Vana, uspavljivanje i spavanje

Legenda kaže da sam se kao beba malo spavala, u krevecu, sa sve onim kapicama koje su se stavljale bebama da ne bi bile klempave i okretanjima glave na jednu, pa na drugu stranu, kako bi i razmer lica bio jednak. Bez brige, radila sam isto, čak sam htela da im lepim uši, ali me je otac naše dece u tome sprečavao. Elem, kao tako mala mnogo sam volela da budem budna, po priči mojih roditelja kako nešto ne bih propustila i kada sam to osvestila pitam se odakle mi pravo da se bunim što moja deca rade isto. Izazov im je da su što duže budne.

Dakle, pišem o svojim uspavljivačkim dogodovštinama, ali neminovna je paralela sa spavanjem moje dece. Redom…malo sam spavala, često se budila, varala i kao beba da spavam, te otvarala oči čim se pomere od mene. Kao malo starija, protestvovala što moram u krevet, jer mi je uvek falilo još pet minuta, za razliku od bate koji je želeo više da spava, ali da bi se dokazao bunovno me pratio u disciplini, kako što manje spavati.  Znalo se, crtani se gleda u 19:15, u 19:30 počinje dnevnik i tada već odlazimo na spavanje. Tako je bilo sve do drugog razreda, a onda se pojavila čuvena „Dinastija“, koja je počinjala tek u 23h. Trebalo je zabaviti se do tada, držati batu budnog, jer je u društvu lakše, a zatim naći dobar ugao gde nas neće provaliti. Provalili su nas na drugoj epizodi i od tada su redovno zatvarali moj pogled na Hoolywood, pa smo igrali neke kvizove i slične stvari radili, dok bi me bata svako veče molio da spavamo. Još samo pet minuta, molila sam i ja njega.

U starijim razredima osnovne skoro pa ista priča, u devet u krevet, tek su u osmom razredu dozvolili da bude deset sati vreme za leganje. Rano, baš rano. Sad se i naša starija buni, Mama, ja sam tinejdžer, rano mi je i u jedanaest da spavam, možeš li to da shvatiš? Mogu i ne mogu. Iz ugla male Vane, razumem je, iz ugla velike Vane, mame, biće umorna, slabe koncentracije i slične, po modelu, naučene rečenice.

Onda situacije sa spavanjem kod drugarice, danas moje petostruke kume, sedimo, pričamo, kokamo kokice, pravimo rafaelo kugle i hop ona bi u deset da spava, a pustili nas roditelji da se malo družimo, Pa gde će ti duša, mislila sam se tada. Ona kaže, Vanči, ja ne mogu više, hajde da mi legnemo, ja ću da zatvorim oči, a ti pričaj. Tako je bilo, ja pričam, proveravam je da li sluša i vrhunac je da ja nastavljam da pričam i kada ona sasvim zaspi, nije sada damski da kažem koji zvuk je označavao stvarno kraj i davao besmisao mom pričanju osobi koja je uveliko u rem fazi.

Tako je bilo, tako je i danas, još samo ovo da uradim, kažem, pročitam, pogledam…Ipak, ima situacija kada i ja pokleknem, večiti bundžija kada je pravo vreme za spavanje, a one se zovu veš mašina, klima, avion, brod, automobil i autobus. U našem starom stanu, garsonjerici nam dragoj, dragi i ja smo imali veš mašinu koja se malo glasnije čula dok je radila. Ako bi mašina radila u vreme kada sam pristajala da legnem, zaspala bih kao beba. Ista situacija i sa klima uređajima u našem stanu, ali pod uslovom da je klima malo starijeg tipa, pa ono brundanje mene uspava, samo u poslednje vreme se i tu borim, dok pored novije klime nema šanse da zapim, čak me razigra.

Jedino gde se ogleda moja doslednost u lepom spavanju i prihvatanju istog kao poželjnog, jesu prevozna sredstva, u čemu malo prednjači avion, ali to ću kasnije da pojasnim. Kada se negde vozimo, bar pola sata, ja umem da molim dragog mi muža da vozi još malo, iako smo stigli na odredište, jer sam taman, što on voli da kaže, ušećerila. Za to možda odgvornost mogu da pripišem mojim roditeljima, jer su me oni često vozili dužim putevima, ne bih li zaspala. U gradskom prevozu me uopšte nije blam da spavam, čak i kada mi pada glava. Jedino što volim da stavim na lice naočare za sunce, bez obzira da li je dan ili mrak napolju, jer me tada kao manje vide saputnici.

Letos smo na trajektu oboje zaspali i dragi mi i ja, na drvenim klupama u uredno ležećem položaju. Starija je rekla da je bilo sramota kada nas je videla i pravila se da nije sa nama, a more ljujuška, milinka. Za kraj, avion pobednik. Ja toliko volim da letim, da sam uzbuđena od momenta kako se približavamo pisti, pa sve do samog izlaska sa aerodroma, da ja to i ne mogu da opišem. Prvo se lepo nauživam, poletimo, malo pričamo, opet malo čitam i onda moji ukućani znaju da ja moram da spavam, jer tada ubedljivo najslađe spavam. Mlađa se u početku bunila, Nije fer, mama, ja bih da se družimo. Ne mogu, evo ti tate i sestre, računaj da sam već zaspala, u bilo kojoj nazovi neudobnoj pozi, jer je meni u avionu sve udobno.

