Mama, bravo i hvala!!!

Pobedila si! Biće kako si ti želela, kako si zamišljala, kome si se molila i zahvaljivala. Bravo, mama! Sto puta bravo!

Razna si iskušenja doživljavala, sa sobom, nama, našim tatom, tvojom mamom i opet sa sobom, da bi ustala i dokazala da si i od pada jača! Pada koji si po ko zna koji put htela da sakriješ od nas i zaštitiš nas, jer si verovatno osećala da je i pad nemoćan pred tobom. Nadam se da sam danas bar delimično uspela da ti pokažem ljubav i zahvalnost, za SVE.

Zahvalnost što si me rodila. Zahvalnost što si se mnome bavila, suštinski. Zahvalnost što si moje breme delila na pola i uvek sebi uzimala veći deo. Zahvalnost, što iako previše analiziraš i brineš, ti pokazuješ delima svoju ljubav bati, tati, devojčicama, zetu, rodbini i meni. Stalo ti je, istinski voliš i to pokazuješ.. Najlepše u svim ovim odnosima je što sve lepše voliš sebe.

Od tebe učim koliko je blagotvorno biti zahvalan na svim odnosima i koliko nas oni jačaju, oplemenjuju. Ti me učiš delotvornosti praštanja, čak i kada sam gruba prema tebi. Ti mene razumeš i onda kada sama sebi nisam jasna i najjače do sada sam osetila da je došlo vreme da ti stostruko, sa zadovoljstvom, uzvratim i probam da budem još bolja.

Možda će nekome ovo pisanje izgledati konfuzno, možda nekome, ali ne i tebi. Ti najbolje slušaš, ti najbolje čuješ, ti najtananije osetiš. E, tu bih volela da zastanem i probam da ti objasnim, ili bar kažem da bih volela da manje osećeš i da svoje senzore za druge malo odmoriš, a da mnogo više ugađaš sebi i isključivo sebi, da napokon možemo da ti damo drugačiji nadimak od onog opšte poznatog, Brigana.

Da radiš šta tebi prija, da još češće odlaziš u pozorište i druženje sa prijateljicama, da redovno šetaš oko Ade i Košutnjaka, da manje ispunjavaš moje želje i želje drugih, da fokus tvoj budeš ti!

Želim ti da, kao rodjenoj pobednici, od danas budeš više svoj saveznik, svoj najbolji prijatelj, snaga i oslonac. Odluka. Volja. Stvarnost. Ti, sada i ovde. Baš kakva jesi i još jača sebi i najviše sebi, najdivnija majko moja. Kao što si nas savetovala, bodrila , verovala, noću ustajala, tešila, hrabrila. Kao što si nas učila da naša sreća u mnogome zavisi od nas samih, tako isto primeni na sebe, još bolje, istrajnije i odlučnije, a ti znaš da ćemo biti tvoja najvernija podrška i više od toga.

Srećna sam što sam i ovu tebe danas upoznala i sa tobom delila radost, spokoj i lepotu života, carice moja! Kako si samo zabavna bila sa svojim potpitanjima, a istovremeno mirnoćom i sigurnošću da radiš pravu stvar za sebe. Plus tu je sa nama bila zarad tebe ona koju beskrajno ceniš, kao što je bila uz tvoju mamu.

Još za kraj, samo ovog pisanja kraj. Više puta si mi ponovila da je tvoja blagost što imaš mene za ćerku. Meni je čast što si baš ti moja mama.

Kratka (tužna) priča o Andrei i Mini

Danas se Andrea požalila da je Mina uštinula jako u predelu grudne kosti. Crvenilo je bilo evidentno, kao i Andrein bol. Dotrčala je i Mina da kaže da uopšte nije kriva, jer je drugarica nju prva ogrebala. Ogrebotine nije bilo, ali se zato  pojavljuju izazvane suze na Mininom licu. Pokušamo da rešimo situaciju, ali Mina sve jače i glasnije plače, Nisam ništa kriva.

Andrea se umije, ohladi mesto bola i traži pogledom Minu, koja se izolovala i konstantno dodiruje mesto navodonog bola. Ipak, obe odlučuju da porazgovaraju, nakon što je Andrea rekla da na Minu nije ljuta i da je sve prošlo. Mina pristaje, ali se primećuje veliko crvenilo na mestu gde do pre par minuta nije bilo ničega. Prepoznaju se jasni ubodi noktića, koje je Mina sama sebi nanela, što i priznaje dok neutešno plače. Andrea je moli da nastave igru, ona i dalje odbija. Andrea pati. Bez brige, situacija jeste rešena, ali samo trenutno…

Jer, dobro poznajem obe i kako bi se sve bolje razumelo, opisaću ih u par rečenica.

Andrea je tiha, voli sa svom decom da se igra, retko je inicijator u igri. Uvek je nasmejana, retko prigovara na ponašanje druge dece, jer i nju deca vole, konflikti su joj strani. Raste u strukturalnoj porodici, sa mnogo ljubavi, nežnosti i razgovora. Ne zna da se brani u iznenadnim neprijatnim situacijama, povlači se i želi da sve brzo prođe.

