka i svi koji znaju koliko ste me cinile srecnom.)

P.S. Drago mi je i da se moja prva tuca, kada je vec do nje doslo, desila upravo pred vama, jer vi me poznajete…

 

Sta je ovo?

Devojcica  A. je vesela desetogodisnjakinja, zabavna, svoja, promenljivih interesovanja.

Tog petka i vikenda koji je usledio, sve je delovalo uobicajeno. Malo se razvlacila ujutro, negodovala sto mora odmah da se obuce i avaj da doruckuje, ali vise manje standardno. Nije joj se preterano ucilo, sta vise zurila je da sto pre zavrsi obaveze i ide napolje, ili neka igrica, ili televizija…Sve, samo ne ucenje. Ok i to je uobicajeno kada se ima deset godina.

Ponedeljak, blagi sok. Ne cuje dobro kada joj se roditelj obraca, ne reaguje na primedbe, cak ni na poviseni ton. Gleda blago odsutno i to tako da se stice utisak da gleda sasvim kroz roditelja.  Dok svira svoj instrument na kratko se vraca u realnost, da bi vec kod prve greske u sviranju odustala, jer je sve smara. Roditelj se odlucuje za ulogu posmatraca. Kako je vise manje sve obaveze zavrsila, odlazi u svoju sobu, pusta glasno Mocarta i pocinje do beskonacnosti da skace po svom krevetu. Lebdi, levitira, vise uopste nije prisutna. Slucajno ugleda roditelja, iznenadi se na sekundu i nastavlja da skace, smejuci se, mastajuci, povremeno nesto glasno izgovarajuci.  Ples, skakanje, glasno smejanje traje, traje i traje.

Roditelj~posmatrac se isprva ljutio, a onda se tiho smeskao i tako neko vreme. Onda se roditelju plakalo, jer nije imao ideju sta se desava sa njegovim detetom. Zaboravio je na podatak, koji mu je dete saopstilo u petak uvece.  A. je kao nehajno rekla da se zaljubila, u malo starijeg decaka. Vikend je bio smiraj pred buru, jer sto se vise blizio polazak u skolu, to je A. sve manje bila u kuci, a sve vise u skolskom dvoristu. Tek je tada roditelju sinulo, a naglo su krenula da naviru i sva moguca saznanja koja je dobio iz knjiga, sta znaci predpubertet…

Otisla je u skolu, gotovo trceci, bolje receno lebdeci, nasmejana, razdragana, zaglavljena na pola puta izmedju stvarnosti i maste.    Ali to je ona ista devojcica koja se tako slatko i nevino igra sa mladjom decom, obozava svoje sitne igracke i lutke, glumeci glasove raznih junaka, koja jos uvek uziva u crtacima, onim veoma naivnim, koja uvece voli da je roditelji malo drze za ruku pre nego sto zaspi, krevelji se, cita knjige o vilama i jos ponekim natprirodnim bicima…       Sta je onda ovo?  Je li to taj predpubertet, o kome su roditelji citali, u mislima ubedjeni da je to jos uvek daleko od njih…

Obaveze uredno izvrsava, ocene su i vise nego dobre i dalje je mila devojcica, ali je i nekako potpuno drugacija. Cudno je i njoj samoj, oseca promene, postavlja bezbroj pitanja, primecuje promene na telu, koje slobodno komentarise sa roditeljima, sve joj je isto i nije.

Kasnije je roditelj~posmatrac kontaktirao prijatelja po strucnosti, uvek su objektivniji oni drugi, iako se mozda bave slicnim poslom i dobio par instrukcija. “ Mnogo strpljenja, razumevanja, aktivnog slusanja, a prilkom zadavanja obaveza insistiranje da dete iste ponovi, dok ga roditelj nezno, ali odlucno drzi za rame ili ruku.“

Ako zanemarimo podatak da se roditelj po struci bavi vaspitanjem, uz simpaticno podsecanje na situaciju kada se izvesna gospodja, lekar po struci, porodila i u trenutku kada su je posetile babice ne bi li joj dale prve instrukcije o nezi detata,  ustuknule su pred saznanjem sta je gospodja po struci, uz opasku da ona sve zna. Gospadja ih je razuverila sledecim recima : “ Ne, ne. Ja jesam lekar, ali prvi put sam mama, molim vas o svemu me informisite…“    Tako je i sa  pomenutim roditeljem. Prvi put je roditelj desetogodisnjeg deteta, koje je u novom, osetljivom periodu svog odrastanja. Mnoge informacije, iskustva, literatura su dobro dosle, ali prvenstveno permanentno osluskivanje deteta, pazljivo slusanje, bavljenje detetom i mogo razgovora, podrske, zagrljaja, ljubavi i discipline.

