Mi, porodilišne drugarice

Postoje mnoga iskustva u vezi sa porodilištima, svako od njih je doživljaj veliki. Tako i moj, pardon, moji doživljaji, iskustva. Moja su baš lepa, prijatelji kažu smešna i zabavna. Postoji tu i jedna drugarica iz porodilišta i naše priče o porođajima.

Uredno sam bila trudna, tekst će valjda ispasti šaljiv, pa, sebi dozvoljavam neke drugačije termine od uobičajenih. Zafrkavali su me drugari da ću se na ulici poroditi, radila sam do ulaska u deveti mesec i super sam se osećala. Mogla sam i da planinarim, da sam htela. Porođaja sam se plašila, meni očekivano. Preko moje sestre, ginekologa, upoznam fenomenalnog, stručnog i veoma duhovitog doktora za porođaje. Upoznamo se, kao dogovorimo, jer nema dogovora, obzirom da hoću prirodno, daleke 2004.g. Ipak ga u noći porođaja zovem i kažem da se dvoumim, čula sam da je neko drugo porodilište bolje! On mi kroz smeh kaže, da ustajem ili odustajem, odluči. Kažem mu da dođe, doći ću i ja. Ubeđuje me da neće bit ništa pre 7 ujutro i da nema potrebe ni on, ni ja da dolazimo, dobro možda ja, ako sam u panici. Neumoljiva sam, dođite kada i ja, u 02 ujutro, kad Vas lepo molim. Dođemo svi, muž, doktor i ja. Ode muž, to nisam tako zamišljala, mislila sam da ćemo da ćaskamo do kraja, jer smo odbacili mogućnost da se zajedno porađamo. Lepo ode muž. Obilazi me doktor, kaže biće ujutro, ja kukam da boli, on me podesća da se moglo uz epidural. Rekla sam da neću, ali neću ni da me boli i tačka. Ležim i počinjem da zovem moju majku, bukvalno, mama moja, dođi, molim te, mama! Ulazi doktor i kaže da džabe vičem, mada ima i glasnijih,mama ne može da dođe. Odlučim da odustanem. Ustanem sa kreveta, počupam sve ono iz mojih ruku i krenem hodnicima ka kući. Ne mogu, nisam spremna, razmišljam odakle muža da zovem, da dođe po mene. Kao u filmu, na kraju hodnika me stiže neka sestra i pita gde ću, ja kažem kući. Uhvati me za spavaćicu, a imajući u vidu moju sitnu građu, lako me okrene i odvede nazad. Jao, ne, opet da ležim. Sazna doktor i pita me hoću li ja da se porađam ili ne. Dobro, još malo. On hoće da ode, jer ne sarađujem, ne, molim Vas, evo, hoću. Napni se, napnem se, ne u glavu, u stomak, dobro ajde i evo je. Gotovo! Tačno u 07  sati.

Posle uživancija, malo boli, malo mi se spava, zamolim da beba dođe kasnije, ok, rizikujem da me neki sada manje simpatišu, tako sam osećala. Moji digli frku, gde je beba, je li sve u redu čim je još ne donose? Muž zna, ali oni ga ne pitaju. Tada, na četvrtom spratu, u našoj sobi, upoznajem moju porodilšnu drugaricu,caricu, moju Medenu. Ona se često čuje sa svojim dragim, jednim u milion, citiram, malo viče, boli je carski rez, ona se meni smeje kakve instrukcije ja šaljem mom mužu, gde si smestio krevet, jesi li siguran da je tako najbolje, dogovoreno za dva imena… Zavolimo se odmah. Traje već jedanaest godina. Tek da napomenem, da je i nju njen doktor svojevremeno pitao za epidural, ona odbila i u momentu najjačeg bola, a pre odluke o carskom, što ga tako zovu ne znam, ona kaze, dajte mi doktore epidural u oko ako treba, on joj lepo objasni, kasno je i za oko.

