Roditeljstvo i odrastanje

Čekam te Vana, da otvoriš oči!

Čekam te da odgovoriš, bez dodatnih pitanja.

Čekam te, jer si i ti dosta čekala, pa hajde da sa čekanjem prekinemo zajedno, osim ako nije red za pozorišnu predstavu ili koncert.

Sećaš se kada si trudna čekala i pretila da ćeš šerpu tek svežeg graška s mesom u kantu da baciš?

Znaš li ti da je to tvoj prošli život? Ova, već desetak godina nova ti, mi se sve više svidja, sve je bliža suštini.

Još samo da nauči da se opusti.

Mada… bolja je, ležernija, manje afektivna, tolerantnija. Na reakcije tinejdžerke ume da plane, ali onda razmisli, ne gura u kutiju, već traži rešenje. Ono što se može okarakterisati kao poseban napredak, jeste da u tim situacijama ne konsultuje knjige, već sluša svoj instikt. Hurej!

Umudrila se u vezi sa odnosima, koji su joj srednje važni, premda je žacnu ružnoće, ume brzo da ispliva, tek sa malo vode u ustima. Što je dobro, zar ne Vanči? Znaš kako si lično i burno sve preživljavala u odnosima vrednim skromnog pozdrava, sećaš se da od tada i datira tvoj nadimak hepo kockice. Istina i dalje se ti “ primaš”, ali je sve to već mnogo bolje.

Htela sam nešto u vezi sa tvojim poslom da ti kažem. Razmišljam na glas, a ti ovo verovatno već znaš. Onog momenta kada odlučiš da izglancaš sajt, onog momenta kada kreneš posvećeno da razmišljaš i pričaš ljudima o promeni posla, kada se istinski budeš budila i posvećeno s tim mislima legala i najvažnije kada se suočiš sa strahom, tada ćete se tvoj idealan posao i ti pronaći. Do tada idi na engleski, vežbaj redovnije u teretani, praktikuj uredno masaže lica, nastavi sa čitanjem, budi dobro tebi i ukućnima i naravno nastavi sa pisanjem.  Evo, smeš li da obećaš bar dva teksta nedeljno, jer ja znam da ti možeš, pitanje je nastavljaš li?

Draga Vanči, znam da ima dana kada se pitaš zašto odavno nisi na Novom Zelandu i kada slušalicu okrećeš na dole. Radila je to i tvoja mama i druge mame tvojih drugarica , tvoje drugarice koje su bliže, znam, to i dalje praktikuju. Oprosti sebi još dok to radiš, a ako te toliko izjeda, onda glasove propusti, bez urezivanja.

Ti znaš koliko su oni dobri, divni, posvećeni, koliko su istinski iskrenih dela učnili, oprostili, bodrili, hrabrili i motivisali. Zato ako joj nije dan za smeh, pusti je ili je zasmej vicem ili insistiraj na šetnji ili diši duboko. To svakako radi, diši, diši.

Jer, kao što i ti imaš dva puta po dvadest i malo preko, tako i drugi imaju trideset plus dvadeset, pedeset plus dvadeset i tako redom. Drago mi je, veoma drago to dete u tebi, dečja radost, ponekad i nepromišljenost, ali fakat je Vanči da si žena u svoj svojoj punoći i da si okružena ljudima sličnim sebi. Kao što je istina da oni nisu više tako brzi i vispreni u odlukama, umaraju se i manje sliče onim poznatim licima.

Zato prvo zagrli sebe, radi šta ti prija, nauči se da ćutiš, usavrši držanje vode u ustima i na dobrom ćeš putu biti. Manje će žala u tebi ostati, većoj lepoti i osmehu doprineti.

Dobra i smešna, mila i svojeglava, srednje uporna, osetljiva, namrštena i nasmejana, moja bleskasta vodolijice, DIŠI!

Pa, šta i ako ostaneš u coklama i farmerkama čitav život, videla si da umeš da se doteraš kada ti je do doterivanja stalo…

Lepo biće moje…

Ona koja je do skoro htela još samo dva minuta da ležimo zajedno, kako bi još nešto rekla.

Mazulja.

Kada se desio momenat, koji me je zapljusnuo danas? Mama, ja ipak ne bih s tobom u grad, ne ide mi se ni u kupovinu, a ne volim restorane. Eto, ako hoćeš da smo zajedno, možemo da budemo malo u stanu, a ja ću posle s društvom na bilijar. Ne ljutiš se, mama?

Ne ljutim se, naravno. Željna tebe, ostajemo zajedno u stanu, posle svako sa svojim društvom i sve je to u redu, kikiriki moj, nije ni došlo preko noći. Ja samo ne mogu da se setim kada je počelo, jer mi u sećanju blista tvoje, Mamaaaa, ajmo još malo zajedno. Mada, ako iskreno vratim film u nazad, pripremala si me polako.

Ovog momenta, dok pišem, odnos nam se promenio i po ko zna koji put se preispitujem, Ups, šta ovo bi? Možda bih manje bila sklona preispitivanju da i sama ne osećam tvoju gorčinu, a sve ređe zadovoljstvo, jer je sve više trenutaka da šta god da uradim-o, kako god da reagujem-o, koji god izraz lica da se napravi kao reakcija na tebe i tvoje postupke, nikada ili retko kada, nije dovoljno dobro, a nekada uopšte nije dobro.

Simpatičan osvrt na tinejdžerske godine i blago rečeno drugačije ponašanje pomenuo je jedan naš glumac, spomenuvši susret neke pete, nedokučive dimenzije. Naime, supruga i on su sedeli u dnevnoj sobi i čitali novine, razgovarali, kada je projurila neka furija u vidu njihove petnaestogodišnje ćerke, Mene niko ne voli i ne razume u ovoj kući, ovo je nepodnošljivo! Zatim je otišla u svoju sobu, gde je sušila kosu. Vratila se nakon pola sata, zagrlila tatu, prijatnim tonom se obratila mami i ostala sa njima neko vreme da razgovara, šali se. Njih dvoje su se diskretno pogledali i pomislili Šta se ovo desilo?  Mene je fasciniralo odsustvo napada na devojčurka i mirnoća koju su posedovali. To sam zadala sebi da naučim, jer me svaki dan kikiriki moj iznenadiš nekom reakcijom i ja taman mislim da sam spremna da reagujem, mirno, sabrano, a ti hop, opet izazov pred mene baciš!