Možda bi neko stručno lice imalo komentar na moje navike uspavljivanja, spavanja i odbijanja da spavam, tek ako se sretnemo u prevozu, pogotovo u avionu, ne budite me, videćemo se posle…

Kada carković-carkovićka polaze u prvi razred

Sedim na terasi, gledam u lepi nam Košutnjak i mislim, mnogo mislim. Previše analiziram. Neka bude da preterujem…

Na prvom roditeljskom sastanku našeg đaka prvaka, postvaljala su se veoma neobična pitanja i ona su me navela na razmišljanje. Da li je stvarno važno u kojoj učionici borave deca u boravku i zašto je potrebno da se ona s vremena na vreme menja, kao i da li je bolji blok broj četiri ili blok broj pet?

Svi smo bili uzbuđeni, zadivljeni, ispunjeni nadom, bez obzira što sistem ulazi u naše kuće. Digresija, sistem koji će kao takav da pokuša da njoj ili njemu uguši svaku potrebu za individualnošću. Elem svi smo tako egzaltirano poletni i verujemo u nešto neverljivo, ali ipak ima neke nade.

U našoj školi to izgleda ovako, red priredbe, red preglasnih roditelje čija deca ne učesvuju u priredbi, što im po automatizmu daje za pravo da viču, dozivaju se i šale na sav glas. Nešto kao vrhunac, jer on tek sledi, dešava se u momentu kada se dete preglasnih roditelja prozove, da krene za datim učiteljem ili učiteljicom. Roditelji do te mere počinju glasno da pričaju, komentarišu, da više niko ne čuje ime svog deteta, a da se zadesilo da je iza malog carkovića na spisku. Kratak rezime navedenog, em se omalovažavaju učesnici priredbe, em druga deca postaju nevidljiva i naravno da problem nije u carkovićima, već u modelu  nevaspitanih im roditelja.

Sedamo u učionice, učiteljica pokušava da dođe do reči, roditelji bi da sednu u klupe sa svojom decom, pa tek odokativnom metodom shvataju, avaj, da to nije izvodljivo, jer deca koja nisu potrčala takođe imaju svoje mesto u klupi… Učiteljica i dalje želi da nas pozdravi, ali nije dovoljno glasna da nadjača roditelje carkovića i tako traje vašar, dok se sama deca nisu utišala. Objašnjava nam pravila dolaska i odlaska, a kao dobrodošlicu decu proziva da dođu po poklončić sa njihovim imenom i taman kada je izgledalo da odrasli umeju da budu odrasli, oni najglasniji roditelji brzo, nestrpljivo i nasrtljivo prilaze svojoj deci da vide hitno, sada šta piše u paketiću, bez obzira što neka druga deca i dalje strpljivo čekaju da ih prozove učiteljica. Uostalom ko im je kriv što su im prezimena na N, S, Š!

Prođe i ovaj deo susreta i za sutra imamo mi odrasli roditeljski sastanak. Iskreno slabo se sećam šta nam je učiteljica sve pričala, jer je presretačima bilo važnije da istog momenta postave sijaset pitanja, na koja bi odgovori svakako usledili da su se na vreme naučili strpljenju.

I za kraj tema boravka,  jednog bloka i poruka lične prirode.  Pokušavaju dve učiteljice, naša razedna i učiteljica iz boravka, da nam objasne radno vreme boravka, rada u boravku i slične servisne informacije, kada se javi majka na cara lično da unese protest na menjanje učionica u boravku na svakih šest meseci, uz sledeće obrazloženje: “ Ni malo mi se ne dopada što će deca menjati prostorije boravka, jer će se ona saživeti sa svojim prostorom, naučiće svaki detalj u vezi sa učionicom, okačiće na određeno mesto omiljeni crtež, po mom mišljenju to je potpuni nonsens.“ Nisu uspele učiteljice da objasne majci zažto je važno da se učionice menjaju i na kraju je sve svedeno na kraj potencijalne rasprave, tako pravila škole nalažu.

Na pomen pribora i bloka broj četiri druga majka je reagovala u neverici:“ Molim Vas zašto ne može blok broj pet?“ Učiteljica već gubi moć ubeđivanja i poručuje ako su već kupili blok broj pet, neka tako i ostane, na šta će majka: “ Jeste, kupili smo blok broj pet.“

Odosmo sa bloka na drugi predmet gde dobijamo obaveštenje da će deca koristiti udžbenike i sveske, te da kupovina radnih svezaka nije potrebna i javi se neustrašivi tata izjavljujući sledeće bez trunke stida: “ Slobodno poručite nastavnici da radna sveska košta samo sto dinara i da može da je uvede u korišćenje…“ Tajac, čak su i najuporniji u prekidanju i upadicama zanemeli.

Inače, naše dete je dobro, privakava se, rakcije su prihvatljive, sve se više raduje i sve se dalje odvija po planu.

Toliko…

 

Ja sam baka Marijana i volim da igram igrice

Dobar dan svima. Ja se zovem Marijana i imam šezdeset sedam godina, unučići me zovu baba Mara. Živim u varošici u Srbiji, a majka sam troje dece, jedne ćerke i dvojice sinova. Svi žive u metropoli Srbije. Hvala gospodu dragom sva moja deca imaju svoju decu, pa sam ja i baka trima unučicama i dvojici unučića.

