Kada sam bila mala bilo mi je veoma vazno da znam ko mi je tacno najbolja drugarica i kome sam ja sve najbolja drugarica. Onda smo po cuvenim leksikonima maltene brojali ko je kome sve najbolja drugarica. Bilo je onda tri najbolje drugarice i to je to.
Danas znam iz nekih studija i reci uglednih ljudi, koji se bavi psihologijom, da pre 12.godine tesko da moze da se formira odnos najbolja, najbolji drug, drugarica, a tek prijatelj… Iskreno receno srednji napredak je uocen u mom slucaju, jer i dalje volim da ih imam nekoliko i stvarno ih imam, s tim sto su njihove uloge u mom zivotu toliko razlicite da se svaka moze nazvati najboljom na neki nacin, uz napomenu da imam jednu najbolju drugaricu u zivoootu, kako kaze drugarica moje cerke.
Zasto uopste postoji potreba za ovkavim izrazavanjem kod odredjenog broja ljudi, zasto je to vazno… Znam zasigurno da ima divnih ljudi koji se uopste time ne bave. Ipak, meni je bilo vazno. Mozda je to neka potvrda, dokaz ljubavi, nesigurnost, posesivnost…moje drage drugarice bi mogle sigurno da iznesu svoje vidjenje.
Kao takav model, nesvesno sam verovatno to prenela i na svoju cerku, kod koje se, srecom, nije to bas tako primilo, nadvladalo je ocevo glediste, da je u redu da stalno imas mnogo drugarica, u redu je i da imas samo jednu, a da ce prava tek da se desi. Tako ona i menja, deleci to za sada samo sa nama, svoje vidjenje najbolje drugarice. Ova mi je za zivot, ova mi je u skoli, ova mi je privatno, sta god to znacilo.
Secam se kako je mene bolelo kada bi, u prvom polugodistu prvog razreda, tuzno prokomentarisala da je ~zakasnila da sedne u odeljenju sa onim sa kim je zelela, pa je bila prinudjena da sedne sa nekim sa kime je to manje zelela~, jer nije dosla dovoljno rano u skolsko dvoriste. Mene je bolelo, znala sam dugo o tome da razmisljam i smisljam kako da joj pomognem, da bi ona to vec za 2 minuta zaboravila i sutra dosla sa pricom ~kako je bas sve bilo super, ukljucujuci i sedenje~. Otprilike u to vreme, negde na polovini prvog polugodista, uciteljica je odrzala roditeljski sastanak i kao najvazniju poruku istakla, da bi bilo pohvalno da se ne mesamo u deciji izbor, da se ne trudimo da resavamo njihove nesuglasice, jer dok smo mi jos uvek ljuti, oni se opet zajedno igraju. Mi smo se time i vodili, prilicno dobro, do momenta kada je u trecem razredu izabrana za vodecu ulogu u odeljenju. Te veceri je bila van sebe od srce. Sutra je vec bila veoma zbunjena i tuzna. ~Mislila sam da me svi vole, od juce me ne vole svi, neki su za mene, neki protiv. Ne razumem zasto, ne zelim vise da budem to za sta su me izabrali, ne znam ni zasto su me izabrali kada su sada protiv.~ Od tada joj saljemo poruke tipa da ima pravo da bira koga ce da voli, kao i da drugi imaju isto pravo. Razgovarali smo, citali strucnu literaturu, konsultovali strucne osobe i shvatili da napredujemo. Vezbamo da je vazno od koga poruke dolaze, kao i da iste ne treba shvatati previse licno, jer su ovakve i slicne situacije promenljive. U prilog tome idu i iskustva nasih starijih dragih ljudi, koji su nam licnom primerom pokazali, da ima perioda u zivotu kada ste sa nekim nerazdvojni, a ipak se desi momenat razdvajanja, koji niposto ne treba da znaci da je to kraj svega. Naprotiv, zivimo dalje, stalno upoznajemo nove ljude koji nama bogate zivot, kao i mi njima.
Ipak, postoje oni ljudi, sa pocetka teksta, koji ostanu za ceo zivot, mozda imaginarno, a vrlo verovatno stvarno i to je vise nego ljudski, kao sto je prirodno da u prijateljstvima ima uspona i padova, te tako imam srecu da ima prijateljicu od pete godine nasih zivota. Nas odnos je bio prilicno dobar, pa turbulentan, danas deluje da je sazreo i stao na svoje noge. Evoluirao je.
Jedna, dve ili vise drugarica, prijateljica, dobrih, najboljih, za ceo zivot, za odredjeni period naseg zivota, svaka od tih veza zahteva negovanje, osluskivanje, cinjenje ljubavi radi i uz malo srece odnos ce rasti, a mi uzivati u plodovima istog.
Iskreno verujem, kako mi je neko rekao, da u realnosti nema slucajnosti. Svaki nas odnos sa odredjenom osobom trazi davanje, a mnogo manje analiziranja i lovljenja gresaka. Pravi prijatelji to ne rade.
Prijatelje razumemo onda kada im je potrebno i volimo ih bas takve kakve jesu,ako smo se vec izabrali za prijatelje.
Оставите одговор