Rano je da se prisećam naših doživljaja, to ću ostaviti za dane kada budem baka, ako to mogu da naručim. Treba da sam ti sada tu prisutna, kolika je već potreba za tim. Rano je i da gledam tvoje fotografije kada si bila mala, jer to nije ono što se od mene očekuje. Rano je i da prizivam mirise i boje koje si ranije sobom nosila. Rano je da čeznem, to možda nikada ne treba da radim, koliko si me puta često zvala samo da mi čuješ glas, a sada zoveš samo kada te potrebe nanesu i malo preko toga. Ipak, kristalno mi u glavi stoji sećanje, kada ćeš me zvati za konkretne stvari, a ne svaki put kada ti padne na pamet, a ja rizikujem da me Šefino opomene, da sam ipak na poslu. Čoveku ili ovoj majci nikako ugoditi. Eto, ti me znatno manje zoveš, sve se češće dešava da ne čuješ telefon kada ja tebe zovem ili sa nekim važnim razgovaraš, Pa ženo, dogovori se šta ti zapravo odgovara.

Zato mi je milion i više dragosti u srcu što mi se čini da nisam u mislima požurivala tvoje odrastanje, već sa manje ili više umeća uživala u tebi. Prvo sam bila majka tehničarka, onda mama boginje i sada tražim formulu da sam mama prosečne, zdrave devojčice koja povremene bure proživljava. Meni to izgleda kao odnos toplo hladno, sunčano oblačno, prošarano kao komad slanine, što su moje bake govorile, a slušajući našu Bojanu to će sve doći na svoje. Do tada imamo sve vreme ovog sveta da učimo i rastemo zajedno, a moj je zadatak da prepoznam pre tebe i predvidim neke okolnosti, bez obzira što ponekada deluju kao nemoguća misija.

Dobro, ajmo bar za sutra ovako, razumevanje i više slušanja s moje strane, a malo više priče s tvoje strane. Ako ovo nije najbolji predlog daj ti sledeći, pa sledeći i bar ćemo do večeri imati neko rešenje, a onda sutra opet. Meni to zvuči razumno, doduše i pomalo bleskasto, ali možemo da probamo. Slušaćemo muziku po tvom izboru, moja je ionako iz sedamnaestog veka, a kada si malo otvorenija za drugačiji zvuk odšetaćemo do Figara i Sonate četvrte koje najviše voliš. Možda uspemo da napravimo kompromis da odemo da pogledamo taj svetleći grad, a onda posle u Milki sa drugaricama ili na bilijar. Do tada možeš da nosiš moje farmerke, za koje si rekla da su cool i da povremeno obučeš moj novi džemper, ali onda nema čuđenja kada i ja pozajmim tvoj duks. Korektor mi svakako stoji u tvom neseseru.

Znam da ćeš mi oprostiiti ovu zbrakanost u pisanju, jer ovo nećeš ni čitati, isto kao što znam da ćeš gvirkati u pojedine naslove kada poodrasteš, malo li je, bar za večeras? Lepo spavaj Angelik i sanjaj u bojama, koje te očekuju.

Dosta, otići ću u suze, a sutra treba da sam vedra, jer sam tako prihvatljivija svima.

 

Porodicu M. čine mama, tata i dvoje dece, školskog i srednjoškolskog uzrasta, moji lični heroji. Izuzetno predani radu sa svojom decom, puni ljubavi, jasnih stavova i moralnih načela, gde se poštuju ljudske vrednosti. Moglo bi se zaključiti da je  sve  tu funkcionisalo odlično, a onda su se suočili sa ogromnim izazovom, zdravstvene prirode. Borili su se lavovski za jedno dete, istovremeno ne zapostavljajući drugo dete i iz mog ugla sve se odvijalo kao da baš u svakom trenutku znaju šta tačno treba da rade, sve vreme sa verom u uspeh. Dozvolili su sebi jedan momenat bola, prvih par sati po saznanju izazova, a onda su lično pomerali brda svojom snagom. Jedina snaga koja se računala bila je snaga ljubavi. Mnogo je neprospavanih noći, dana neizvesnosti bilo, mada znajući njih, pre će biti da smo mi sa strane imali neizvesnosti, jer su oni znali da je jedini prihvatljiv rezultat pobeda. Divila sam im se tada, diviću im se do kraja života, jer sam od njih naučila šta znači bezuslovna vera.

Taj dan je počeo uobičajeno, rutinske stvari su se obavljale i dete je odjednom osetilo mučninu. Reagovali su kao i svi mi, pomogli mu da je prevaziđe. Mučnina se nastavljala, pojačavala su se povraćanja. U to vreme je vladao i stomačni virus, pa su lekari opšte prakse pretpostavljali, jer ništa drugo nije ukazivalo ni na šta osim na virus, da i pomenuto dete trenutno muči isto. Međutim, detetovi bolovi su bivali sve jači, povraćanja sve učestalija. Roditelji su krenuli na ispitivanja. Ispitivanja su trajala….

Jednog dana, sećam se našeg razgovora te iste večeri, pa sa sigurnošću mogu da prenesem strah, bol, nevericu, preneraženost, saznali su dijagnozu i samo su tada, tih par sati sebi dozvolili da žale.

Odlučili su se za borbu čiji su ishod znali, sve će biti kao što je bilo. Detetova mama je ulazeći na lečenje kao pratilac, rekla svom čedu, Ulazimo zajedno ovde i hoću da mi čvrsto obećaš da se odavde zajedno i vraćamo!

Mesecima je trajalo lečenje, bili smo u kontaktu, pratili svaki mali i malo veći napredak, jer su oni samo dobro videli i priznavali. Tatu porodice ne mogu rečima da opišem, izgledao je izmučeno, osećao se tako, a opet je takva odlučnost izbijala iz njega. Dok je mama bila u bolnici, nekoliko meseci sa jednim detetom, tata je odlazio na posao, obavljao svakodnevne posete i nabavke za bolnicu i kuću i što je još veličanstvenije sve vreme se nežno bavio detetom kod kuće. To dete je nekoliko noći bilo kod nas, ispunjeno, zadovoljno i nije mislilo da je život bajka i da se u bolnici ništa ne dešava. Dobro je sve bilo sabrano u glavi ovog deteta, ali je vera u oporavak bila jaka, zato što  se samo tim tonom u njihovoj kući razgovaralo, samo su se takve misli nizale i vrednovale.