Mina je dete fajter i džambas, velikog srca, ali komandant po prirodi. Voli da uspostavlja pravila igre, u kojima je ona uvek glavna, često prva fizički nasrće na decu i tada neutešno plače. Takođe želi da nemila situacija što pre bude završena i da se o njoj što manje razgovara, jer ako sve ne bude rešeno odmah, ona nastavlja da plače, rida, celo telo joj se trese. Roditelji tvrde da se njome bave i da je sklona ovakvim reakcijama u vrtiću, igraonici, kod bake na selu…

Tih dana, kada sam prisustvovala ovoj sceni, bilo mi je mnogo žao Andree i dalje je. Bila je spremna da se izvini što se uopšte i požalila, bilo joj je žao drugarice koja ne prestaje da plače, jer je mala da osvesti da se njihova igra često ovako završi. Želela sam da je nekako ojačam, da uvidi da nije kriva, da je u redu da ne trpi bol, ali ih ja obe viđam povremeno, pa samim tim nisam u mogućnosti da reagujem češće. Čula sam njene roditelje kako je savetuju da treba da kaže ako joj nešto smeta, da ne treba da vrati fizičkim kontaktom, već da se preusmeri na drugu decu, što je njoj, očito malenoj, nejasno sasvim.

A onda sam dugo razmišljla i o Mini. Takođe je mala, ima šest godina, a spremna je da povredi sebe da bi dokazala ono u šta ona veruje i u šta bi želela i druge da uveri. Sećam se kada sam je prošle godine viđala u nekim dečjim čarkama kako je umela da vrisne, ukopa se u jednom mestu i glasno, glasno plače, doziva. Pomislila sam da je neki deo tela ozbiljno povredila, polomila, da je krvava od bola, ali bih tada čula njenu mamu, Ne reagujemo na ovo, nije joj ništa, ona to stalno radi, ali se tada nije povređivala. Ove povrede noktima, duboko uranjane u kožu su nešto što treba da se rešava, što pre i onda mi je bilo veoma žao i nje. Šta je to što malo biće goni da povređuje sebe, koju vrstu pažnje želi da pridobije, kakva su joj očekivanja?

Poželela sam da Mininim roditeljima ispričam do detalja događaj i diskretno predložim da je važno da reaguju i nekome se obrate, jer je sve popravljivo, ali nisam. Nisam, jer sam se u parku, na poslu, u svakodnevnim situacijama  susretala sa nevoljnim, blago rečeno, reakcijama na primanje saveta o tuđoj deci, posebno ako saveti nisu traženi. Možda ću nešto diskretno, kroz igru, uspeti Mini da dočaram, ali se bojim, tj sigurna sam da će to biti malo, koje će prerasti u ni malo svrsishodnosti.

Verujem u dobro za Andreu, Minu i drugu decu, ako ih pažljivije posmatramo, osluškujemo, čujemo i dovoljno pažnje posvećujemo, a i ja ću pokušati da nađem način.

 

Negovanje porodičnih odnosa

Kako osvestiti i poboljšati odnos i saradnju između roditelja, deteta i vaspitača, tema je koja me konstatno juri i traži odgovor. Traži da se na nju odgovori, jer je odgovor moguć.

Svedoci smo mnogih promena u odnosu na naše detinjstvo, a tek detinjstvo i odrastanje naših baka i deka, neopisivo, kao što jasno možemo da uvidimo različitosti među rođenom decom, gde je par godina razlike u pitanju. Ja bih rekla da je najviše do nas roditelja, a u ovu moju tvrdnju me svakodnevno uveravaju moja deca, deca prijatelja i deca sa kojom radim.

Jasno je da su se poimanje rada i vrednovanja tog istog rada promenile, u najčećim slučajevima na lošije, jasno je i da roditeljima ostaje sve manje vremena da se bave svojom decom, kada roditelju verovatno telo i um vape za odmorom, tišinom, mirom, a baš treba da ode po svoje dete u vrtić ili je važno je da bude uz školsko dete,  odveze ga i vrati sa određene aktivnosti, a tu su i one pomalo dosadne obaveze u vezi sa kućom. Čini mi se da je i pored navedenog moguće, da ne pričam poželjno je, očuvati porodicu i zdrave odnose u njoj.

Kvalitetno provedeno vreme sa decom, makar i pola sata, ima nemerljivu veću vrednost, nego li tri, pet sati boravka u istom životnom prostoru, bez intimne komunikacije, odsustva dodira, razumevanja pogledom ili već na koji način svaka porodica iskazuje osećaj bliskosti i pripadnosti…

Svima nam je već poznato da naša deca upijaju svaku našu emociju, reakciju, ton, gestikulaciju, kao najbolji upijači i da smo model na koji se najjače ugledaju. Zato, ako hoćemo mlade, vaspitane, obrazovane ljude u budućnosti, koji vrednuju prave vrednosti, po pitanju međuljudskih odnosa, odabira prijatelja, vrste muzike, izlazaka, odnosa prema starijima i dalje redom za šta već mislimo da je važno, mi treba da smo primer na tim relacijama. Srećna sam i zadovoljna što većina iz mog okruženja bira vrednosti slične našima, zato smo se valjda i pronašli, ali ne mogu da se pravim da ne vidim i one koji rade drugačije, a očekuju bolje rezultate od svoje dece. To je, najblaže rečeno, nerealno i nemoguće.

Zna se kada dete određenog uzrasta treba da spava, sa određenim odstupanjima, razume se. Zna se koja je vrsta sadržaja primerena svakom uzrastu bilo na youtube-u, društvenim mrežama i zna se šta nikada nije bilo dobro, niti će biti, da naša deca gledaju, slušaju, prepričavaju.

