Bezvremena

Ona ima sjajnih 90 godina, trenutno vodi vaznu borbu, uskoro ce joj rodjendan, ime joj je Nana, moja Nana.

Pamtim nase dane po smehu, palacinkama, rekord je 100 komada za Milosev rodjendan, na 2 tiganja, po jednom praziluku u predelu moje glave, kamencicima u Makarskoj, „Dunje ranke“ izvedbi i koje cemu jos.

Nana je zabavna gospodja, koja cita svete knjige, jer to voli, gleda Zikinu sarenicu, ne voli Tasovcevu frizuru, mada joj se on dopada, „Evo, nikome nisam priznala, ali sad vam kazem, ne podnosim ono sto on ima na glavi, a dobar je covek.“.

Nije mi bas jasno kako to da se nisam pripremila da moze da bude i drugacije, da se vidjamo u secanjima i uspomenama, kao da sam mala, pa mi je to nekako promaklo. Ne znam zasto bas toliko prezivljavam njenu borbu, jer koji god ishod da bude , ona je pobednik. Svojim duhom, optimizmom, tolerancijom, a pre svega, diplomatijom. To bih volela da sam vise naucila od nje, zna kada je bolje da ne kaze, kada da reaguje, a kada je mudrije da prepusti da „prespava, pa ce sutra znati“. I moj tata i moj zmu je cesto citiraju i stidljivo pomisle kako bi bilo bolje da smo mama i ja malo vise na Nanu.

Zabavne su njene price o njoj i njenom Ljubi, kako su ih njihove porodice spojile, njena ogromna ljubav prema njenom bratu, zarad koje je cesto zafrkavamo, „Nano, evo stigao ti bata…“, odmah nekako lakse hvata svoje stake i ustaje da ga pozdravi, tako je naucena. Zato je mnogo i negovala taj  odnos izmedju Milosa i mene, prilicno je uspela u tome. Ona sve nas mnogo voli, ali od nje treba da ucim i kako da volim sebe, jer ona zna da okrene glavu i nece da ima posla sa blesavima, tada je znala da ode u svoju basticu i okopava je. Tu u Beogradu, napravila je takav svoj mir i lepotu. Jednom dok je kopala naidje na puza i lagano ga prebaci preko glave. Nakon par minuta naleti na jos jednog, uradi isto i kaze mu „Evo te, kod kolege.“. A sto smo voleli Misa i ja da gledamo kako imitira lalu, kako otvara i zatvara svoje latice i uziva u nasem smehu, pa, nam to ponavlja bezbroj puta.

Zabavno je bilo kada je mom zmuu rekla, „Dobro da ste se vencali, taman sam mislila da te pitam jesi li ti ozbiljan sa mojim devojcetom. Jer, ako nisi, begaj…“, danas ga zove „moj unuk“. Ona ima najboljeg zeta, iako su mnogo toga ona i njen zet preturili preko glave(on neopozivo tvrdi da je ona najbolja tasta), zna sve narodne lekove i recepte, cesto pominje svoju uciteljicu, svi iz politike su lopovi, svidja joj se Djokovic, obozava Cubru, voli Vuka i Vesnu, voli Ljubinku, putovala je avionom, imala je mercedesa i vocaru i kafanu, ne zna sta bi bez Dragane njene. Dragane, Draguce….

Kada smo bili mali cesce je bila na Misinoj strani, on je brat i treba da ga slusam, kasnije nije bas priznavala da je bilo tako, vazno da se volimo. Mi se bas volimo i stalno jedno drugog obavestavamo o promenama u njenoj borbi i znamo da je Nana CAR. Car koji uspavljuje moje tadasnje dvogodisnje dete i ja sa divljenjem gledam u njih dve zagrljene. Tada mi proleti misao da je razilka u godinama izmedju „njenog parajceta“ i nje samo 80 godina i ne znam zasto je u poslednjem susretu rekla da „bi isla do Ljube“, kada je obecala da cemo jesti tortu za njen jubilarni rodjendan…

Vazno je veoma, da i Drina i Iris znaju da otpevaju,

„Lutko moja lutkice, hajde da igramo… Izula sam cipelu, majstor je popravlja. a sutra cu u skolu, ako Bog da zdravlja…“

Ne znam kada sam uspela da se upletem u ono sto Izet, lik iz Nanine omiljene serije, kaze „Dje se to meni moze desiti….“