Na pola puta njihovog izlečenja, srela sam sa se prijateljicom, lekarom specijalistom i nakon nekoliko tema pomenula sam i ovu o kojoj pišem. Doslovno mi je rekla, Ta bi bitka bila izgubljena, kao i mnoge koje nisu morale biti, da nije takva podrška i odlučnost svakodnevno prisutna. Dolaze ljudi i dane i noći gube žaleći sebe i svoje bližnje, umesto da se odluče za konkretne korake, pa gde god ih odvedu. Veruj mi, pola od ovoga se ne bi odvijalo kako se odvija, da to dete ima mrvu manje vere od ove koje ima. Ja ću samo napomenuti da se radi o vrsnom stručnjaku, humanisti, osobi sa izrazitom empatijom za ljude i ljudske patnje, ali kako je i sama borac, samo ovako ume da reaguje. Naravno, prenela sam ove reči mami porodice M., sećam se da je na njih pozitivno reagovla i rekla da ona zna da je tako i nikako drugačije.

Bol, patnja, nemoć, želja, snaga smenjivale su se u bolnici i dodatno zbližili majku i dete. Ako bi neko od njih dvoje posustao, to se po pravilu uvek dešavalo u različito vreme, kako bi imali snage da bodre jedno drugo, dete majku da će biti dobro, majka dete da izdrži još malo…samo još malo.

Jer, dete jeste uspešno završilo lečenje, jer su  kontrole bivale sve bolje i ređe, jer se sve vratilo u pravi kolosek, jer se život nastavio kao da ga baš ništa nije teralo u iskušenja. Moja prijateljica, mama u porodici M. iznad svega oseća zahvalnsot, baš kao i svi članovi njene porodice, na svakom novom danu, na svakom detetovom osmehu, podršci prijatelja, na snazi koju su imali za nametnut im teret, na doktorima, dijagnozi, koja je ipak bila obećavajuća i na mudrosti kojoj su se naučili.

Jednu dirljivu zahvalnost ova mama ističe prema Tajni. Tajna je spojila nas dve, a njeno biće učvrstila u momentu kada joj je bilo najpotrebnije.

Porodica M. je danas još jača kao porodica, kao tim, osećaj lepote i snage izbija iz svakog člana, a ja se iskreno postidim sebe kada mojoj deci previše prebacujem i zameram neke tako trivijalne stvari. Postidim se i zahvalim u isto vreme, jer imam ove divove koji me podsete šta je život. Toliko…

Možda će zvučati kao banalan početak, no on se već nametnuo u mojoj glavi i teško da je moguće da se promeni. Skoro sam pisala o roditeljima čija se razmišljanja i delanja ne poklapaju sa mojima, priznajem dosta kritički, iz čega može da se stekne zaključak da će ovaj tekst biti pohvalan ili samo ja stičem taj zaključak. Videćemo…

Želim da vas upoznam sa nekim drugim porodicama sa kojima radim ili ih poznajem i sa njima se družim. Za početak porodica V. i njihovi odnosi. Njih je trenutno četvoro, peti član stiže vrlo skoro. Oni su obično neobična porodica. Obična jer neguju zdrave porodične odnose, dogovaraju se, osluškuju svoju decu, postavljaju jasna pravila, sarađuju, a pre svega mama i tata su ozbiljno dobri partneri u ovoj igri. Kada kažem igra, mislim na njihov veseo i topao odnos prema deci, okruženju, neposrednost, koja ih krasi, a koja je prisutna čak i kada su neki izazovi pred njih postavljeni, bilo u zdravstvenom smislu, promenama na poslu i dalje već što svaki dan sobom može da donese. Njihov pozitivan stav je doprineo da ih doživim kao neobične, danas kada se ljudi mnogo žale, bez da su probali na drugi način izazovu da doskoče, jer sigurno da postoje momenti kada bi i oni jadikovali, ali oni biraju da nađu rešenje. Imam tu čast da sarađujem sa njima, učim i radim sa njima i njihovim detetom. Upoznali smo se pre četiri godine i za sve to vreme naš odnos je građen na poverenju i uvažavanju, sa mnogo osmeha. Kada god su se odigravale radionice, uvek bi dolazili i to najčešće u paru, što dovoljno govori o nihovom odnosu, trčali su s posla, jer su imali svest koliko je njihovom detetu važno da oni budu deo i ovog dela njegovog odrastanja. Kada je bilo situacija da nemaju gde mlađe dete da ostave, ono bi bilo ravnopravni član u radu, što je starijem detetu takođe mnogo značilo. Redovno sa decom idu u šetnje, igraju se sa njima, kroje im, akcenat stavljaju na edukativne igre, aktivno učestvuju u odrastanju svoje dece. Za kraj o porodici V. izdvojila bih njihovu želju da doprinesu kvalitetu priredbe u kojoj njihovo dete učestvuje, tako što tata menja smenu, mama dolazi u devetom mesecu trudnoće na probu kako bi pevali i igrali sa nama. Zahvalna sam što sam ih upoznala.

Porodica N. broji četiri člana, odmereni, raspoloženi, vedri, voljni da menjaju, rade na sebi i odnosima sa drugima. Ova volja za radom, kada nešto treba menjati me posebno fascinira kod mlađih parova, jer iz iskustva vaspitača sve češće srećem roditelje koji sve znaju i njihovo mišljenje je neporecivo najbolje. Zato mi se posebno dopada porodica N., spremni su za nove, drugačije pristupe, mama posebno neguje te fine tanane odnose, a iz kratkih razgovora sa tatom uviđam da funkcionišu kao tim. U ovom slučaju mama je otvorenija za saradnju, ali sam iz prikrajka više puta čula tatu kako razgovara sa njihovo decom, nežno, sa puno razumevanja i opet sa jasnim pravilima. Oni ne glume sreću, oni je žive, a u mom slučaju ja to mogu da vidim iz druženja sa njihovim detetom, spokojem koji je sastavni deo detetovog bića, kao i sigurnošću koju dete ne može da izmisli, odglumi. Sećam se situacija kada je njihovo dete pokušalo da prekrši neko pravilo, nema mesta oštroj kritici, već razgovoru i jasnim zabranama. Slučajnost ili ne, oni baš kao i porodica V. uvek imaju vremena za sve dečije aktivnosti u školici i vrlo se rado odazivaju istim. Ponosana sam na ove roditelje.