Nikakvo specijalno ovo moje obraćanje, beli svete,  ne bi bilo da nisam od strane moje dece i okoline optužena da sam od obične, dobronamerne bake, postala zavisnica. Ja sam valjda neka specijalna vrsta zavisnice, mnogo volim igrice na telefonu, toliko ih volim da uživam svaki dan u igri na tri pametna telefona, ali to nije sve. Sve ću detaljno da vam objasnim…

Često sam bivala sama i nekako sam otkrila na telefonu igricu gde se borim da moje junake što duže održim u životu. Meni se to odmah svidelo, a kako ja rano ležem, dugačak deo dana sam mogla da provedem u spašavanju onih kojima je moja pomoć potrebna. Skuvam ja ručak preko dana, ali meni ne treba mnogo, živim sama i opet sam brzo slobodna. Prošetam ja i do mojih komšinica, ali one samo o bolestima pričaju. Da su mi barem deca bliže… Šta mi onda preostaje nego da igram igrice i naravno gledam serije. To je već praksa, godinama me opuštaju i silno zabavljaju.

Kada pak dodje vreme da odem da posetim decu, ja baš želim da se posvetim unučićima, ali svi oni imaju svoje obaveze, a ja se sama slabo po velegradu snalazim. Šta da radim drugo nego da igram igrice?! Naravno da sam bila oduševljena što moja unučad mene razume, pa mi kažu Baba, vidi ima ova nova igrica. Ja probam i novu, ali se uvek vratim mojoj omiljenoj. Tako je posle ispalo da nisam dovoljno sa decom. Nije nego.

Dobro i ako sam se malo promenila, to je zato što se možda bolje snalazim na domaćem terenu. Eto, neka lepo deca dodju kod mene, priroda na sve strane, svež vazduh, naći će se i neko društvo za njih.

Dodju troje sinovljevih, starosti od sedam do trinaest. Ja im uredno spremam jela, vodim računa da imaju sve čisto, pomognem ako treba oko kupanja, mada su to već sve velika deca i ja opet uzmem igrice.

Ali već duže vreme nisam bila zadovoljna koliko dugo moje junake održavam u životu i nekako mi padne na pamet da menjam vreme na telefonima. Ne govorite nikome, imam ih tri i na svakom telefonu je drugačije vreme. Sebi sam se divila kako sam ovo pametno uradila, sada mi igrice mnogo duže traju. Red igrica, red spremanja, red serija, red raspremanja, sve u kući blista i onda opet red igrica. Kome ja to smetam? Vala nikome, a meni lepo.

Nije mi samo jasno što me u poslednje vreme češće boli glava. Uredno spavam, uredno se hranim, sedim skoro svaki dan u dvorištu, na svežem vazduhu. Deca, naravno, jedva dočekala, Baba, od igrica te boli glava. Baba ti si postala zavisnica. Jes, baš je od igrica.

Umesto da su srećni što im ne kukam kao Jula i Vera, boli me ovo, donesi mi ono, ja vodim svoj život i nikome ne smetam i sad moram da prekinem sa objašnjavanjem, vidim da mi je na telefonu broj dva junak u nevolji…

Divna su nam deca, poradimo na porodici

Da vam prenesem neka iskustva i reakcije pojedinih roditelja na temu produženog boravka u školi, odnosu prema nastavnicima, putovanjima, kao van školskim aktivnostima. To će biti kratka opservacija, a vi odlučite jesam li pogrešila…

Razgovaramo moj suprug i ja o očekivanjima, u ovom slučaju u vezi sa boravkom dece u školi, nakon nastave i dođemo do zaključka da verujemo da će nam dete u toj sredini biti bezbedno i zbrinuto, a da je sve preko luksuz. Ako uspe da uradi nešto od domaćeg zadatka, odlično, svakako ćemo to kući ponovo preći, jer boravak neće biti zamena za  nas dvoje, već nam obezbediti sigurnost njenih malih godina, dok ne stasa da sama ide parkom i ulicom, kao i da se prijatno oseća dok je sama u kući.

Mi iskreno osećamo da je naša ljubav najjači pokretač u tom odnosu i da je sva lepota ovog sveta da sa detetom odrastamo kako kroz igru, tako i kroz školske obaveze, ako se pokaže potreba za istim, a za početak da detetu pomognemo da nauči da uči. Ne očekujemo da će to nekeo drugi raditi umesto nas, taj drugi, treći biće produžena ruka vremenske distance i ništa više. Zašto su onda roditelji silno ljuti kada nije besprekorno sve odrađeno, dete sito i zadovoljno, a roditelj tada može opušteno da se bavi sobom i serijama na primer? Nije li bolje da roditelj objasni detetu da mu je potrebno pola sata mira i žargonski rečeno resetovanja, a da onda zajedno sa detetom krene u osvajanje novih znanja. Pa, jesmo li tu decu želeli ili ih po kazni dobili, kada ih instruišemo da u školi mora sve da se završi, a posle ćemo u Mek ili igraonicu. Čekajte, opet mi nije jasno, jesu li naša deca postala baš naša deca mimo naše želje? Možemo da pljujemo po sistemu, a možemo i da damo naš minimalni doprinos za promenama, sve vreme se baveći svojim mikro svetom, tako ćemo ujedno doprineti  boljitku deteta i najužeg okruženja. Ili sam i ulogu roditelja ja pobrkala sa ulogom pazitelja…Još gore, uvek je neko drugi odgovoran, to je poenta!