Tek da napomenem da je utorak bio pet puta jaci i intenzivniji.  No, to svakako nije obeshrabrujuce, naprotiv. Novi izazovi su i pred devojcicom i pred roditeljima.

Kao tim, sigurno su na pravom putu.

Draga moja drugenice,

veomaa sam uzbudjena sto ti pisem pismo, dok si ti na putovanju sa drugarima i tvojom vaspitacicom. Naime, stvar postaje ozbiljna. Kako da ti napisem, a da ne zvuci sebicno. U stvari kako god da napisem, zvucace tako. Mnogo sam te se uzelela, do sunca mi nedostajes, brojim svoj maksimum. Ti mi slobodno odgovori da i ja idem na put i da ti meni tada ne pises pisma, vec uzivas tamo gde si i radujes mi se kada me vidis. Casna rec, tako i ja tebi. Mnogo sam srecna sto si ti srecna i zadovoljna, sto cujem da uzivas, da si stalno nasmejana…

Dobro, mogu ipak jos malo da ti pisem, tako mi je lakse, a ovo ces ionako procitati za 15 godina, mozda. Sve stvari su ti oprane, krevet ti je uredno namesten, D. ti se malo igra sa igrackama i cita malo tvoje knjige, to ti mozda i precutimo, stalno smisljamo kako necim da te obradujemo. Zamisljamo te kada se autobus bude priblizavao stajalistu, pa horda nas, mama i tata, poleti da uzme svoje cedo, a veruj mi nisam jedina. Odlicno se drzim, ne brini, kao da pa imas vremena da brines, od lepote kojom si okruzena. Jedna draga mama je imala i vece krize od mene, a bilo je i vrlo jakih reakcija, te me tvoj samostalni odlazak na put, sa tvoje 3.5 godine, po necemu i naucio. Istini za volju, tome me je vezbao i tvoj tata, no to nije tema. Naucio me da jos bolje cekam, da svoje inace pozitivne misli, ustostrucim, da redovno dajem izvestaje o tebi odboru Za voljenje tebe i da uzivam sto ti uzivas. To sam, cini mi se znala i ranije, samo je sada sa vise neizvesnosti. Uzivam, a grlis mi se, uzivam, a drzim te za ruku, uzivam, a golickam te i disem ti u vrat, uzivam, a stiskam tvoju pidzamu, uzivam, a ljubim mobilni telefon…

Ti, I.A., znas da je mama opsirna, a ipak se uvek pravis da ti nije dosadno koliko god da ti pricam, tako cemo i sada, ja pisem, a tebi je kao beskrajno zabavno…Da znas da sam kao plakala samo onaj dan kada sam dolazila u vrtic po tebe, dan pred put, naravno pre nego sto sam te videla, pa, sam te zgrabila u patofnama, jer nisam imala vremena da cekam preobuvanje, vec samo da te nosim. A ti, gospodjice, sa smesnim nadimcima, samo ponavljas blago meni, blago meni. Stvrano je blago tvoje sto si bas takva, pametnica i zrelica, samostalna, pa bih dodala i hrabrica. M.V. kaze da si najhrabija od svih nas iz odbora.

Evo, racunam da je i danas prosao dan, vec je prosla ponoc, znaci sutra si vec tu, sto je odlicno. Odlicno je sto cemo da budemo zajedno, odlicno je i sto ce nas biti cetvoro za stolom, odlicno je sto ce te tata nositi na krkace, odlicno je sto ces da se bunis sto mora dug rukav, kada je napolju 9 stepeni, odlicno je i kada se grlis i prepires sa D. Sve je odlicnije kada si tu. Mada, obecavamo, ako opet budes zelela da ides na samostalni put, mi cemo te podrzati, Indijanko nasa sarmantna.

Znas kako mi na moja beskrajna pitanja, koliko me volis, uvek odgovoris do 3, do 5 i do aviona. Da ostanemo dosledni, volim te do 3, do 5, do aviona Mrkonjicka, Djurisicka, Snezana…i kako god da se sada zoves!

Uciteljica i D

Secam se dana kada smo prvi put videli D. uciteljicu i naseg porodicnog uzbudjenja. Da, secam se, a stvarni utisak je da je bilo prekjuce. Ne zato sto odbijam da poverujem koliko je D. porasla, ne zato sto imam i drugog svedoka na pragu njegove cetvrte godine, a tada ju je na brzinu cuvala B., jer je imala mesec i po dana i cekala je zeljno svoj obrok, mene…vec zato sto stvarno izgleda nestvarno.