Porodicu I. čine dva člana, majka i dete i to je, po mom mišljenju, jedna od najskladnijih porodica koje poznajem, a pri tome nije jedini razlog to što ih je dvoje, to je samo izazov plus. Njih dvoje žive sami od detetove treće godine, a dete sada ima trinaest godina, dakle deset godina grade  i nadograđuju priču vrednu poštovanja. Mama je od početka bila odlučna da će dete biti zadovoljno i ispunjeno, bez trunke praznog hoda koji bi izazvao sažaljenje ili neku analizu njih kao tima. Posvećena, odmerena, jasna u stavovima, nežna i veoma dobronamerna. Sama je organizovala sve u vezi sa odlascima u vrtić, sama finansirala rekreativne nastave, sama mentalno i psihološki bodrila i pripremala dete za školu, kupovala sve što je potrebno. Dogovor koji imaju oboje poštuju, znaju se granice i pravila koja su se u hodu, tokom detetovog odrastanja, menjala, prilagođavali se novim situacijama. Retko će se požaliti, jer je još pre decenije odlučila da će dete i ona biti srećni i to je jedino merilo koje je priznavala, mada nepredvidive okolnosti vrebaju svuda. Ona uvek, baš uvek razmisli pre nego što nešto kaže ili uradi, ne kaje se za donete odluke, već ih menja tiho, nenametljivo. Pri tome uspeva da se organizuje, iako radi prilično daleko od mesta stanovanja, za sopstveno vreme, izlaske, bioskop, šetnju, čitanje, ćaskanje. Kad god je pominjemo naša zajednička drugarica i ja, uvek joj se iskreno divimo i poštujemo koja je to nadljudska snaga u njoj daje elana za smeh, radost, zahvalnost, čak i sada kada je dete u pubertetu. Pominjući pubertet, mislim na neke naglije odluke kojima su deca sklona u ovom uzrastu, a ona je i za ovaj period odrastanja spremna, kao da ima neki tajni udžbenik, magijom prekriven. Ako prema nekome osećam duboko poštovanje, divljenje to je ona, mama, tata, brat, prijatelj, saradnik, podrška, graničnik prvenstveno prema sebi i svom detetu, jer od nje često učim kako voleti sebe, takva je i u našem duboko ukorenjenom prijateljstvu.

Verujte da bih mogla nekoliko stranica da ispišem o fantastičnim roditeljima, ali bi mi za to bilo potrebno nekoliko dana, bez preterivanja. Zato sam izdvojila ove tri priče, a možda u nekom nastavku opišem još neke čarobne odnose, jer oni zaista postoje. Toliko su stvarni i dostupni, da je to neverovatno. Učimo od njih, posmatrajući ili pitajući, to su neprocenjive reči i saveti vredniji od bilo koje robne marke.

P.S. Kako je ovaj tekst čekao pravi momenat za objvljivanjem, tako su se neke stvari promenile, pa porodica V. sada ponosno broji pet članova, još jedan osmeh više…

Roditelji-šminkeri posebna kategorija, nastala poslednjih desetak godina, u porastu konstantnom, pri time sve se manje tiče robnih marki, a sve više poremećenih odnosa, modela učenja i ubijanja detinjstva i onoga što ono sobom nosi, tj stvaranje malih snobova još od rano školskog uzrasta i sve ih je više u predškolskom periodu. Sigurno ste ih primetili, a ako su oni van vašeg domašaja, možete ih prepoznati po njihovoj deci.

Da krenem0 od najmlađih naraštaja. Devojčice i dečaci dolaze u nemalom broju ofarbane kose u vrtić. Tu strahotu ne umanjuje činjenica da je boja periva. Dolaze i sa pramenovima, srebrnim prelivima, dečjim veštačkim noktima, jer su lakirani nokti u devojčica predškolskog uzrasta već passe. Gledaju to druga deca, zbunjena, požele slično i samo najuporniji roditelji uspevaju da odole trendu. Devojčice na sebi redovno imaju previše čipkane hulahopke i sve češće su u štiklama za devojčice?!  Da li bitan podatak da među roditeljima koji ovaj trend podržavaju ima ozbiljnih, načitanih intelektualaca, priznatih u svom poslu, umanjuje ovu strahotu. Ne, naprotiv. Šta se dešava u njihovim glavama onog momenta kada uđu u te uvrnute radnje i požele to za svoju decu? Iskreno, problem i rešenje problema ili blaže rečeno, rešenje i odolevanje ovakvim izazovima stvar je koju samo roditelj može da reši, dok on još pospešuje uvrnutost!

Devojčice u prvom razredu osnovne škole dolaze sa mnogo nakita na sebi, ok i u najskupljim krpicama, sa stavom „Baš me briga, može mi se“, kraj citata, lično sam čula đače prvače da ov izgovara. Dakle, daleko da je samo fizički izgled degradiran i da se detetu oduzima pravo da bude dete, prlja se, nosi komotnu odeću, smeje se i šali, već je i stav tužan i ružan. Bahat, bezobziran, u početku prema vršnjacima, pri tome neverovatno izgleda kako ovi opasni  imaju njuh da prepoznaju vaspitanu decu i kasnije svu tu grozotu nevaspitanja i nepoštovanja prenose na nastavni kadar, starije ljude, u prevozu, parku. U biskopu ili kojim slučajem pozorištu dižu noge na sedište ispred sebe, preglasno komentarišu, telefoniraju i prave kvazi zvezde, a naše bolesno društvo ih još neguje.