Ni sama nisam oduševljena školstvom kao takvim, te sam isto osećala kao i moj brat kada mi je rekao, Jao, sada će sistem i Šmizlu da upropasti. Slažem se da toga ima, ama neće moći toliko da joj krila odseče ako se mi njome bavimo i biće to naša borba protiv uštogljenog, zastarelog sistema. S druge strane toliko posvećenih i obrazovanih ljudi u prosveti poznajem da se pitam kako se nešto od njihovog znanja i lepih veština nije primilo na neku decu? Izvinite, ali i tu je mnogo do roditelja. Kako može dete da radi nokte u petom razredu, dolazi polu golo u školu, sa top šminkom ili dečak u krajnje neprimerenom šortsu i atlet majici, naučen da ume svakome da odgovori i da nastavnici peva, gledajući je pravo u oči, Dam ti ga dam, ti ga dam, dam?! Šta je ostalo od kućnog vaspitanja? Ne moraš i ne treba da se složiš sa svime što ti prezentuju ali budi onda pravi šmeker i argumentima i biranim rečima odbrani svoj stav, umesto prostaklukom.

Trenutno aktuelna tema u našoj kući jeste van školsko putovanje, zamislite da je sportski kamp ili umetnička trupa u pitanju. Ja ne mogu da se načudim savetima koje roditelji daju svojoj deci, a kao veruju onima koji im decu vode na put i spremni su za saradnju. Dakle, nismo bili ograničeni po pitanju prtljaga, ogroman je prostor bio predviđen za njih, ali tri kofera po detetu, pa šta je to? Iživljavanje, jer će njihova deca te kofere vući i tegliti, sve i da su deca sama odlučila da im je neophodno tooooliko prtljaga. Hrana za vojničku četu i naravno vrhunac ljudske gluposti su dopisivanja u grupama, gde smo kulturno zamoljeni da ne komentarišemo nejasnoće sa svima, već sa administratorom lično, jer nisu dužni svi da čitaju ovozemaljske idiotluke, pogotovo ako grupu koriste kao obaveštajno sredstvo. Jeste li stigli, Nismo, jer da jesmo, javili bismo vam se. Je li vam hladno i da jeste ne može sa ove udaljenosti ništa da se učini po tom pitanju. Pukla vam je guma, ijaoooo, bez veze, Ma, jok čini vam se, mi smo baš želeli da nam pukne guma, to nam je tako svima zabavno….

Tako dođoh do kraja, iako kraja nema i želim nam svima malo više samoispitivanja, pre nego što donesemo određene zaključke, a pogotovo pre nego što ih javno kažemo, napišemo ili osudimo a da nismo ni nagoveštaj dobili o čemu se zapravo radi…

 

 

Mama, bravo i hvala!!!

Pobedila si! Biće kako si ti želela, kako si zamišljala, kome si se molila i zahvaljivala. Bravo, mama! Sto puta bravo!

Razna si iskušenja doživljavala, sa sobom, nama, našim tatom, tvojom mamom i opet sa sobom, da bi ustala i dokazala da si i od pada jača! Pada koji si po ko zna koji put htela da sakriješ od nas i zaštitiš nas, jer si verovatno osećala da je i pad nemoćan pred tobom. Nadam se da sam danas bar delimično uspela da ti pokažem ljubav i zahvalnost, za SVE.

Zahvalnost što si me rodila. Zahvalnost što si se mnome bavila, suštinski. Zahvalnost što si moje breme delila na pola i uvek sebi uzimala veći deo. Zahvalnost, što iako previše analiziraš i brineš, ti pokazuješ delima svoju ljubav bati, tati, devojčicama, zetu, rodbini i meni. Stalo ti je, istinski voliš i to pokazuješ.. Najlepše u svim ovim odnosima je što sve lepše voliš sebe.

Od tebe učim koliko je blagotvorno biti zahvalan na svim odnosima i koliko nas oni jačaju, oplemenjuju. Ti me učiš delotvornosti praštanja, čak i kada sam gruba prema tebi. Ti mene razumeš i onda kada sama sebi nisam jasna i najjače do sada sam osetila da je došlo vreme da ti stostruko, sa zadovoljstvom, uzvratim i probam da budem još bolja.

Možda će nekome ovo pisanje izgledati konfuzno, možda nekome, ali ne i tebi. Ti najbolje slušaš, ti najbolje čuješ, ti najtananije osetiš. E, tu bih volela da zastanem i probam da ti objasnim, ili bar kažem da bih volela da manje osećeš i da svoje senzore za druge malo odmoriš, a da mnogo više ugađaš sebi i isključivo sebi, da napokon možemo da ti damo drugačiji nadimak od onog opšte poznatog, Brigana.

Da radiš šta tebi prija, da još češće odlaziš u pozorište i druženje sa prijateljicama, da redovno šetaš oko Ade i Košutnjaka, da manje ispunjavaš moje želje i želje drugih, da fokus tvoj budeš ti!

Želim ti da, kao rodjenoj pobednici, od danas budeš više svoj saveznik, svoj najbolji prijatelj, snaga i oslonac. Odluka. Volja. Stvarnost. Ti, sada i ovde. Baš kakva jesi i još jača sebi i najviše sebi, najdivnija majko moja. Kao što si nas savetovala, bodrila , verovala, noću ustajala, tešila, hrabrila. Kao što si nas učila da naša sreća u mnogome zavisi od nas samih, tako isto primeni na sebe, još bolje, istrajnije i odlučnije, a ti znaš da ćemo biti tvoja najvernija podrška i više od toga.

Srećna sam što sam i ovu tebe danas upoznala i sa tobom delila radost, spokoj i lepotu života, carice moja! Kako si samo zabavna bila sa svojim potpitanjima, a istovremeno mirnoćom i sigurnošću da radiš pravu stvar za sebe. Plus tu je sa nama bila zarad tebe ona koju beskrajno ceniš, kao što je bila uz tvoju mamu.

Još za kraj, samo ovog pisanja kraj. Više puta si mi ponovila da je tvoja blagost što imaš mene za ćerku. Meni je čast što si baš ti moja mama.