Kako ćemo se postaviti prema deci koja su zanemarena, a da roditelji to možda nisu ni osvestili, gledaju sumnjive sadržaje raznih reality programa, kao omiljene pesme pevaju one čiju ni reč teksta ne mogu da razumeju, borave u zatvorenom prostoru, kvalitetnije ili manje kvalitetno obučeni, sa najnovijim sopstvenim ili roditeljskim gadgetima. Pomenuti roditelji ne znaju ili iz nekog razloga neće drugačije da se bave svojom decom, a ta deca ubrzo postaju i društvo, socijalno okruženje naše dece.

Čini mi se da treba svi od sebe da pođemo i ako instiktivno verujemo da je dobra trasa kojom se rukovodimo, možemo i drugu decu kroz razne primere da navedemo gde bi bilo lepo da se ide, kako bi bi bilo zdravo igrati badminton u prirodi, igrati košarku, odlaziti u pozorište, pa ako baš neki roditelj ne može na taj način da se posveti svom detetu, ponekada bismo mogli dete drago našem detetu da pozovemo na druženje, posmatramo, čujemo i zahvalimo što smo u mogućnosti to da uradimo.

Na kraju, a takođe kao važno istakla bih veličanstvo grupe kao takve. Grupa može da diskriminiše dete, ali grupa može i da pomogne, definiše i ohrabri dete, ako postoji saradnja na relaciji dete, roditelj i vaspitač, a ja želim da verujem da su takve situacije izvodljive i u školskim redovima. Naime, ako je saradnja iskrena, sa jasnim pravilima, a u isto vreme dozvoljava odstupanja u određenim momentima, dete je na dobitku. Dete jasno uviđa gde i kako može da se ponaša, mi smo ti koji ga učimo, umseravamo kvalitetu, zdravim odnosima, poštovanju drugog i različitosti kao takve. Neizmerno sam zahvalna i srećna što već tri godine sarađujem sa osvešćenim, veoma mladim roditeljima, koji od svoje dece ne prave bogove, niti idu u krajnost povlačenja, već zajedno tražimo dobar model.

Bez mnogo mudrosti i izvikanih reči, zaključak je tu. Porodica, a onda svi dalje segmenti sistema, priznajem, često skaradni, mogu da doprinesu dobrom razvoju naše dece, ako se dete oseća voljeno i prihvaćeno, ako je učeno i naučeno ljudskim vrednostima, ono će imati ispunjeno detinjstvo, a samim tim i  sve predispozicije da bude zadovoljan čovek, valjan sebi i okruženju.

 

 

Miline batine

Poznajem devojčicu Milu, mamu joj znam iz viđenja, a poznajete ih i vi, ako ste čitali. Ipak, mali podsetnik za ovaj početak…

Mila je poznata po verbalnom šikaniranju i etiketiranju druge dece od svoje treće godine, jer je tako bila naučena. Milu su deca počela da odbacuju, a do skoro su joj se klanjala kao boginji.

Ipak, bez da nalazim suvišna opravdanja za Milina ogovaranja i izazivanja nereda među vršnjacima, izgleda da ipak postoji objašnjenje, jače i od samog modela na kojem se učila. Mila dobija batine, prave pravcate i to ne krišom, već pred drugarima.

Milina mama se porodila i ona je dobila brata. Po savetu pedrijatrijske sestre roditelji su je povukli iz vrtića. Da bi se osećala bolje. Ispostavilo se da za Milu to nije bilo najbolje rešenje. Mila jeste ushićena došla da nam svima saopšti da joj se mama porodila i pala su u vodu sva njena svojevrsna zadirkivanja dece, jer su joj deca dala šansu. Ipak, sve se odigralo mnogo ružnije nego što se moglo i pretpostaviti. Redom…

Rodio se Milin brat i ona je pokazivala sreću i zadovoljstvo. Nije išla u vrtić, bila je sa porodicom. Povremeno smo je viđali u parku, nasmejanu i donekle zabrinutu. Mi sa strane mislili smo da je zbunjena novom situacijom, kao što nam je naša mantorka svojevremeno objašnjavala. Kada se već starije detetu rodi brat ili sestra, to je kao da kažete, Evo , doći će neka nova žena ili muž u našu kuću i mada će tebi biti potrebno vreme da sve prihvatiš, to od danas jeste realnst. Sa mnogo više empatije i biranih reči je nama to mentorka objasnila, ja skraćujem u nadi da se čuje suština.

Mnogo me je rastužila činjenica da je ona po rođenju brata na svoj rođendan dobila ozbiljne batine pred gostima, drugarima koje je pozvala. Milina mama je sve igračke, pretostavljam slučajno, ostavila u sobi gde je beba spavala. Pozvala je nekoliko drugarica i drugara, kao i njihove roditelje. Zahtevala je igru u tišini kako se beba ne bi probudila. Zahtevala je tihu igru od dece koja imaju pet godina i to na dan kada njena ćerka slavi rođendan. Kada se dete, prirodno, u jednom momentu pobunilo da im je dosadno, pred svima ju je dobrano pretukla. Devojčica se postidela, plakala. Tih nekoliko roditelja gostiju pokušalo je da smiri devojčicu, ali i mamu. Napravile su situaciju da je bolje da svom decom odu u park, a da se mama malo odmori, jer je beba i dalje spavala.