U petom razredu osnovne škole devojčice ispravljaju ili uvrću kosu sa peglom za kosu! Nose bezobrazno mnogo novca, jer je blam poneti bilo šta od kuće za užinu, ostaju do 22h i kasnije napolju. Svađaju se u početku sa okolinom, a onda sve češće sa onima koji su ih takvima napravili. Ni tada slepi roditelj ne vidi da crveno za uzbunu zvoniiiii, već krivce i odgovorne traže u sistemu, okolini, pravilima…Ilustracije radi, poznanik mi je rekao da se u Grčkoj družio sa ljudima različitih profila i da je većina decu oblačila normalno, kupovale su se udobne patike, prihvatljivih cena. Kaže, „Tako obične patike su kupovali mnogo imućniji od moje porodice, a kada smo došli u Srbiju odjednom je mojoj ćerki od suštinskog značaja bila marka i cena patika koje će nositi.“ On i porodica su se letos odselili iz  Srbije.

Da li to majke i očevi od malih nogu hoće dobro da udome svoju decu ili još gore da na njima zarade? Da li baš ni mrvu svesti nemaju da upopašćavaju nekoga koga su silno želelli, mada i tu se drugačije priče čuju, od obećao joj je da će ostaviti kocku, ako rodi treće. Ej, živote pa sa kim se ti zapravo kockaš kada ti je ovo motiv da rodiš? Koja je ideja vodilja roditelja kada na nekoj proslavi u kasne sate povedu dete, jer ono baš hoće sa njima, da bi ono čitavo veče sa svojih četiri godine provelo na telefonu? Što ste i išli na proslavu ako nemate gde malo dete da ostavite, je li toliko važnije jedenje, pijenje, viđenje od deteta i njegovih prirodnih potreba…

Majko nad majkama, što dete svoje mučiš i detinjstvo mu uskraćuješ, jesi li bila voljena kao dete, jesu li te mazili, pričali sa tobom? Da li si stvarno nosila štikle u devetoj godini i veštačke nokte i trepavice? Jesu li te protiv volje udali za nekoga ili si sama pijanca birala, a možda ti je samo dosadno u tvom životu prepunom novca, a praznom na svakom drugom mestu. Šta god da je razlog tvog nezadovoljstva, nemaš prava da uništavaš dečji život i radost i direktno utičeš na još nekolicinu dece, jer je tvoje bahatao, umesto voljeno i prihvaćeno!

O, oče nad očevima, jesi li bio željeno dete ili su te ceo život gurkali? Da li ti je tata provodio vreme po kladionicama, a mama sama uvek sa vama ostajala ili si u izobilju rastao, pa je to jedino merilo bogatstva koje poznaješ? Jesu li te u nečemu što si silno želeo da uradiš tvoji roditelji podržali ili baš ništa nisi želeo? U čemu si stvarno dobar osim imanju novca i moći, jesu li to tvoji najveći dometi? Možda su te silno voleli i učili da ceniš rad, a ti baš ovakvu kontru udario, u to sumnjam. Koji god da je poriv u tebi, da se ponosiš praveći od sopstvenog deteta nikogovića, ne smeš to da radiš, protiv ljudskosti je!

Već mi je zlo, dalje niz nastavite sami, jer sam, na žalost, sigurna da imate ovakve i slične primere u svom okruženju.

I šta dalje, dragi roditelju, koga misliš da tačno modeluješ i u koga će dete da ti izraste?!

 

Legenda kaže da sam se kao beba malo spavala, u krevecu, sa sve onim kapicama koje su se stavljale bebama da ne bi bile klempave i okretanjima glave na jednu, pa na drugu stranu, kako bi i razmer lica bio jednak. Bez brige, radila sam isto, čak sam htela da im lepim uši, ali me je otac naše dece u tome sprečavao. Elem, kao tako mala mnogo sam volela da budem budna, po priči mojih roditelja kako nešto ne bih propustila i kada sam to osvestila pitam se odakle mi pravo da se bunim što moja deca rade isto. Izazov im je da su što duže budne.

Dakle, pišem o svojim uspavljivačkim dogodovštinama, ali neminovna je paralela sa spavanjem moje dece. Redom…malo sam spavala, često se budila, varala i kao beba da spavam, te otvarala oči čim se pomere od mene. Kao malo starija, protestvovala što moram u krevet, jer mi je uvek falilo još pet minuta, za razliku od bate koji je želeo više da spava, ali da bi se dokazao bunovno me pratio u disciplini, kako što manje spavati.  Znalo se, crtani se gleda u 19:15, u 19:30 počinje dnevnik i tada već odlazimo na spavanje. Tako je bilo sve do drugog razreda, a onda se pojavila čuvena „Dinastija“, koja je počinjala tek u 23h. Trebalo je zabaviti se do tada, držati batu budnog, jer je u društvu lakše, a zatim naći dobar ugao gde nas neće provaliti. Provalili su nas na drugoj epizodi i od tada su redovno zatvarali moj pogled na Hoolywood, pa smo igrali neke kvizove i slične stvari radili, dok bi me bata svako veče molio da spavamo. Još samo pet minuta, molila sam i ja njega.

U starijim razredima osnovne skoro pa ista priča, u devet u krevet, tek su u osmom razredu dozvolili da bude deset sati vreme za leganje. Rano, baš rano. Sad se i naša starija buni, Mama, ja sam tinejdžer, rano mi je i u jedanaest da spavam, možeš li to da shvatiš? Mogu i ne mogu. Iz ugla male Vane, razumem je, iz ugla velike Vane, mame, biće umorna, slabe koncentracije i slične, po modelu, naučene rečenice.

Onda situacije sa spavanjem kod drugarice, danas moje petostruke kume, sedimo, pričamo, kokamo kokice, pravimo rafaelo kugle i hop ona bi u deset da spava, a pustili nas roditelji da se malo družimo, Pa gde će ti duša, mislila sam se tada. Ona kaže, Vanči, ja ne mogu više, hajde da mi legnemo, ja ću da zatvorim oči, a ti pričaj. Tako je bilo, ja pričam, proveravam je da li sluša i vrhunac je da ja nastavljam da pričam i kada ona sasvim zaspi, nije sada damski da kažem koji zvuk je označavao stvarno kraj i davao besmisao mom pričanju osobi koja je uveliko u rem fazi.