Kratka (tužna) priča o Andrei i Mini

Danas se Andrea požalila da je Mina uštinula jako u predelu grudne kosti. Crvenilo je bilo evidentno, kao i Andrein bol. Dotrčala je i Mina da kaže da uopšte nije kriva, jer je drugarica nju prva ogrebala. Ogrebotine nije bilo, ali se zato  pojavljuju izazvane suze na Mininom licu. Pokušamo da rešimo situaciju, ali Mina sve jače i glasnije plače, Nisam ništa kriva.

Andrea se umije, ohladi mesto bola i traži pogledom Minu, koja se izolovala i konstantno dodiruje mesto navodonog bola. Ipak, obe odlučuju da porazgovaraju, nakon što je Andrea rekla da na Minu nije ljuta i da je sve prošlo. Mina pristaje, ali se primećuje veliko crvenilo na mestu gde do pre par minuta nije bilo ničega. Prepoznaju se jasni ubodi noktića, koje je Mina sama sebi nanela, što i priznaje dok neutešno plače. Andrea je moli da nastave igru, ona i dalje odbija. Andrea pati. Bez brige, situacija jeste rešena, ali samo trenutno…

Jer, dobro poznajem obe i kako bi se sve bolje razumelo, opisaću ih u par rečenica.

Andrea je tiha, voli sa svom decom da se igra, retko je inicijator u igri. Uvek je nasmejana, retko prigovara na ponašanje druge dece, jer i nju deca vole, konflikti su joj strani. Raste u strukturalnoj porodici, sa mnogo ljubavi, nežnosti i razgovora. Ne zna da se brani u iznenadnim neprijatnim situacijama, povlači se i želi da sve brzo prođe.

Mina je dete fajter i džambas, velikog srca, ali komandant po prirodi. Voli da uspostavlja pravila igre, u kojima je ona uvek glavna, često prva fizički nasrće na decu i tada neutešno plače. Takođe želi da nemila situacija što pre bude završena i da se o njoj što manje razgovara, jer ako sve ne bude rešeno odmah, ona nastavlja da plače, rida, celo telo joj se trese. Roditelji tvrde da se njome bave i da je sklona ovakvim reakcijama u vrtiću, igraonici, kod bake na selu…

Tih dana, kada sam prisustvovala ovoj sceni, bilo mi je mnogo žao Andree i dalje je. Bila je spremna da se izvini što se uopšte i požalila, bilo joj je žao drugarice koja ne prestaje da plače, jer je mala da osvesti da se njihova igra često ovako završi. Želela sam da je nekako ojačam, da uvidi da nije kriva, da je u redu da ne trpi bol, ali ih ja obe viđam povremeno, pa samim tim nisam u mogućnosti da reagujem češće. Čula sam njene roditelje kako je savetuju da treba da kaže ako joj nešto smeta, da ne treba da vrati fizičkim kontaktom, već da se preusmeri na drugu decu, što je njoj, očito malenoj, nejasno sasvim.

A onda sam dugo razmišljla i o Mini. Takođe je mala, ima šest godina, a spremna je da povredi sebe da bi dokazala ono u šta ona veruje i u šta bi želela i druge da uveri. Sećam se kada sam je prošle godine viđala u nekim dečjim čarkama kako je umela da vrisne, ukopa se u jednom mestu i glasno, glasno plače, doziva. Pomislila sam da je neki deo tela ozbiljno povredila, polomila, da je krvava od bola, ali bih tada čula njenu mamu, Ne reagujemo na ovo, nije joj ništa, ona to stalno radi, ali se tada nije povređivala. Ove povrede noktima, duboko uranjane u kožu su nešto što treba da se rešava, što pre i onda mi je bilo veoma žao i nje. Šta je to što malo biće goni da povređuje sebe, koju vrstu pažnje želi da pridobije, kakva su joj očekivanja?

Poželela sam da Mininim roditeljima ispričam do detalja događaj i diskretno predložim da je važno da reaguju i nekome se obrate, jer je sve popravljivo, ali nisam. Nisam, jer sam se u parku, na poslu, u svakodnevnim situacijama  susretala sa nevoljnim, blago rečeno, reakcijama na primanje saveta o tuđoj deci, posebno ako saveti nisu traženi. Možda ću nešto diskretno, kroz igru, uspeti Mini da dočaram, ali se bojim, tj sigurna sam da će to biti malo, koje će prerasti u ni malo svrsishodnosti.

Verujem u dobro za Andreu, Minu i drugu decu, ako ih pažljivije posmatramo, osluškujemo, čujemo i dovoljno pažnje posvećujemo, a i ja ću pokušati da nađem način.

 

Negovanje porodičnih odnosa

Kako osvestiti i poboljšati odnos i saradnju između roditelja, deteta i vaspitača, tema je koja me konstatno juri i traži odgovor. Traži da se na nju odgovori, jer je odgovor moguć.

Svedoci smo mnogih promena u odnosu na naše detinjstvo, a tek detinjstvo i odrastanje naših baka i deka, neopisivo, kao što jasno možemo da uvidimo različitosti među rođenom decom, gde je par godina razlike u pitanju. Ja bih rekla da je najviše do nas roditelja, a u ovu moju tvrdnju me svakodnevno uveravaju moja deca, deca prijatelja i deca sa kojom radim.