Snašli smo se, gajili našu devojčicu, družili se sa Medenom i njenima, upoznali neke divne ljude i danas ih čuvamo i tako… Hoćemo drugo, ne ide. Hoćemo mnogo, ne ide joše više. Melemi, čajevi, folikule, majbi bejbi, ne ide. Dođe kada je htelo i trebalo. Starija će skoro poći u školu, mlađa će doći. Nema više šale, ni rada do devetog meseca, lezi kući,  mala opasna, pravi nam frke, kao hoće da nestane. Ma, nema šanse, toliko smo te želeli, radićemo kako kažu. Prođe i to. Opet dragi doktor i ja pregovaramo, termin bi mogao da bude isti dan kada je i starija rođena. Hoću tako ili nikako, prećutkujem mužu da smo blizu, kao stiskam se, zadržaću je koliko ja hoću. Na kontroli, uoči porođaja, objasnim doktoru, da bih ipak da sačekam još sedam dana, kaže što, imaš neke planove? Imam, hoću kao što ste rekli, hoću da sačekam datum. Ne može, više od pola si na porođaju. Dobro, pristanem. Hoću epidural, važi. Stvarno, porođaj carski, ne kao rez, već stvarno, čitala sam Jedi, moli, voli do pred porođaj, čula se sa najvoljenijim kad god, došla mi i moja sestra, smejale se i gotovo. Poželela sam mnogo ovakvih porođaja i sebi i drugima. Brzo sam odustala, jer je beba bila žestoka, niti spava, niti kao malo plače, niti je ikada zadovoljna, kao druge bebe u sobi. Samo moja non stop plače, ne spava, viče, baš viče. Ćao, zdravo, što sam rađala, rađala sam.

Sve tri su divne devojčice i Medenina i moje. Sve je danas odlično, još uvek. Sada smo u predpubertetu i fazi gola sam po čitav dan. Sve bih opet isto, jer mi je bilo zabavno. Dojenje, mastitisi, patronažne sestre, merenje, podrigivanje, grčevi, prvi zubi, prvi koraci, prve reči, polazak u vrtić, školu, drugari, zaljubljivanja, igraonice, velika sam, sa drugaricama bih u stanu da slavim rođendan, koncerti, sve je divno. Neprocenjivo. Mame i tate već sve to znaju.

 

Nezaustavljivo…

Nas dve, sestre

Jedna je kikiriki i zrno, druga šmizla i grašak. Ovo su njihovi interni nadimci dok smo porodično gledali prve snimke sa ultra zvuka, neki nama bliski ljudi tako su ih prozvali.

Kikiriki je starija sedam godina od šmizle. Zafrkavale su me moje divne prijateljice da je kikiriki moj centar sveta. Nadam se da se to promenilo, jer obe su centar svog sveta, a ja valjda mog. Elem, kikiriki je tehnički bila zbrinuta uvek, sve sam po propisima radila, muž sve isto, samo toplije, razgovarao je sa njom. Ja baš nisam najbolje, tek kada čujem da se on vraća sa posla, krenem nešto da pričam sa njom. Nisam znala. Zato sam je uredno presvlačila, dojila, uspavljivala, hranila, šetala, vežbala sam komunikaciju. Svi su se čudili toj sterilnosti. Sve je moralo da bude perfektno, oko nje strogo čisto, zna se, dobiješ pelenu, ako hoćeš da je milkiš…

Sa šmizlom opuštenije. Naravno, da je opuštenije, kada je konstantno vrištala, na  sve smo pristajali. Vrištala je u porodilištu, toliko, da je tokom rutinskog pregleda doktorka konstatovala da je veoma glasna, a tako sitna. Otud njen prvi nadimak, Marija Kalas. Obe su sitne rođene, samo je starija bila da poželiš još dece odmah, sada, a mlađa da li bi imala brata ili sestru, pitanje je, da je bila prva…