Tako je bilo, tako je i danas, još samo ovo da uradim, kažem, pročitam, pogledam…Ipak, ima situacija kada i ja pokleknem, večiti bundžija kada je pravo vreme za spavanje, a one se zovu veš mašina, klima, avion, brod, automobil i autobus. U našem starom stanu, garsonjerici nam dragoj, dragi i ja smo imali veš mašinu koja se malo glasnije čula dok je radila. Ako bi mašina radila u vreme kada sam pristajala da legnem, zaspala bih kao beba. Ista situacija i sa klima uređajima u našem stanu, ali pod uslovom da je klima malo starijeg tipa, pa ono brundanje mene uspava, samo u poslednje vreme se i tu borim, dok pored novije klime nema šanse da zapim, čak me razigra.

Jedino gde se ogleda moja doslednost u lepom spavanju i prihvatanju istog kao poželjnog, jesu prevozna sredstva, u čemu malo prednjači avion, ali to ću kasnije da pojasnim. Kada se negde vozimo, bar pola sata, ja umem da molim dragog mi muža da vozi još malo, iako smo stigli na odredište, jer sam taman, što on voli da kaže, ušećerila. Za to možda odgvornost mogu da pripišem mojim roditeljima, jer su me oni često vozili dužim putevima, ne bih li zaspala. U gradskom prevozu me uopšte nije blam da spavam, čak i kada mi pada glava. Jedino što volim da stavim na lice naočare za sunce, bez obzira da li je dan ili mrak napolju, jer me tada kao manje vide saputnici.

Letos smo na trajektu oboje zaspali i dragi mi i ja, na drvenim klupama u uredno ležećem položaju. Starija je rekla da je bilo sramota kada nas je videla i pravila se da nije sa nama, a more ljujuška, milinka. Za kraj, avion pobednik. Ja toliko volim da letim, da sam uzbuđena od momenta kako se približavamo pisti, pa sve do samog izlaska sa aerodroma, da ja to i ne mogu da opišem. Prvo se lepo nauživam, poletimo, malo pričamo, opet malo čitam i onda moji ukućani znaju da ja moram da spavam, jer tada ubedljivo najslađe spavam. Mlađa se u početku bunila, Nije fer, mama, ja bih da se družimo. Ne mogu, evo ti tate i sestre, računaj da sam već zaspala, u bilo kojoj nazovi neudobnoj pozi, jer je meni u avionu sve udobno.

Možda bi neko stručno lice imalo komentar na moje navike uspavljivanja, spavanja i odbijanja da spavam, tek ako se sretnemo u prevozu, pogotovo u avionu, ne budite me, videćemo se posle…

Sedim na terasi, gledam u lepi nam Košutnjak i mislim, mnogo mislim. Previše analiziram. Neka bude da preterujem…

Na prvom roditeljskom sastanku našeg đaka prvaka, postvaljala su se veoma neobična pitanja i ona su me navela na razmišljanje. Da li je stvarno važno u kojoj učionici borave deca u boravku i zašto je potrebno da se ona s vremena na vreme menja, kao i da li je bolji blok broj četiri ili blok broj pet?

Svi smo bili uzbuđeni, zadivljeni, ispunjeni nadom, bez obzira što sistem ulazi u naše kuće. Digresija, sistem koji će kao takav da pokuša da njoj ili njemu uguši svaku potrebu za individualnošću. Elem svi smo tako egzaltirano poletni i verujemo u nešto neverljivo, ali ipak ima neke nade.

U našoj školi to izgleda ovako, red priredbe, red preglasnih roditelje čija deca ne učesvuju u priredbi, što im po automatizmu daje za pravo da viču, dozivaju se i šale na sav glas. Nešto kao vrhunac, jer on tek sledi, dešava se u momentu kada se dete preglasnih roditelja prozove, da krene za datim učiteljem ili učiteljicom. Roditelji do te mere počinju glasno da pričaju, komentarišu, da više niko ne čuje ime svog deteta, a da se zadesilo da je iza malog carkovića na spisku. Kratak rezime navedenog, em se omalovažavaju učesnici priredbe, em druga deca postaju nevidljiva i naravno da problem nije u carkovićima, već u modelu  nevaspitanih im roditelja.

Sedamo u učionice, učiteljica pokušava da dođe do reči, roditelji bi da sednu u klupe sa svojom decom, pa tek odokativnom metodom shvataju, avaj, da to nije izvodljivo, jer deca koja nisu potrčala takođe imaju svoje mesto u klupi… Učiteljica i dalje želi da nas pozdravi, ali nije dovoljno glasna da nadjača roditelje carkovića i tako traje vašar, dok se sama deca nisu utišala. Objašnjava nam pravila dolaska i odlaska, a kao dobrodošlicu decu proziva da dođu po poklončić sa njihovim imenom i taman kada je izgledalo da odrasli umeju da budu odrasli, oni najglasniji roditelji brzo, nestrpljivo i nasrtljivo prilaze svojoj deci da vide hitno, sada šta piše u paketiću, bez obzira što neka druga deca i dalje strpljivo čekaju da ih prozove učiteljica. Uostalom ko im je kriv što su im prezimena na N, S, Š!

Prođe i ovaj deo susreta i za sutra imamo mi odrasli roditeljski sastanak. Iskreno slabo se sećam šta nam je učiteljica sve pričala, jer je presretačima bilo važnije da istog momenta postave sijaset pitanja, na koja bi odgovori svakako usledili da su se na vreme naučili strpljenju.

I za kraj tema boravka,  jednog bloka i poruka lične prirode.  Pokušavaju dve učiteljice, naša razedna i učiteljica iz boravka, da nam objasne radno vreme boravka, rada u boravku i slične servisne informacije, kada se javi majka na cara lično da unese protest na menjanje učionica u boravku na svakih šest meseci, uz sledeće obrazloženje: “ Ni malo mi se ne dopada što će deca menjati prostorije boravka, jer će se ona saživeti sa svojim prostorom, naučiće svaki detalj u vezi sa učionicom, okačiće na određeno mesto omiljeni crtež, po mom mišljenju to je potpuni nonsens.“ Nisu uspele učiteljice da objasne majci zažto je važno da se učionice menjaju i na kraju je sve svedeno na kraj potencijalne rasprave, tako pravila škole nalažu.