Mila se ubrzo smirila i iskreno se sa drugarima smejala, trčala po trambolini, jurili su zajedno za loptom i onda je igri došao kraj. Bilo je vreme da ostala deca krenu svojim kućama, a Mila svojoj, kada je grčevito uhvatila jednu mamu za ruku i molila je da je povede sa sobom, jer se boji da će mama opet da se ljuti na nju. S obzirom da tako nešto nije bilo izvodljivo, mama koju je Mila izabrala za spasioca je ispratila devojčicu kući i porazgovarala sa njenom mamom. Situacija je donekle bila pod kontrolom, mami je bilo žao pređašnje reakcije i dete je nekako ušlo u kuću.

Mama je prihvatila ideju da dete redovno dolazi u vrtić i čini mi se da je situacija bila bolja narednih dana, dok danas opet nije počela da plače, Molim vas pomozite mi da obrišem patike, ubiće me mama ako vidi da su prljave…

Zaključak se sam nameće, mami je potrebno osvešćivanje i podrška da može na drugačiji način da rešava slične situacije sa svojom devojčicom i ja želim da verujem da će oni koji su sa mamom bliski naći način da joj pomognu i spreče dalje detetove frustracije. Zato ako znate neku Milu, pokušajte da priđete roditelju, možda mu samo malo ohrabrenja i razumevanja treba.

 

 

 

Nađa je progovorila

Nadju poznajem godinama, opet iz parka i iz vrtića, zna se sa našom komšijskom decom. Duga crna kosa, predivan osmeh, vižljasta, okretna. Uvek dobro raspložena. Jednu “stvar” u vezi sa njom niko od nas nije znao ili bolje reći čuo, a to je Nadjin glas.

Nadjin izbor je bio da ćuti, u parku, vrtiću, šetnji, prodavnici, na moru. Uvek je ćutala, sporazumevala se sa okolinom govorom tela svog. Pričala je samo sa svojom porodicom i po priči njenih roditelja, tada je bila veoma glasna i sve je izgovarala perfektno tačno.

Roditelji su je vodili do nekih stručnih ljudi i nije bilo pomaka, da bi se Nadjina baka setila da je i njena ćerka, Nadjina mama, takodje dugo ćutala. Čim je krenula u školu, progovorila je, te je taj podatak bio uteha i ohrabrenje za Nadjine roditelje, nakon silnih bezuspešnih pokušaja.

Od kada sam upoznala to dete, sve u vezi sa njom za mene je predstavljalo enigmu, jer je draga i prihvaćena u društvu, pa sam se često pitala koliko napora ona ulaže u neverbalnu komunikaciju? Na koji je način široj okolini saopštavala kada joj nešto prija ili ne prija, kako se obraćala kada je imala potrebu da ode do toaleta, obuče jaknu kada joj je hladno, zatraži maramicu ili dodatak jela? Kako je saopštavala kada bi htela da se uključi u igru?

Mala, lepa, mila Nađa kročila je svoj put na svoj način. Razgovarala kako je umela, prenosila emocije na sebi svojstven način, smejala se i igrala. Igrala se sa drugrima mnogo i najvažnije, za pomenuti, drugari su je prihvatali i razumeli. Svaku njenu sugestiju, pokret, mimiku, osmeh i sva ostala raspoloženja. Jer, pre nego što se obistinilo ono čemu smo se svi nadali, od izuzetnog je značaja napomenuti kako su joj velika podrška bila deca! Sve su razumela, nikada primedbu na njeno ne pričanje nisu iznela, jer tako lako prihvataju različitost. Bravo deco! Vi ste heroji, vi ste Nađina najveća podrška i vera!!!!

Onda se jednog dana desilo… Nađa priča! Nađa je progovorila! Sve je razumemo, tako lepo priča! Ne šapuće, priča glasno. Ja takođe u čudu, ali da ne pravim zbrku, iz prikrajka je slušam i lepo se topim. Kakva čarobna boja glasa, kakva mirnoća i sigurnost u razgovoru. Ponovo se istapam i u sebi slavim, Bravo, bravo milo dete! Ti si pobednica! Ti si heroj! Ti si, Nađa, carica!!!

Toliko sam bila pod utiskom Nađine priče da sam porodici i prijateljima odmah prenela čudo koje se desilo, a koje je čučalo da bude otkriveno i da se čuje. Onda kada je ona bila spremna, onda kada je ona procenila da je pravo vreme za javljanje.

Meni je ova vrtićko-parkovska priča bila dovoljna da mi ulepša ne dan, nego dane i razreši neke zagonetke.

Neka si, mila Nađa, deo nas, nama je čast…

Najjači smo u čoporu, bijemo zverski

Kad se nas desetorica spojimo i budemo toliko drski i bahati, jer ko zna da li smo i šta smo sve uzeli to veče kako bismo bili jači, da nasrnemo na njega jednog, oborimo ga na zemlju između 21-22h, u nekom parku i onda ga udaramo, udaramo palicama, šutiramo, gazimo. Dok ga ne smrskamo, jer nam žalost svakako nije blisko osećanje.

Baš identična situacija se desila pre nekoliko večeri, u jednom beogradskom naselju. Vinovnici događaja imali su između četrnaest i petnaest godina i sada hajde lepo da priznamo, ne samo da smo dotakli  dno, već smo pali ispod i ja nadu vidim samo u srcu.

