Rizikujem svesno da sve zazvuci pateticno i mnogomajcinski, no ipak pisem. Apsolutno preskacem struku i sva druga saznanja, imam potrebu da pisem kao mama.
Redovno vezbam yogu i redovno premotavam film dok radimo yoga nidru. Tako je i te veceri bilo. Ne znam odakle bas tema majcinstva u vreme potpunog opustanja, tek mozak je vrteo bezbroj informacija. Prva je bila kako bih volela da sam vise uzivala u mojim devojcicama, u periodu koji najkrace traje. Dok su bas bile bebe. Kako bih volela da sam ih duze i neznije dojila, da sam manje zurila da pozavrsavam jos 206 stvari, cim budu site. Sada mi se cini da bih umela bolje. To znaci uzivanje u njima dvema. Mogucnost da bih kao treci put bila sjajna je konacana, ovo je moj maksimum. Ipak i u vezi sa tim sam se preispitivala. Jednog dana necu moci,a mozda cu bas zeleti da se ostvarim i treci put u ulozi mame. Hvala svemiru na prijateljima, pa mi je tako jedna od onih prijateljica za ceo zivot rekla, ~Mislim da ni ti, a ni svi mi oko tebe ne bismo podneli jos jednom.~. Hvala joj na tome, spustila me na zemlju i sada znam koga treba da zovem u trenucima kada za necim zalim.
Vodjena sopstvenim sanjarenjem, stalno u glavi komplikujem, cesto zaboravljajuci koliko je lepo da sada uzivam. Odlucila sam da imam prava da sanjarim, bez da previse odletim, imam pravo i da se secam, dok cu setu ostavljati po strani i pokusti da naredne dane i periode ucinim boljim, drugima i sebi. Eto, secam se da nisam bas nista znala o prvoj komunikaciji sa bebom, da je zdravo i korisno da se bebi obracam, iako ona ne moze da mi odgovori, a toliko sam literature procitala. Moj zmu je redovno komnicirao sa bebom i zamerao mi da previse cutim kada sam sa njom. Onda ja kada cujem da se vrata stana otvaraju, brzo pocnem da joj se obracam, tepam, salim se, a u sebi umirem od smeha, sto joj pricam, kada ne moze da mi uzvrati, jedva cekajuci da on preuzme ulogu zabavljaca, a ja da se, avaj, okrenem kucnim poslovima. Jedna prijateljica mi je za taj period bebinog i mog zivota iznela svoje zapazanje, ~ Tehnicki si bila odlicna mama, ali emotivna povezanost sa bebom prilicno slaba.~ Realno, pitanje je koliko bih i sada umela bolje. Dobro, vezbala sam sa drugom bebom, osecala sam da ima vise topline u obracanju, ali to sam radila jer tako treba i zato sto mi je pomalo postajalo prijatno. Takodje, nisam se odmah zaljubila u svoju decu, hocu reci, da su mi tek vremenom postajale bliske, lepe, vazne, neophodne. Od pocetka sam imala potrebu da ih stitim, no ljubav je rasla srazmerno vremenu koje sam provodila sa njima dvema. Jedno vreme je mama broj 1 bila ljubomorna na mamu broj 2, o cemu postoji anegdota u vezi sa kidnaperima, no ipak nije za da se napise ovde. Koliko god da je sasavo zvucalo, naucila sam da sebe ne osudjujem zarad toga, dala sam sebi za pravo da se tako osecam.
Verujem da sam bar nesto naucila iz gresaka i da cu umeti na njih dve da prenesem ljubav prema lepom, radicu na nasem medjusobnom poverenju, savetovacu kada osetim da je potrebno, ucicu da precutim kada je to bolje, nego da kazem, skakacu sa njima uz njihovu omiljenu muziku, dobro mozda ne bas uz svaku, vise cu da slusam, manje cu da pricam. Nadam se da ce biti malo situacija kada cu ih, kako starija kaze, izblamirati , jer ce ih neminovno biti, a vise onih gde cu im prijati, taman onoliko koliko one zele. Najvise od svega cu se truditi da umem da prepoznam momenat kada dodje vreme da ih pustim…
Volim vas, o, bas vas volim, najjace na svetu!
Оставите одговор