Na pomen pribora i bloka broj četiri druga majka je reagovala u neverici:“ Molim Vas zašto ne može blok broj pet?“ Učiteljica već gubi moć ubeđivanja i poručuje ako su već kupili blok broj pet, neka tako i ostane, na šta će majka: “ Jeste, kupili smo blok broj pet.“

Odosmo sa bloka na drugi predmet gde dobijamo obaveštenje da će deca koristiti udžbenike i sveske, te da kupovina radnih svezaka nije potrebna i javi se neustrašivi tata izjavljujući sledeće bez trunke stida: “ Slobodno poručite nastavnici da radna sveska košta samo sto dinara i da može da je uvede u korišćenje…“ Tajac, čak su i najuporniji u prekidanju i upadicama zanemeli.

Inače, naše dete je dobro, privakava se, rakcije su prihvatljive, sve se više raduje i sve se dalje odvija po planu.

Toliko…

 

Dobar dan svima. Ja se zovem Marijana i imam šezdeset sedam godina, unučići me zovu baba Mara. Živim u varošici u Srbiji, a majka sam troje dece, jedne ćerke i dvojice sinova. Svi žive u metropoli Srbije. Hvala gospodu dragom sva moja deca imaju svoju decu, pa sam ja i baka trima unučicama i dvojici unučića.

Nikakvo specijalno ovo moje obraćanje, beli svete,  ne bi bilo da nisam od strane moje dece i okoline optužena da sam od obične, dobronamerne bake, postala zavisnica. Ja sam valjda neka specijalna vrsta zavisnice, mnogo volim igrice na telefonu, toliko ih volim da uživam svaki dan u igri na tri pametna telefona, ali to nije sve. Sve ću detaljno da vam objasnim…

Često sam bivala sama i nekako sam otkrila na telefonu igricu gde se borim da moje junake što duže održim u životu. Meni se to odmah svidelo, a kako ja rano ležem, dugačak deo dana sam mogla da provedem u spašavanju onih kojima je moja pomoć potrebna. Skuvam ja ručak preko dana, ali meni ne treba mnogo, živim sama i opet sam brzo slobodna. Prošetam ja i do mojih komšinica, ali one samo o bolestima pričaju. Da su mi barem deca bliže… Šta mi onda preostaje nego da igram igrice i naravno gledam serije. To je već praksa, godinama me opuštaju i silno zabavljaju.

Kada pak dodje vreme da odem da posetim decu, ja baš želim da se posvetim unučićima, ali svi oni imaju svoje obaveze, a ja se sama slabo po velegradu snalazim. Šta da radim drugo nego da igram igrice?! Naravno da sam bila oduševljena što moja unučad mene razume, pa mi kažu Baba, vidi ima ova nova igrica. Ja probam i novu, ali se uvek vratim mojoj omiljenoj. Tako je posle ispalo da nisam dovoljno sa decom. Nije nego.

Dobro i ako sam se malo promenila, to je zato što se možda bolje snalazim na domaćem terenu. Eto, neka lepo deca dodju kod mene, priroda na sve strane, svež vazduh, naći će se i neko društvo za njih.

Dodju troje sinovljevih, starosti od sedam do trinaest. Ja im uredno spremam jela, vodim računa da imaju sve čisto, pomognem ako treba oko kupanja, mada su to već sve velika deca i ja opet uzmem igrice.

Ali već duže vreme nisam bila zadovoljna koliko dugo moje junake održavam u životu i nekako mi padne na pamet da menjam vreme na telefonima. Ne govorite nikome, imam ih tri i na svakom telefonu je drugačije vreme. Sebi sam se divila kako sam ovo pametno uradila, sada mi igrice mnogo duže traju. Red igrica, red spremanja, red serija, red raspremanja, sve u kući blista i onda opet red igrica. Kome ja to smetam? Vala nikome, a meni lepo.

Nije mi samo jasno što me u poslednje vreme češće boli glava. Uredno spavam, uredno se hranim, sedim skoro svaki dan u dvorištu, na svežem vazduhu. Deca, naravno, jedva dočekala, Baba, od igrica te boli glava. Baba ti si postala zavisnica. Jes, baš je od igrica.

Umesto da su srećni što im ne kukam kao Jula i Vera, boli me ovo, donesi mi ono, ja vodim svoj život i nikome ne smetam i sad moram da prekinem sa objašnjavanjem, vidim da mi je na telefonu broj dva junak u nevolji…

Da vam prenesem neka iskustva i reakcije pojedinih roditelja na temu produženog boravka u školi, odnosu prema nastavnicima, putovanjima, kao van školskim aktivnostima. To će biti kratka opservacija, a vi odlučite jesam li pogrešila…

Razgovaramo moj suprug i ja o očekivanjima, u ovom slučaju u vezi sa boravkom dece u školi, nakon nastave i dođemo do zaključka da verujemo da će nam dete u toj sredini biti bezbedno i zbrinuto, a da je sve preko luksuz. Ako uspe da uradi nešto od domaćeg zadatka, odlično, svakako ćemo to kući ponovo preći, jer boravak neće biti zamena za  nas dvoje, već nam obezbediti sigurnost njenih malih godina, dok ne stasa da sama ide parkom i ulicom, kao i da se prijatno oseća dok je sama u kući.

Mi iskreno osećamo da je naša ljubav najjači pokretač u tom odnosu i da je sva lepota ovog sveta da sa detetom odrastamo kako kroz igru, tako i kroz školske obaveze, ako se pokaže potreba za istim, a za početak da detetu pomognemo da nauči da uči. Ne očekujemo da će to nekeo drugi raditi umesto nas, taj drugi, treći biće produžena ruka vremenske distance i ništa više. Zašto su onda roditelji silno ljuti kada nije besprekorno sve odrađeno, dete sito i zadovoljno, a roditelj tada može opušteno da se bavi sobom i serijama na primer? Nije li bolje da roditelj objasni detetu da mu je potrebno pola sata mira i žargonski rečeno resetovanja, a da onda zajedno sa detetom krene u osvajanje novih znanja. Pa, jesmo li tu decu želeli ili ih po kazni dobili, kada ih instruišemo da u školi mora sve da se završi, a posle ćemo u Mek ili igraonicu. Čekajte, opet mi nije jasno, jesu li naša deca postala baš naša deca mimo naše želje? Možemo da pljujemo po sistemu, a možemo i da damo naš minimalni doprinos za promenama, sve vreme se baveći svojim mikro svetom, tako ćemo ujedno doprineti  boljitku deteta i najužeg okruženja. Ili sam i ulogu roditelja ja pobrkala sa ulogom pazitelja…Još gore, uvek je neko drugi odgovoran, to je poenta!