Jasno je da su se poimanje rada i vrednovanja tog istog rada promenile, u najčećim slučajevima na lošije, jasno je i da roditeljima ostaje sve manje vremena da se bave svojom decom, kada roditelju verovatno telo i um vape za odmorom, tišinom, mirom, a baš treba da ode po svoje dete u vrtić ili je važno je da bude uz školsko dete,  odveze ga i vrati sa određene aktivnosti, a tu su i one pomalo dosadne obaveze u vezi sa kućom. Čini mi se da je i pored navedenog moguće, da ne pričam poželjno je, očuvati porodicu i zdrave odnose u njoj.

Kvalitetno provedeno vreme sa decom, makar i pola sata, ima nemerljivu veću vrednost, nego li tri, pet sati boravka u istom životnom prostoru, bez intimne komunikacije, odsustva dodira, razumevanja pogledom ili već na koji način svaka porodica iskazuje osećaj bliskosti i pripadnosti…

Svima nam je već poznato da naša deca upijaju svaku našu emociju, reakciju, ton, gestikulaciju, kao najbolji upijači i da smo model na koji se najjače ugledaju. Zato, ako hoćemo mlade, vaspitane, obrazovane ljude u budućnosti, koji vrednuju prave vrednosti, po pitanju međuljudskih odnosa, odabira prijatelja, vrste muzike, izlazaka, odnosa prema starijima i dalje redom za šta već mislimo da je važno, mi treba da smo primer na tim relacijama. Srećna sam i zadovoljna što većina iz mog okruženja bira vrednosti slične našima, zato smo se valjda i pronašli, ali ne mogu da se pravim da ne vidim i one koji rade drugačije, a očekuju bolje rezultate od svoje dece. To je, najblaže rečeno, nerealno i nemoguće.

Zna se kada dete određenog uzrasta treba da spava, sa određenim odstupanjima, razume se. Zna se koja je vrsta sadržaja primerena svakom uzrastu bilo na youtube-u, društvenim mrežama i zna se šta nikada nije bilo dobro, niti će biti, da naša deca gledaju, slušaju, prepričavaju.

Kako ćemo se postaviti prema deci koja su zanemarena, a da roditelji to možda nisu ni osvestili, gledaju sumnjive sadržaje raznih reality programa, kao omiljene pesme pevaju one čiju ni reč teksta ne mogu da razumeju, borave u zatvorenom prostoru, kvalitetnije ili manje kvalitetno obučeni, sa najnovijim sopstvenim ili roditeljskim gadgetima. Pomenuti roditelji ne znaju ili iz nekog razloga neće drugačije da se bave svojom decom, a ta deca ubrzo postaju i društvo, socijalno okruženje naše dece.

Čini mi se da treba svi od sebe da pođemo i ako instiktivno verujemo da je dobra trasa kojom se rukovodimo, možemo i drugu decu kroz razne primere da navedemo gde bi bilo lepo da se ide, kako bi bi bilo zdravo igrati badminton u prirodi, igrati košarku, odlaziti u pozorište, pa ako baš neki roditelj ne može na taj način da se posveti svom detetu, ponekada bismo mogli dete drago našem detetu da pozovemo na druženje, posmatramo, čujemo i zahvalimo što smo u mogućnosti to da uradimo.

Na kraju, a takođe kao važno istakla bih veličanstvo grupe kao takve. Grupa može da diskriminiše dete, ali grupa može i da pomogne, definiše i ohrabri dete, ako postoji saradnja na relaciji dete, roditelj i vaspitač, a ja želim da verujem da su takve situacije izvodljive i u školskim redovima. Naime, ako je saradnja iskrena, sa jasnim pravilima, a u isto vreme dozvoljava odstupanja u određenim momentima, dete je na dobitku. Dete jasno uviđa gde i kako može da se ponaša, mi smo ti koji ga učimo, umseravamo kvalitetu, zdravim odnosima, poštovanju drugog i različitosti kao takve. Neizmerno sam zahvalna i srećna što već tri godine sarađujem sa osvešćenim, veoma mladim roditeljima, koji od svoje dece ne prave bogove, niti idu u krajnost povlačenja, već zajedno tražimo dobar model.

Bez mnogo mudrosti i izvikanih reči, zaključak je tu. Porodica, a onda svi dalje segmenti sistema, priznajem, često skaradni, mogu da doprinesu dobrom razvoju naše dece, ako se dete oseća voljeno i prihvaćeno, ako je učeno i naučeno ljudskim vrednostima, ono će imati ispunjeno detinjstvo, a samim tim i  sve predispozicije da bude zadovoljan čovek, valjan sebi i okruženju.

 

 

Miline batine

Poznajem devojčicu Milu, mamu joj znam iz viđenja, a poznajete ih i vi, ako ste čitali. Ipak, mali podsetnik za ovaj početak…

Mila je poznata po verbalnom šikaniranju i etiketiranju druge dece od svoje treće godine, jer je tako bila naučena. Milu su deca počela da odbacuju, a do skoro su joj se klanjala kao boginji.

Ipak, bez da nalazim suvišna opravdanja za Milina ogovaranja i izazivanja nereda među vršnjacima, izgleda da ipak postoji objašnjenje, jače i od samog modela na kojem se učila. Mila dobija batine, prave pravcate i to ne krišom, već pred drugarima.