Većina dece  u obdanistu, u koji je išla naša starija ćerka, imali su brata ili sestru, pa, je i ona želela bebu. Želela je jednu koju će da šeta, presvlači, kupa, voli…Došla je beba, vrištolina, samo je bila zadovoljna na rukama i to ne za dugo, mnogo je plakala, spavanje misaona imenica, starija je bežala. Volela je da je mazi, kada ova spava svojih 15 minuta dnevno. Vrhunac, naše prvo zajedničko letovanje, kada je mlađa imala  godinu dana, „Mama, ja sam baš želela bebu, ali ne ovakvu. Mama, ona stalno vrišti, zašto nije kao druge bebe, da se smeje i spava? Šta sa mnom nije bilo u redu kada ste želeli nju?“  Uf! Bilo je naporno, veoma. Posebno što je mlađa počela čvrsto, čitavu noć da spava, sa svoja 34 meseca, do tada smo po danima ustajali, provodili vreme sa njom noću.Prepadnuti naglim početkom mirnog sna, dobri muž i ja na smenu smo proveravali, je li sve u redu, ne budi se! Čak nam je divna naša učiteljica signalizirala da je, u periodu nespavanja mlađe, D.umorna, drema joj se na času……….

Sve je prošlo. Obe su dobro, zdravo. Vole se. Biju se. Kriju jedna drugu i teše kada je neka u problem situaciji sa nama. Prkose jedna drugoj, takmiče se, ozbiljno brinu ako je neka bolesna. Starija neizmerno hrabri ili teši mlađu, po potrebi, koja je prkosna, mora po njenom, ona je tip deteta koje je znalo da se baci na sred ulice i protestvuje. Starija je jednom to pokušala, mi malo izignorisali i nikada više. Bila je uvek brza, sve je moralo odmah, mlađa joj je donekle slična, osim što je tvrdoglavija.

Mnogo sam želela da imam dvoje dece, razlika je tolika kolika je očito trebalo da bude. Ostvarila sam svoje snove, moj muž takođe. Imamo planove, ideje, želje, snove za njih dve, za nas same, neka sve bude lepo, koliko može radosno, znam da sam imala cilj i težila mu. Dajem najbolje što umem, učim još bolja da budem. Njih dve će sigurno naći svoj put, samo njihov.

Sestre ostaju jedna drugoj, misija uspela.

Posvećeno Bojani…

 

Koraci

Nekada davno su mama i ćerka odlazile na parking, koji je ujedno i poligon za buduće vozače, iznad bazena na Košutnjaku, da vežbaju prohodavanje. Vežba se sastojala od neveštih prvih koraka devojčice i ne mnogo sigurnije mame prvorodjenčeta. Istovremeno je jedna starija devojčica sa svojim tatom učila da vozi bicikl, a za to vreme su se neki stariji vežbali za ulogu vozača.

Prošlo je od tada deset godina. Devojčica je dakako prohodala, ona starija sada sigurno vozi veliki bicikl, a vozači su sada već iskusni učesnici u saobraćaju.

Svi ti prvi koraci su izazov, vodilja, neki osećaj da možeš još, više. Lično sam dugo ostajala na poslovima kojima sam se bavila, činilo mi se lakšim,  umesto da menjam. Pomalo su me plašile promene, iako sam ponekad bila jedva zadovoljna. Divila sam se ljudima koji su, na mnogo ozbiljnijim pozicijama, donosili odluke o promenama, novim koracima, koji su u novom okruženju značili početak. Novo, istraživanje.

Čitala sam mnogo knjiga na temu promena i vere u sebe i svoje sposobnosti i u jednoj od njih sam se baš prepoznala, u delu gde govori da ima ljudi koji radije čitav život idu utabanom stazom, dobro poznatom. To me je uplašilo. Očigledno ne dovoljno, jer sam i dalje ostajala tamo gde sam bila već prilično tužna. Onda su se desile promene, na koje nisam uticala, te sam bila u prilici da krenem iz početka. To me je još više uplašilo.Ipak, ohrabrena savetima moje drage mentorke, odlučila sam da probam. Bilo je lakše i lepše nego što sam mogla da pretpostavim. Svaki put je lakše, jer su me promene jačale, bila sam sigurnija u to šta ja znam, a uvek sam volela da učim i usvajam novo. Još se tražim, pronalazim i sve me beskrajno raduje. Imam malu, stimulativnu, tremu, a veliku veru da će mi biti još bolje.