Ni sama nisam oduševljena školstvom kao takvim, te sam isto osećala kao i moj brat kada mi je rekao, Jao, sada će sistem i Šmizlu da upropasti. Slažem se da toga ima, ama neće moći toliko da joj krila odseče ako se mi njome bavimo i biće to naša borba protiv uštogljenog, zastarelog sistema. S druge strane toliko posvećenih i obrazovanih ljudi u prosveti poznajem da se pitam kako se nešto od njihovog znanja i lepih veština nije primilo na neku decu? Izvinite, ali i tu je mnogo do roditelja. Kako može dete da radi nokte u petom razredu, dolazi polu golo u školu, sa top šminkom ili dečak u krajnje neprimerenom šortsu i atlet majici, naučen da ume svakome da odgovori i da nastavnici peva, gledajući je pravo u oči, Dam ti ga dam, ti ga dam, dam?! Šta je ostalo od kućnog vaspitanja? Ne moraš i ne treba da se složiš sa svime što ti prezentuju ali budi onda pravi šmeker i argumentima i biranim rečima odbrani svoj stav, umesto prostaklukom.

Trenutno aktuelna tema u našoj kući jeste van školsko putovanje, zamislite da je sportski kamp ili umetnička trupa u pitanju. Ja ne mogu da se načudim savetima koje roditelji daju svojoj deci, a kao veruju onima koji im decu vode na put i spremni su za saradnju. Dakle, nismo bili ograničeni po pitanju prtljaga, ogroman je prostor bio predviđen za njih, ali tri kofera po detetu, pa šta je to? Iživljavanje, jer će njihova deca te kofere vući i tegliti, sve i da su deca sama odlučila da im je neophodno tooooliko prtljaga. Hrana za vojničku četu i naravno vrhunac ljudske gluposti su dopisivanja u grupama, gde smo kulturno zamoljeni da ne komentarišemo nejasnoće sa svima, već sa administratorom lično, jer nisu dužni svi da čitaju ovozemaljske idiotluke, pogotovo ako grupu koriste kao obaveštajno sredstvo. Jeste li stigli, Nismo, jer da jesmo, javili bismo vam se. Je li vam hladno i da jeste ne može sa ove udaljenosti ništa da se učini po tom pitanju. Pukla vam je guma, ijaoooo, bez veze, Ma, jok čini vam se, mi smo baš želeli da nam pukne guma, to nam je tako svima zabavno….

Tako dođoh do kraja, iako kraja nema i želim nam svima malo više samoispitivanja, pre nego što donesemo određene zaključke, a pogotovo pre nego što ih javno kažemo, napišemo ili osudimo a da nismo ni nagoveštaj dobili o čemu se zapravo radi…

 

 

Pobedila si! Biće kako si ti želela, kako si zamišljala, kome si se molila i zahvaljivala. Bravo, mama! Sto puta bravo!

Razna si iskušenja doživljavala, sa sobom, nama, našim tatom, tvojom mamom i opet sa sobom, da bi ustala i dokazala da si i od pada jača! Pada koji si po ko zna koji put htela da sakriješ od nas i zaštitiš nas, jer si verovatno osećala da je i pad nemoćan pred tobom. Nadam se da sam danas bar delimično uspela da ti pokažem ljubav i zahvalnost, za SVE.

Zahvalnost što si me rodila. Zahvalnost što si se mnome bavila, suštinski. Zahvalnost što si moje breme delila na pola i uvek sebi uzimala veći deo. Zahvalnost, što iako previše analiziraš i brineš, ti pokazuješ delima svoju ljubav bati, tati, devojčicama, zetu, rodbini i meni. Stalo ti je, istinski voliš i to pokazuješ.. Najlepše u svim ovim odnosima je što sve lepše voliš sebe.

Od tebe učim koliko je blagotvorno biti zahvalan na svim odnosima i koliko nas oni jačaju, oplemenjuju. Ti me učiš delotvornosti praštanja, čak i kada sam gruba prema tebi. Ti mene razumeš i onda kada sama sebi nisam jasna i najjače do sada sam osetila da je došlo vreme da ti stostruko, sa zadovoljstvom, uzvratim i probam da budem još bolja.

Možda će nekome ovo pisanje izgledati konfuzno, možda nekome, ali ne i tebi. Ti najbolje slušaš, ti najbolje čuješ, ti najtananije osetiš. E, tu bih volela da zastanem i probam da ti objasnim, ili bar kažem da bih volela da manje osećeš i da svoje senzore za druge malo odmoriš, a da mnogo više ugađaš sebi i isključivo sebi, da napokon možemo da ti damo drugačiji nadimak od onog opšte poznatog, Brigana.

Da radiš šta tebi prija, da još češće odlaziš u pozorište i druženje sa prijateljicama, da redovno šetaš oko Ade i Košutnjaka, da manje ispunjavaš moje želje i želje drugih, da fokus tvoj budeš ti!

Želim ti da, kao rodjenoj pobednici, od danas budeš više svoj saveznik, svoj najbolji prijatelj, snaga i oslonac. Odluka. Volja. Stvarnost. Ti, sada i ovde. Baš kakva jesi i još jača sebi i najviše sebi, najdivnija majko moja. Kao što si nas savetovala, bodrila , verovala, noću ustajala, tešila, hrabrila. Kao što si nas učila da naša sreća u mnogome zavisi od nas samih, tako isto primeni na sebe, još bolje, istrajnije i odlučnije, a ti znaš da ćemo biti tvoja najvernija podrška i više od toga.

Srećna sam što sam i ovu tebe danas upoznala i sa tobom delila radost, spokoj i lepotu života, carice moja! Kako si samo zabavna bila sa svojim potpitanjima, a istovremeno mirnoćom i sigurnošću da radiš pravu stvar za sebe. Plus tu je sa nama bila zarad tebe ona koju beskrajno ceniš, kao što je bila uz tvoju mamu.

Još za kraj, samo ovog pisanja kraj. Više puta si mi ponovila da je tvoja blagost što imaš mene za ćerku. Meni je čast što si baš ti moja mama.