Mama

Licna ispovest i zahvalnost…

Kada si me radjala, borila sam se za zivot, jer mi se, po tvojoj prici, obmotala pupcana vrpca oko vrata, pa su lekari morali da koriste vakuum, da bi u jednom momentu rekli~Ostavi dete, spasavajmo zenu…~. Ti si na te reci odlucila još vise da se boris, jer si htela bas mene. Kazu da ta poteskoca, kada se detetu obmota vrpca oko glave, posle nekako i odredi to dete, coveka u odredjenom smislu…

Obozavala si me i sve u vezi sa mnom. Mislila si da sam najlepse dete ikada rodjeno. Mnogo godina kasnije ti je tvoja mama rekla, da ni M., ni ja nismo najlepsi, no to nije smelo da ti se kaze. Oblacila si me po Burdi, kupovala mi stvari u inostranstvu, igrala se sa mnom i veoma vodila racuna da se dobro i vazno osecam i kada je nakon moje druge godine dosao M. To je uticalo da dugo verujem da sam posebna, u svakom smislu.

Kada sam napunila pet godina, procenila si da je pravo vreme za ucenje engleskog jezika i tu si nam vrlo pazljivo izabrala A., koja je ucinila sve da ja taj jezik i zavolim. Podrzavala si moju zelju za sportskim aktivnostima, gimnastika, atletika, skijanje. Rano si me uclanila u biblioteku, malo si mi sugerisala koje bi kjnige trebalo da uzimam na citanje, malo manje si me pustala da sama to radim, jer sam vise volela ~laku literaturu~, kao i moja cerka.

Upisala si me u muzicku skolu, sa namerom da zavolim lepo, sto mi se u pocetku dopadalo, kasnije sam znala da se ljutim kada me sa 12.sprata zoves da krenem na cas, dok druga deca ostaju da se igraju u parku. Ljutnja me je kratko drzala, jer sam se osecala mnogo dobro kada bih u muzickoj napredovala.

Skolske obaveze su bile delimicno moje, delimicno zajednicke, kada bi ostila da pocinjem da zabusavam. Tada bi me ucila da razlikujem vazno od nevaznog, podvlaceci fluorescentnim flomasterima ono sto bas treba da znam.

Onda ide malo osetljiviji period, kada smo dve godine ziveli odvojeno od tebe, dolazila si vikendom i tada si mi bila veoma malo draga, jer si glumila kontrolora, danas znam, veoma opravdano. Oko sedmog razreda krece bas buran period, koji smo svi tesko podnosili. I tada si me hrabrila da to mogu da izguram. Gimnazija je samo prividno, prvih godinu i po, delovala kao dobar izbor, gde sam se pronasla i smirila. U tom periodu sam osecala neku neobjasnjivu odbojnost prema tebi, smetalo mi je sve u vezi sa tobom. Ne znam da li ocekivano ili ne, tek i tu krecu turbulencije, mnogo intenzivnije nego u osnovnoj skoli. U tom periodu smo cak mislili da cemo se zauvek rastati…ipak su, hvala svemiru, visoj sili, bogu postojali drugaciji, bolji planovi za nas. Dobila sam drugu sansu, ne znajuci koliko sam vas sve povredila, jer ste mi sve po automatizmu oprostili.

Na fakultetu pocinjem iskreno da te volim, razumem i mnogo vise cenim sve sto si radila za mene. I stvarno razumem zasto si bila onoliko zahtevna, to me je trglo i vodilo u dobrom pravcu. Jesi me malo gnjavila da se ne opustam, jesi insistirala da ako hocu da oduzim studije, onda treba i da radim. Izgurale smo i to. Zahvaljujuci tvojoj bezgranicnoj ljubavi i veri u mene, onda kada ja nisam imala apsolutno nikakvu pozitivnu sliku o sebi i kada mi je samopostovanje bilo do clanaka i onome sta zelim, polako sam se pronalazila. Ti si me hrabrila, podsticala, motivisala, pa je dalje skolovanje dobro proslo.

Kada sam i sama postala mama, cini mi se da sam jos vise cenila sta si sve radila za mene, bolje razumela. Fale mi reci da se izrazim koliko si mi se nasla, pomagala, bila naprosto tu. Sa rodjenjem drugogog deteta nasa veza je bila dublja i zrelija, a svet oko mene je svedok da nisam uvek laka za saradnju…

Ovo je sve ukratko napisano, iako mozda ne deluje tako, jer u stvari imam potrebu da ti se zahvalim…

Hvala sto si bas mene zelela i tako se grcevito za mene borila, hvala sto si me razumela, vise slusala, manje pricala, hvala sto si cutala kada je to trebalo. Hvala sto si me naucila koliko je vazno da se grlimo i da je u redu da taj zagrljaj dugo traje. Danas i ja umem da grlim. Hvala ti za svaku krpicu koju si mi kupila, cak i kada nije bila po mojoj meri. Hvala ti za svaku neprospavanu noc, nocno ustajanje i pokrivanje. Hvala ti za svaki rucak, koji mi i danas kuvas da mi olaksas, pa nosim te tegle i posude po prevozu. Evo, vise ti ne zameram ako nisu upakovane u najfiniju kesu, bas sam napredovala, zar ne? Hvala sto i sada hoces da cuvas nasu decu, mada znam da ti nadjem zamerke, no evo, vezbam da ih progutam , da imam bolju ulogu od uloge lovca na greske.

Hvala sto ti je stalo da moja polovina i ja izlazimo, budemo sami, negujemo nas odnos, pa ti bas tada spontano izrazis zelju da deca spavaju kod vas. Hvala sto nam kupujes karte za pozoriste, jer ti imas vise vremena da se provozas do grada, da se ja ne mucim.

Mama, ovo je vec preobimno, a ti volis ovde i sada, kratke i jasne izraze. Vec sam duboko zasla u termin preopsirno i cini mi se da bih jos beskrajno mogla da pisem. Gotovo sam sigurna da ce biti predugo za citanje bilo kome, ukljucujuci i tebe, no ipak sam napisala.

Nadam se da cu upola biti dobra mama, kao sto si ti meni, iako govoris da je tvoja mama bila bolja od moje. Eto, a u tinejdzerskim godinama sam se zaklinjala da cu biti sigurno bolji roditelj i od tebe i od tate…

Draga moja mama, zadovoljstvo je moje sto se poznajemo…