Milina mama se porodila i ona je dobila brata. Po savetu pedrijatrijske sestre roditelji su je povukli iz vrtića. Da bi se osećala bolje. Ispostavilo se da za Milu to nije bilo najbolje rešenje. Mila jeste ushićena došla da nam svima saopšti da joj se mama porodila i pala su u vodu sva njena svojevrsna zadirkivanja dece, jer su joj deca dala šansu. Ipak, sve se odigralo mnogo ružnije nego što se moglo i pretpostaviti. Redom…

Rodio se Milin brat i ona je pokazivala sreću i zadovoljstvo. Nije išla u vrtić, bila je sa porodicom. Povremeno smo je viđali u parku, nasmejanu i donekle zabrinutu. Mi sa strane mislili smo da je zbunjena novom situacijom, kao što nam je naša mantorka svojevremeno objašnjavala. Kada se već starije detetu rodi brat ili sestra, to je kao da kažete, Evo , doći će neka nova žena ili muž u našu kuću i mada će tebi biti potrebno vreme da sve prihvatiš, to od danas jeste realnst. Sa mnogo više empatije i biranih reči je nama to mentorka objasnila, ja skraćujem u nadi da se čuje suština.

Mnogo me je rastužila činjenica da je ona po rođenju brata na svoj rođendan dobila ozbiljne batine pred gostima, drugarima koje je pozvala. Milina mama je sve igračke, pretostavljam slučajno, ostavila u sobi gde je beba spavala. Pozvala je nekoliko drugarica i drugara, kao i njihove roditelje. Zahtevala je igru u tišini kako se beba ne bi probudila. Zahtevala je tihu igru od dece koja imaju pet godina i to na dan kada njena ćerka slavi rođendan. Kada se dete, prirodno, u jednom momentu pobunilo da im je dosadno, pred svima ju je dobrano pretukla. Devojčica se postidela, plakala. Tih nekoliko roditelja gostiju pokušalo je da smiri devojčicu, ali i mamu. Napravile su situaciju da je bolje da svom decom odu u park, a da se mama malo odmori, jer je beba i dalje spavala.

Mila se ubrzo smirila i iskreno se sa drugarima smejala, trčala po trambolini, jurili su zajedno za loptom i onda je igri došao kraj. Bilo je vreme da ostala deca krenu svojim kućama, a Mila svojoj, kada je grčevito uhvatila jednu mamu za ruku i molila je da je povede sa sobom, jer se boji da će mama opet da se ljuti na nju. S obzirom da tako nešto nije bilo izvodljivo, mama koju je Mila izabrala za spasioca je ispratila devojčicu kući i porazgovarala sa njenom mamom. Situacija je donekle bila pod kontrolom, mami je bilo žao pređašnje reakcije i dete je nekako ušlo u kuću.

Mama je prihvatila ideju da dete redovno dolazi u vrtić i čini mi se da je situacija bila bolja narednih dana, dok danas opet nije počela da plače, Molim vas pomozite mi da obrišem patike, ubiće me mama ako vidi da su prljave…

Zaključak se sam nameće, mami je potrebno osvešćivanje i podrška da može na drugačiji način da rešava slične situacije sa svojom devojčicom i ja želim da verujem da će oni koji su sa mamom bliski naći način da joj pomognu i spreče dalje detetove frustracije. Zato ako znate neku Milu, pokušajte da priđete roditelju, možda mu samo malo ohrabrenja i razumevanja treba.

 

 

 

Nađa je progovorila

Nadju poznajem godinama, opet iz parka i iz vrtića, zna se sa našom komšijskom decom. Duga crna kosa, predivan osmeh, vižljasta, okretna. Uvek dobro raspložena. Jednu “stvar” u vezi sa njom niko od nas nije znao ili bolje reći čuo, a to je Nadjin glas.

Nadjin izbor je bio da ćuti, u parku, vrtiću, šetnji, prodavnici, na moru. Uvek je ćutala, sporazumevala se sa okolinom govorom tela svog. Pričala je samo sa svojom porodicom i po priči njenih roditelja, tada je bila veoma glasna i sve je izgovarala perfektno tačno.

Roditelji su je vodili do nekih stručnih ljudi i nije bilo pomaka, da bi se Nadjina baka setila da je i njena ćerka, Nadjina mama, takodje dugo ćutala. Čim je krenula u školu, progovorila je, te je taj podatak bio uteha i ohrabrenje za Nadjine roditelje, nakon silnih bezuspešnih pokušaja.

Od kada sam upoznala to dete, sve u vezi sa njom za mene je predstavljalo enigmu, jer je draga i prihvaćena u društvu, pa sam se često pitala koliko napora ona ulaže u neverbalnu komunikaciju? Na koji je način široj okolini saopštavala kada joj nešto prija ili ne prija, kako se obraćala kada je imala potrebu da ode do toaleta, obuče jaknu kada joj je hladno, zatraži maramicu ili dodatak jela? Kako je saopštavala kada bi htela da se uključi u igru?

Mala, lepa, mila Nađa kročila je svoj put na svoj način. Razgovarala kako je umela, prenosila emocije na sebi svojstven način, smejala se i igrala. Igrala se sa drugrima mnogo i najvažnije, za pomenuti, drugari su je prihvatali i razumeli. Svaku njenu sugestiju, pokret, mimiku, osmeh i sva ostala raspoloženja. Jer, pre nego što se obistinilo ono čemu smo se svi nadali, od izuzetnog je značaja napomenuti kako su joj velika podrška bila deca! Sve su razumela, nikada primedbu na njeno ne pričanje nisu iznela, jer tako lako prihvataju različitost. Bravo deco! Vi ste heroji, vi ste Nađina najveća podrška i vera!!!!

Onda se jednog dana desilo… Nađa priča! Nađa je progovorila! Sve je razumemo, tako lepo priča! Ne šapuće, priča glasno. Ja takođe u čudu, ali da ne pravim zbrku, iz prikrajka je slušam i lepo se topim. Kakva čarobna boja glasa, kakva mirnoća i sigurnost u razgovoru. Ponovo se istapam i u sebi slavim, Bravo, bravo milo dete! Ti si pobednica! Ti si heroj! Ti si, Nađa, carica!!!