Ja momke, do skoro bih za ovaj uzrast rekla dečake, ne poznajem lično, ali sam eto upoznala dela koja su sposobna da urade i sve vreme imam jaku mučninu u stomaku i glavi. Analiziram, tumbam po svojoj glavi, koji je to poriv bio u njima da njih mnogo bije, ubija njega jednog, bez potpunog odsustva empatija ili bilo koje vrste samilosti prema drugom ljudskom biću?  To su nečija deca, koja su gajena ko zna kako, slušala ko zna kakve priče i prisustvovala nekim čudnim okolnostima tokom svog odrastanja, prvenstveno u porodici, a zatim i u širem socijalnom okruženju. Jer, ja ne mogu i neću da imam bilo kakvo razumevanje da ih je žrtva navela na ovakvo zversko iživljavanje. Može li iko trezven da nađe bilo kakvo opravdanje? Ne može, ne treba i ne sme!

Šta je dalje bilo sa prebijenim ne znam, šta će dalje biti sa njim ako se oporavi i poželi da se osveti i koliko će porodica biti obeleženo trajnim oštećenjima ili gubicima svoje dece? Nikako da uspem da prodrem u njihova razmišljanja, a padaju mi na pamet neke od potencijalnih situacija. Da li su navijači u pitanju, a opet kolika treba da je ostrašćenost njihova da sa svojih četrnaest godina imaju potrebu da nanose bol i imaju li predstavu o bolu kao takvom, uopšte? Druga, možda i verovatnija priča bi glasila da su ta deca bila pod dejstvom alkohola, ozbiljnih narkotika, bez ikakvog nadzora i odakle im svima te proklete palice? Granica za drogu se znatno spustila i ozbiljna predavanja su pokazala da se ekstazi i još neke, meni nepoznate imenom, tablete koriste već u šestom razredu osnovne škole! Lako se nabavljaju, nude se u blizini škola i stariji navode mlađe, ne bi li bili prihvaćeni, a na ovako rano konzumiranje odlučuju se  sa opravdanjem da ni roditelji neće provaliti u prvo vreme da dete nešto od navedenog korisiti, jer se ne oseća u zadahu, za razliku od alkohola. Što me dalje navodi da vam prenesem da je značajno porasla prodaja elektronskih cigareta, iz istog razloga, neće me provaliti roditelji da pušim. Elektronske cigarete konzumiraju i dečaci i devojčice već od šestog razreda osnovne škole?!

Šta još treba da se desi, jer više ni ubistvo nije dovoljno jak motiv da se ceo sistem menja i radi na edukaciji svih nas, dece, roditelja, prosvetnih radnika? Pričajući o prevenciji vršnjačkog nasilja mi mu dajemo na značaju, čak i samim pominjanjem te reči. Eto, silne se radionice, timovi i sastanci održavaju na tu temu i ako smo se već toliko puta uverili da ne daju rezultate, menjajte nešto vi koji ste za to zaduženi, umesto što na stub srama stavljate sve prosvetne radnike, u isti koš većinu roditelja. Šta ste vi preduzeli povodom ovakvih i drugih sličnih situacija? Ministarstvo za obrazovanje, sport i omladinu, zatajili ste gospodo odavno i ako već nemate srama da se povučete, konsultujte stručne ljude, pišite izmene, radite nešto dok se deca ne poubijaju.

Nije ovo ništa novo, složićemo se, ali u ovoj meri imati potpuno odsustvo ljudskosti i mrvicu morala, sramno je i nedopustivo. Roditelji, pored sve svoje prezauzetosti poslom u groznim vremenima za egzistenciju, zaobiđite tv programe, ne zavaravajte se da će proći samo od sebe ili da će motiv za poboljšanjem biti neka nova stimulans nagrada u vidu najnovijeg modela telefona ili patika u vrednosti od dvadeset pet hiljada dinara. Bavite se decom, pričajte, pažljivo ih slušajte, pa niste ih valjda reda rada rodili?

A sutra će nasrnuti i na vas, a vi ćete biti kao zbunjeni, ne znam šta mu-joj je bilo, bilo je to dete za primer….

Zrnčice, čarobnice od dva i po kilograma

Mišice devojčice, intimno ti pišem kao zalog za sećanje, a vrlo javno pominjanje da me uvek podseti na dan kada si bila sasvim spremna, a ja po navici do pola za da se status predškolca promeni u prvačića.

Tako ti ja, mila moja, objavim svetu da sam skoro pa začuđena kojom si brzinom postala velika i pomenem kako je moja mrva od dva i po kilograma već krenula na testiranje, a na to  jedna poznanica konstatuje, kako li ću reagovati kada budem znala da je moje dva i po kila u porodilištu spremno da rodi neko novo biće? Ijao, pa, kao da znam, biću verovatno na tri i po infuzije istovremeno, od uzbuđenja, razume se.