Prvi susret je bio uzbudljiv, D. i drugarice su komentarisale da li je lepa i mlada, da li ce da ih mazi ili ce biti stroga. Meni se odmah dopala i osecaj me nije prevario. To je bila Uciteljica. Neznocu i briznoscu im se tiho nemetnula, poceli su da je vole, veoma brzo,  mislim na decu nama blisku, a sa nekom decom sam i sama imala privilegiju da odrastam, te sam bez sumnje prepoznala njihovu iskrenu emociju.

Nasa D. je poslednja sela. Setala se dugo po ucionici, iz cista mira. Oni koji je poznaju, znaju kakva se opasna borba vodila izmedju nje i pundravaca, koji joj dugo nisu dali mesto u klupi. Sela je u drugom delu drugog polugodista. Dobijali smo tek naznake od drage Uciteljice o nemirima nase cerke, uz opasku da budemo strpljivi, jer ona jos uvek nije spremna. Ostace zapamcena samo njena briga za D. velike podocnjake i cesto zevanje na casu. No, kada je cula da je razlog istim, da nasa I.,  ne spava i place 22 sata dnevno i to je razumela, pa je uzimala kao olaksavajucu okolnost. Tih dana ju je manje angazovala i potkrepljivala anegdotama sebe i njene sedam godina mladje sestre. A, ha, eto slicnosti, pomisli mama. Kraj prvog razreda, mila, pomalo nezrela devojcica, radna, sa zeljom da napreduje, tako nekako je pisalo u knjizici.

Drugi i treci razred se malo, bas malo uozbiljila, vise nije setala, vec je nastavljala da prica i svaki je dan sa drugim drugarom sedela. Uciteljica je trazila model koji ce joj odgovarati. Negde pred kraj drugog razreda bilo je dovoljno da je Uciteljica pogleda, ona bi momentalno prestala. Poznato je da je i sama sebi, tiho, u bradu, govorila, sedi D., ne setaj, ne pricaj. Uciteljica je blagonaklono gledala na D. autosugestivne poruke. Bilo je dana za komentare, ova zena nista ne razume, kao voli me, a stalno me opominje, kakva je to ljubav? Pred kraj treceg razreda D. je pocela zaista da se otvara Uciteljici, da pozeli da joj kaze kako je provela vikend ili da je uz dzinovski napor i silnu zelju zagrli sa dva i po prsta. Uciteljica je govorila da sa D. sve ide polako, bas kako treba i koliko je ona spremna.

U cetvrtom razredu je vec veoma volela svoju Uciteljicu i isto se tako ljutila, zestoko. Ona trazi da mi sve znamo, kao da smo osmaci, kao da nema razumevanja da smo mali, a i da treba da udjem u pubertet. Mama, kada ulazim u pubertet? Pred kraj cetvrtog, dakle poslednja dva meseca, pocela je da pati…Kako cu ja da nastavim moj zivot bez nje, ona mi je bas vazna, sve razume…i onda place, neutesno. To bas boli, boli nju, boli i sve nas, jer ona stvarno pati. Narednih dana nalazimo resenje u mogucnosti da moze da je poseti u ucionici, kad god pozeli. Smirila se…

Sve vreme njenog skolovanja poredila je svoju i moju uciteljicu, uvek imala razlog da je njena bolja, vise zna, vise ju je naucila. Prihvatam i srecna sam jer je imala srecu da ima Uciteljicu, bas kao i ja. Omiljeni decak i drugar, B.,  nase I. ima srecu da ima takvu uciteljicu, sto je ohrabrenje, one postoje. Stvarno postoje!

Kada je iz jednog predmeta nastavnica dala nizu ocenu u nameri da trgne D., Uciteljica je reagovala recima, to nije metod koji kod nje daje rezultat, ona reaguje na ohrabrenja i bodrenja. Ta divna, topla, nastavnica imala je sluha i probudila je D., izvukla maksimum iz nje.

Draga D. i njena Uciteljice, hvala vam sto ste se spojile i prepoznale, hvala sto ste se razumele.

Veoma draga Uciteljice, izuzetan je Vas doprinos i emocija u lepoti sazrevanja i bivstvovanja nase D., nemerljiva je Vasa ljubav prema deci i znanje koje ste im preneli, a pre svega Vasa istrajnost da ih negujete i uvazavate kao licnosti.

Nasa Uciteljica, posebna, drugacija, koja u prvom razredu ne koristi sveske na siroke i uske linije, bodri decu da je penaklo kao stvoreno za njih, deli im slova iseckana, iskrojena i uci ih da vole da znaju i istrazuju.

Uci ih da vole da sebe i da postoji ozbiljno dobar razlog sto su tu…