Toliko sam bila pod utiskom Nađine priče da sam porodici i prijateljima odmah prenela čudo koje se desilo, a koje je čučalo da bude otkriveno i da se čuje. Onda kada je ona bila spremna, onda kada je ona procenila da je pravo vreme za javljanje.

Meni je ova vrtićko-parkovska priča bila dovoljna da mi ulepša ne dan, nego dane i razreši neke zagonetke.

Neka si, mila Nađa, deo nas, nama je čast…

Najjači smo u čoporu, bijemo zverski

Kad se nas desetorica spojimo i budemo toliko drski i bahati, jer ko zna da li smo i šta smo sve uzeli to veče kako bismo bili jači, da nasrnemo na njega jednog, oborimo ga na zemlju između 21-22h, u nekom parku i onda ga udaramo, udaramo palicama, šutiramo, gazimo. Dok ga ne smrskamo, jer nam žalost svakako nije blisko osećanje.

Baš identična situacija se desila pre nekoliko večeri, u jednom beogradskom naselju. Vinovnici događaja imali su između četrnaest i petnaest godina i sada hajde lepo da priznamo, ne samo da smo dotakli  dno, već smo pali ispod i ja nadu vidim samo u srcu.

Ja momke, do skoro bih za ovaj uzrast rekla dečake, ne poznajem lično, ali sam eto upoznala dela koja su sposobna da urade i sve vreme imam jaku mučninu u stomaku i glavi. Analiziram, tumbam po svojoj glavi, koji je to poriv bio u njima da njih mnogo bije, ubija njega jednog, bez potpunog odsustva empatija ili bilo koje vrste samilosti prema drugom ljudskom biću?  To su nečija deca, koja su gajena ko zna kako, slušala ko zna kakve priče i prisustvovala nekim čudnim okolnostima tokom svog odrastanja, prvenstveno u porodici, a zatim i u širem socijalnom okruženju. Jer, ja ne mogu i neću da imam bilo kakvo razumevanje da ih je žrtva navela na ovakvo zversko iživljavanje. Može li iko trezven da nađe bilo kakvo opravdanje? Ne može, ne treba i ne sme!

Šta je dalje bilo sa prebijenim ne znam, šta će dalje biti sa njim ako se oporavi i poželi da se osveti i koliko će porodica biti obeleženo trajnim oštećenjima ili gubicima svoje dece? Nikako da uspem da prodrem u njihova razmišljanja, a padaju mi na pamet neke od potencijalnih situacija. Da li su navijači u pitanju, a opet kolika treba da je ostrašćenost njihova da sa svojih četrnaest godina imaju potrebu da nanose bol i imaju li predstavu o bolu kao takvom, uopšte? Druga, možda i verovatnija priča bi glasila da su ta deca bila pod dejstvom alkohola, ozbiljnih narkotika, bez ikakvog nadzora i odakle im svima te proklete palice? Granica za drogu se znatno spustila i ozbiljna predavanja su pokazala da se ekstazi i još neke, meni nepoznate imenom, tablete koriste već u šestom razredu osnovne škole! Lako se nabavljaju, nude se u blizini škola i stariji navode mlađe, ne bi li bili prihvaćeni, a na ovako rano konzumiranje odlučuju se  sa opravdanjem da ni roditelji neće provaliti u prvo vreme da dete nešto od navedenog korisiti, jer se ne oseća u zadahu, za razliku od alkohola. Što me dalje navodi da vam prenesem da je značajno porasla prodaja elektronskih cigareta, iz istog razloga, neće me provaliti roditelji da pušim. Elektronske cigarete konzumiraju i dečaci i devojčice već od šestog razreda osnovne škole?!

Šta još treba da se desi, jer više ni ubistvo nije dovoljno jak motiv da se ceo sistem menja i radi na edukaciji svih nas, dece, roditelja, prosvetnih radnika? Pričajući o prevenciji vršnjačkog nasilja mi mu dajemo na značaju, čak i samim pominjanjem te reči. Eto, silne se radionice, timovi i sastanci održavaju na tu temu i ako smo se već toliko puta uverili da ne daju rezultate, menjajte nešto vi koji ste za to zaduženi, umesto što na stub srama stavljate sve prosvetne radnike, u isti koš većinu roditelja. Šta ste vi preduzeli povodom ovakvih i drugih sličnih situacija? Ministarstvo za obrazovanje, sport i omladinu, zatajili ste gospodo odavno i ako već nemate srama da se povučete, konsultujte stručne ljude, pišite izmene, radite nešto dok se deca ne poubijaju.

Nije ovo ništa novo, složićemo se, ali u ovoj meri imati potpuno odsustvo ljudskosti i mrvicu morala, sramno je i nedopustivo. Roditelji, pored sve svoje prezauzetosti poslom u groznim vremenima za egzistenciju, zaobiđite tv programe, ne zavaravajte se da će proći samo od sebe ili da će motiv za poboljšanjem biti neka nova stimulans nagrada u vidu najnovijeg modela telefona ili patika u vrednosti od dvadeset pet hiljada dinara. Bavite se decom, pričajte, pažljivo ih slušajte, pa niste ih valjda reda rada rodili?

A sutra će nasrnuti i na vas, a vi ćete biti kao zbunjeni, ne znam šta mu-joj je bilo, bilo je to dete za primer….