Rodila si se čarobno, bajkovito, tako lepo i mirno da sam poželela još pet puta da se porodim. E, sad, nije nego….Nisi me baš ti pokolebala da ste nam vas dve dovoljne, ali bilo je tvoje uloge u mojim nesmotrenim izjavama, jer si mnogo i stalno plakala, vrištala, negodovala i ja sam se plašila da je to previše za sve nas. Koliko god da sam bila zaljubljena u tebe, toliko sam želela da se malo manje glasno oglašavaš. Da sam mogla i da pretpostavim kakva ćeš čarobnica postati, poslušala bih tvog tatu i ovde bi možda bio još jedan član. Možda…

Ali, o tebi pišem. Novo ako treba da se desi, desiće se. Ti si svakako  tu i ja sam beskrajno ponosna što smo baš mi tvoji roditelji, zahvalna svim čudima ovog sveta na svim tvojim savršenostima i njihovim suprotnostima. Odavno sam shvatila da sam te baš takvu želela, nepredvidivu, brzu, inteligentnu, zabavnu, ljutu, brzu, smešnu, plačljivu, saradljivu i manje saradljivu i tako redom, mnogima već poznatim obeležjima TEBE!

Mi smo porodično skloni da mislimo da si pametnija i zrelija od vršnjaka, kao da je to pa bitno, da bi se na nekom od testiranja pokazalo da si zrela i stasala za ono što ti vreme nalaže, baš kao i većina vršnjaka. Nisam se ni iznenadila, ni rastužila, naprotiv, u sebi sam slavila što si zdrava, vesela i zadovoljna ulogom koja ti je data. Uloga ti je vrlo jednostavna, a maestralna, kao i uloga svakog deteta koje ima sreće da živi u zdravim okolnostima, da je dete koje se smeje i ljuti, prihvata i negoduje, poredi i razume ili manje razume. To si ti, baš kakva treba da budeš.

Ovih dana si otkrila operu i ja sam sa zadovoljstvom u TEBI uživala i slušala te kako u sebi otkrivaš Mocartovu kraljicu noći. Raspevavala si se danima i vraćala sebe na početak kad god bi mislila da si pogrešila, što ja jedva da sam primećivala, jer sam u svemu videla tvoju odlučnost, što  me je navelo  na pomisao da te posavetujem, iako mi savet nisi tražila, a on bo glasio da ne meriš sebi svaku pogrešku ili ako je već meriš da one ne budu razlog za odustajanje, već motiv za bolje. Videćemo imaš li veze sa Marijom Kalas, kako smo te iz milošte i po neke muke zvali, dovoljno je što ti se sviđa opera ili već neka lepa muzika. Mada i ako ti se bude sviđala Brenina naslednica u budućnosti, mi ćemo te isto voleti, možda potajno plakati, ali će stvar srca uvek biti ista.

Tako, pored trenutne ljubavi prema operi, slučajno si otkrila da si brza i da voliš da trčiš, te si ti zrnčice istrčala nekoliko opštinskih trka i sutra se takmičiš na gradskom nivou. Danas ti je bilo važno da vidiš stazu i optrčiš je malo. Konstatovala si da je naporno i da verovtno nećeš pobediti, nesvesna činjenice da već jesi sama svoja pobednica. Pobedila si sebe i poželela još, to je borba koja se ceni, jer oni koji su te na trkama posmatrali kažu da je neverovatna energija u tom malom, ali odlučnom telu i još važnije u glavi. Primetile su sudije i tvoju žar za pobedom, pa onda već sada mogu da ti čestitam, anđelija mila. Kao što ti čestitam što si tako otvorena, a pristojna,  baš slično kada si danas pitala blagajnicu Zoo vrta, Za koga ćeš da navijaš, srce ti je zaigralo kada je rekla za tebe. Ja te sada pozdravljam srcima svih koji te vole i navijaju za tebe od kako si se rodila, jer si rođena za ljubav i pobede.

U to ime ljubavlju i verom ti čestitam upis u školu, velikih tvojih šest i po godina, operu i maraton, TEBI, trkačice na duge staze….

Heroino, daleko si od zaborava

Milica se zvala, moja heroina, a bila je moja nana. Bez previše sentimenata, već kao svedočanstvo njenog vremena, svim heroinama i herojima, posveta u vidu moga pisanja.

Rodila se u selu Čubra, u blizini Negotina, kao srednje dete. Skromni i vredni bili su roditelji moje nane, njene sestre i brata. Sina su malko veličali, ništa čudno za ono vreme, ali su podjednako voleli i brinuli o njima troma. Po priči moje nane živeli su skladno, delili sve na jednake delove, kada se ima samo za kačamak, iz zdele se sipalo na pet ravnih časti. Svu decu su dali u neke škole, osnovna se podrazumevala.

Kada se nana malo zadevojčila, manje je od šesnaest imala, moj pradeda joj kaže da postoji jedan trgovac u gradu, mlad, sposoban, koji se u nju zagledao. Voleo bi da je upozna. Milica pristane, ali odluči da se neće oduševiti makar joj se prikazao sam Apolon. Deša mi je bio izgleda ozbiljan igrač, jer je njoj srce zaigralo već pri prvom susretu. Tako su se stidljivo viđali, razgovarali u nekoj prostoriji pored sobe gde su bili njeni roditelji, razume se otvorenih vrata između.

