Maša i Borko su bračni par, godina izmedju 60 i 70. Zajedno su preko 40 godina, žive uglavnom ustaljenim penzionerskim zivotom. Imaju decu, unučaf, povremeno izlaze i druže se, češće su kući, uz televiziju , muziku i knjigu.
U mnogome su tazličiti, a ipak su zajedno. Nameravaju da tako i ostane. Pomažu decu svoju, ručkovima, salatama, čuvanjem dece, savetima, razgovorima i jos po nečem, odani su prijatelji.
Kratak je uvod o njima, jer bi mnogo teksta bilo potrebno da se objasne odnosi, ali suština ovog pisanja je njihova promena. Promena od kada su prestali da budu radno sposobni, kada su počeli manje da vode računa o nekim stvarima koje su im ranije bile bitne. Druženja, izlasci, kupovine, spoljašnji izgled, uredjenje životnog prostora. Nije se nista promenilo ni na lošije, ni na bolje, jednostavno se promenilo. Maša i Borko stare, a što su stariji to više sliče svojim unucima, pa ih rodjena deca ponekad teško prepoznaju. Osim što se brže umaraju, sporije hodaju i razmijaju, sve se više prisećaju svojih mladjih dana, prepričavaju dogodovštine iz predškoloskog uzrasta, prisećaju se, ljute se retroaktivno na neke svoje odluke, ponekad i nokte grickaju.
Sve češće vole da sede na podu i tako provode vreme, sa unučićima se relaksiraju puzrći i glumeći . Na sličan način njihovoj unučadi, iz pomenutog položaja ustaju, pridržavaju se kada se penju, pridržavaju se kada silaze i kada ih neko posmatra od pozadi, njihovi pokreti veoma sliče dečijim.
Njihova razmišljanja takodje liče na dečija razmišljanja, kada se daju predlozi kako je najbolje nešto da se uradi, kako napraviti, saveti za „da te ne produva vetar“ ili kako se sakriti od promaje, koji čaj piti ako je dete, pardon unuče prehladjeno, jer se u njihovo vreme drugačije radilo, a ovo novo doba tehnologije, to je nešto teško razumljivo.
I sve me nešto tera da razmišljam u pravcu filma “ The Curious Case of Benjamin Button“…. Tako verno dočarava i pomaže nam da razumemo one koje neizmerno volimo, koji su naša podrška čitavog života i pidseća nas kako se uloge menjaju, kako je roditeljima potrebno ohrabrenje i motivacija , kako sve izraženija želja za negujuć odnosom, istim onim koji smo dobijali kada smo bili mali, i kada su nam roditelji predstavljali čitav svet. Jasno i danas vidim nanu i stariju ćerku u periodu njenog prohodavanja. Ćerka se nesigurno pridržava za sve što joj je pri ruci, a isto čini i nana iz bojazni da ne povredi tek izlečen slomljeni kuk.
Baš je sjajno kada to otkrijemo i spoznamo kako možemo da uzvratimo, da volimo, prihvatamo promene, upoznajemo neke nove ljude, suštinski iste, ali u mnogo čemu drugačije. I ako hoće i dalje da nas savetuju mudro je saslušati ih , dati na važnosti govorniku, a uraditi kako mislimo da je najbolje. Bez osude, sa puno topline i razumevanja… I onda čivek oseti lepotu, zadovoljstvo, jer je uzvratio, zahvalio, razumeo svog roditelja koji je će to uvek i biti, samo se malkice promenio, ostario je.
Kakvo je bogatstvo kada imamo jedni druge i sto se periodično jedni na druge oslanjamo.
Tada znamo da smo živi.
Оставите одговор