Nakon dve godine, jer je Deša vojsku služio, venčaše se njih dvoje. Krenu sami svoje da grade, pomalko, govorila je nana. Rodi se moja tetka, nakon četiri godine i moja mama. Deša u nekom momentu odluči da se porodično presele u Vojvodinu, jer mu je delovalo da će posao tamo bolje razvijati. Mama će mi sigurno oprostiti ako sam hronološki neke delove istumbala, ali zasigurno znam da se mama sama kod ujaka vratila u Negotin, da uči gimnaziju, dok su nana i Deša otišli dalje, za Hrvatsku. Tamo su u jednom većem mestu u Slavoniji otvorili prvu voćaru i zato mi i dalje sve banane ovoga sveta mirišu na te banane tamo zapamćene. Deda je hteo i kafanu da ima, plus vinograd. Sve su to uspevali njih dvoje, uz manje ili više nesuglasica. Deda je voleo da o svemu odlučuje, ali je Milica često bila glavna, jer joj je razum u to vreme bio mnogo jači od bilo kakvih emocija, posebno kada je o poslu reč. Razume se i zašto, zna se ko su redovni gosti kafana bili tada, baš kao i danas.

O izazovima kroz koje je prolazila sa mojim dedom, kako roditeljskim, tako bračnim i poslovnim nije htela mnogo da mi priča, Ti ćeš posle da izmaštaš svašta, dovoljno ti je ovo što sam ti rekla. Elem, neko ludo vreme su predosetili i vratili su se za Negotin, u porodičnu kuću. Nisu tada ni razmišljali o prodaji imovine u Hrvatskoj, delovalo im je kao trenutno to što im se nije svidelo. Na žalost moj se deka razboleo i ubrzo umro. Nana je silno patila, samo je njega volela i ni u šali posle decenije ili dve nije htela ni da čuje da je kao upoznamo sa nekim dedom samo za šetnju ili kafu za popiti.

Godinama je živela u Negotinu, a onda je u nekom periodu počela da živi sa nama, u Beogradu i čitavo je moje odrastanje od četvrtog razreda osnovne škole duboko vezano za njen lik i delo. Od stroge mame, po svedočenju one koja me je rodila, pretvorila se u najboljeg medijatora, najmudrijeg slušaoca, savetodavca samo ako je se za savet pita i klela se čitav život u najbolje zeta, moga tatu.

Sva moja snažna sećanja u vezi sa njom i datiraju od momenta kada smo počeli da živimo nas petoro, tata, mama, brat, nana i ja. Svi ti čarobni mirisi u kuhinji, tiho pevušenje po čitav dan, njena urednost i higijena i pranje veša isključivo na ruke, Da se ne pohaba. Svaka priča sa njom iz koje se, baš uvek, izvlačila pouka, gledanje televizije i njeno zarazno smejanje šta god da je na programu, Pa, neću valjda da dozvolim da mi budale upropaste san… Sa izuzetkom prodaje imovine u Hrvatskoj, kada joj je sav imetak, stao u jednu šaku. Tu je bol delila sa mamom i tatom, pred nama je i tada bila nana razdragana. Nije nam pravila bajke od života, znali smo o čemu se radi, već nas je učila da budemo deca i da ne slušamo gluparije odraslih, kada ćemo svakako i sami to postati.

Kada bi uviđala da je njeno prisustvo suvišno u nekim bračnim ili roditeljskim odnosima, povlačila se u svoje odaje, kako ih je zvala i tada bi pisala u nekoj svojoj svesci, da joj mozak ne zakržlja ili tiho sricala slova nekog romana. Što je bila starija sve je manje gledala televiziju, a sve češće se pronalazila u svetim knjigama, kako ih je zvala.

Učila me da se ne srdim, jer ću imati mnogo bora kada budem devojče, pokušavala je da me nauči da ućutim kada bi to bilo bolje po mene, isto kao što je i moju mamu umela da nagovori da joj kao nešto pomogne u njenim odajama, a u stvari tada je na scenu stupala njena mirnoća, ohrabrenje, tolerancija i čuvena rečenica, Najlakše je da se posvađaš, aj posle ćuti, pa se miri.

Kada se rodilo D. i moje prvo dete, carica je volela da je uspavljuje, hrani, peva joj pesme nastale pre sto i dvesta godina, pa, kada moja mala ide u prodavnicu i u istoj se zapeva, prodavačice se čude, Je li dete, odakle ti znaš tu staru pesmu? Učila me Mima, to je u međuvremenu postao njen novi nadimak, koji joj je nadenuo prvi unuk, sin moje sestre i tako su je sva unučad ubuduće zvala. Scena za pamćenje, koju sam mnogo puta pomenula, kada na krevetu leže i spremaju se za posle podnevni odmor Mima i naša ćerka, a razlika među njima dvema tačno osamdeset godina.

Kada se rodilo naše drugo dete, već je imala manje snage i bila manje pokretna, mada je i tada silno vodila računa da sama sve za sobom raskloni, držala do čistoće kako svoje, tako i svog ličnog prostora. Česti rituali sa najmlađom unukom bili su pesma i koliko je naša živahna ćerka dozvoljvala sedenje u krilu i nunanje.

Kao što sam se i tada čudila, ponekada se začudim i sada kako je mogla da ode bilo gde, kada je bila najbolja od svih nas, a lepotu i istinitost ovih reči potvrđuje i dan danas najmlađi zet, moj muž, Mnogo dobrih ljudi poznajem, ali nana je čudo od žene, ljudina!

Neka smo te imali heroino naša i neka se svako seća svoje heroine i heroja, jer tako održavamo obećanje o nezaboravljanju, a možda zrno mudrosti jednom pređe ako ne na mene, onda na našu decu i sva druga pokolenja koja su imala sreće da uz ovakve ljude odrastaju.

O njoj i njima, zašto je Ana sama?

Ima jedna mama koja neobično pokazuje ljubav prema svojoj kćerci. Ta mama ima muža, devojčicinog tatu, koji takođe čudno reaguje na sve u vezi sa devojčicom.

Devojčica je sada predškolac i veoma je zbunjena. Zbunjena kada su radionice, a njoj niko ne dolazi. Kada su roditeljski sastanci, niko od njenih njima ne prisustvuje, isto kao i kada su dani druženja aktuelni, uvek su drugi roditelji rado viđeni gosti, ali ne i njeni.

Ona je od kada se upisala u vrtić, sa godinu i po dana, uvek u istom od otvaranja do zatvaranja. Ona je odsutna najviše nadelju dana tokom cele godine i tako već četiri godine za redom. Da na početku zaboravimo da kao vaspitač sebi dajem za pravo da previše kažem, zato što ja volim decu i volim da radim sa njima, a pomenutu devojčicu znam i mimo vrtića.

Ana će se zvati devojčica o kojoj pišem, a može i Mia, Lana, Milan, Luka i tako dalje. Ova naša Ana je pametna devojčica, zanima se za crtanje i krojenje, voli da trči i vrlo je spretna, češće je u društvu dečaka, mada je i devojčice vole. Ana kada grli to čini izuzetno snažno, obgrli vas obema rukama da zaista zaboli, ume i iz čista mira da se zaleti i zagrli odraslu osobu, koja joj se bar nekada nasmešila. Uvek je  odbija pravila, uz vrlo specifična  objašnjenja. Ne želim da sedim, sada mi se igra, telo mi to traži. Volela bih da crtam, osećam da ću nacrtati dobar crtež ili Neću da spavam, mogu bolje stvari da radim za to vreme, da sređujem sobu, igračke ili dvorište. Kako se ipak dešavalo da je kao mlađa imala poslepodnevni odmor, ona bi zaista bila nemirna, ponajmanje telom, onih dana kada joj se radilo nešto drugo, jer kada su bili neki običniji dani, spavala bi dugo i spokojno.

Druga deca vole Anu, vole je u parku, na igralištu, u vrtiću, jer je brza, interesantna, ni jedna igra joj nije strana. Sa decom je nasmejana i teško podnosi kraj igre, intenzivniji je njen način odbijanja da prihvati da se igra završila od velike većine dece, možda jer se tu oseća zadovoljno i stvarno prisutno.

Primetila sam da Ana odavno, godinama, na razne načine pokušava da pridobije više od mrvica roditeljske pažnje koja joj se poklanja i iskreno bih bila super srećna osoba ako grešim, ako Ana uspeva da se oseća dobro dva i po sata pre spavanja, koliko dnevno provede sa roditeljima. Možda oni stvarno imaju neku moć da uspevaju sve vreme da nadomeste u tom kratkom intervalu.

Ipak, sumnjam u to, jer sam više puta bila svedok kada bi pod temperaturom ili nekim drugim simptomom otišla ranije kući, ona bi tada poručivala, bez obzira na lomnost, Hej, drugari, sada puno dana neću dolaziti, jer sam bolesna, biću kući, da bi već nakon dva dana bila opet prva u vrtiću. I tako uvek. Poslednja u nizu ovakvih reakcija bila je kada je uganula nogu, plakala je i smejala jer će joj mama ranije doći, po pozivu. Nije došla, ispratila je Ana skoro svu decu. Došla je i sutra u vrtić, hramljući i iskreno ne znam koliko je noga bolela, a koliko je vapila za pažnjom roditelja. Opet je mama pozvana da dođe ranije i opet je Ana plakala i smejala se istovremeno.

Viđam mamu povremeno, znamo se od ranije, površno, mali je Beograd. Viđam je kako nakon posla ide kući i možda stvarno neodložne poslove tada obavlja, to već ne mogu sa sigurnošću da osporim, ali baš svaki dan, mesec, godinu, nešto mi tu ne štima, jer sam je videla kako sedi sa drugaricama u parku, dok joj je ćerka neutešno plakala, zato što opet samo njoj niko nije došao na radionicu.

Viđam ih i kako provode vreme van vrtića, na igralištu. Ana doziva mamu, kako bi je impresionirala novim mudrolijama, mama priča telefonom, piše poruke i tek onako dobaci, Dobro, Ana, videla sam te. Gospođa mama deluje sasvim pristojno, kakvo je stvarno stanje stvari ne znam. Tata je često odsutan, to sam primetila.

Ana ovog septembra polazi u prvi razred, nesigurna, prepuna energije i jeda, sve češće situacije dečjeg zadirkivanja rešava vikom, ponekada i tučom, bacanjem stvari oko sebe, da bi na prvi zagrljaj njeno malo telo počelo da se smiruje i opušta. Indirektno sam pokušala da se obratim mami i nije se izrodilo ništa vredno pomena, tako da se moje učešće ne dovodi u pitanje, ne može da ga ima, bilo je uzaludno i što sam pokušavala , ali to je sada nebitno.

Grlim te, Ana i maštam da dobiješ sve ono što ti detinjstvom i odrastanjem sleduje, mir, spokoj, zadovoljstvo i potreba da voliš sebe.  Duboko u sebi osećam da ćeš i ovu situaciju prevazići, da će se roditelji probuditi. Mada nemam ideju kako, znam da ličiš na borca i ja ti se zarad toga divim….