Juče je moja mlađa devojčica, kao spomenuta devojčica na poligonu, učila da vozi bicikl, a starija je iskusno vozila veliki. Bodrili smo je njen tata i ja, trčali za njom, starija je već bila ko zna gde, smejali se i plakali prilkom padova. Zajedno. Ona je želela još. Danas je jedva dočekala da ponovo vozi. Naravno, bila je sigurnija, zadovoljnija. Smejala se, a meni se činilo da može da dohvati zvezde.

Moja draga prijateljica se nakon dugog niza godina, radeći jedan posao, odlučila za promene i ozbiljno je uspešna u tome što radi, veruje da su pravi izazovi tek pred njom. Isto je i sa mojim dragim mužem, stalno traži još, bez straha. Uvek veruje u sebe, volela bih da više ličim na njega. Zapravo me raduje što mi daje dobar podstrek da mogu više.

Prvi koraci su mnogo dobri koraci. Uvek mi je u mislima dečje prohodavanje, deca tako veselo istražuju okolinu i traže još, traže više.

 

Uvek mogu da mislim na prve korake moje dece i vožnju biciklom. Možda nije uvek jednostavno, mada je  svakako  mnogo vredno. Moj glas ide prvim koracima i zadovoljstvima koje stvaraju. Da dohvatim zvezde ili se popnem na Kilimandžaro…

Njen prvi pravi koncert, iz ugla desetogodišnje devojčice

Dogovaramo se da idemo na koncert 2 Cellos, nas troje. Mlađa je isuviše mala da bi išla, mada sam sigurna da bi je muzika ponela, jer su ovi momci mnogo dobri. Za naš ukus, a ovih dana, naš ukus, postaje i njihov, obožavaju“ našu muziku“.

Slušali smo već ovu vrstu muzike, posedujemo solidno predznanje iz oblasti klasične muzike i spremni smo za izazov. „Želim lepo da izgledam.“; kaže naša ćerka, važi, najlepša si kada si nasmejana, „I to, naravno…“ Muž i tata se najbrže spremio, ja sam druga gotova za polazak, ona se i dalje sprema. Bira, proba, nije zadovoljna. Traži maminu pomoć. Nije zadovoljna savetima, moli me da ipak sama odabere. Slažem se. Nakon izvesnog vremena izlazi iz sobe, zadovoljna, još malo se ogleda i kaže da možemo da krenemo.

U kolima se oseća njeno uzbuđenje, ispituje nas ko su oni, 2 Cellos,  odakle su, zašto se nama sviđaju… Još malo se provera u retrovizoru, kada smo se parkirali ispred hale. „Jao, ne, nisam dobro obrisala sanadale:“, tata nalazi vlažne maramice i to je to, sada stvarno ulazimo u magiju. Zadovoljno pozira tati, ipak mora do toaleta, dobro, sada stvarno možemo da sednemo.

Počinje…Drži me za ruku i na prve taktove kreću izjave zahvalnosti,“ hvala vam, hvala, ovo je najlepši dan u mom životu“…dobro, polako, još će ih biti, ne kažem, mislim u sebi i sama zahvalna što je tako čista i nevina. Poželim da trenutak zauvek traje. Nakon dve kompozicije klasične muzike, momci pozivaju publiku na đusku, jer je ovo sve samo ne običan koncert. Gleda me velikim okama, bez reči me pitajući, možemo li stvarno obe da ustanemo? Naravno, svi ustaju, bojažljivo igra, još uvek me držeći za ruku. A onda, vulkan. Pušta mi ruku, rasplete kosu i počinje da pleše, lebdi, smeje se, uživa, pomalo i peva. Jaoj, ona je velika. Odjednom je tako velika i svoja, jedva da nas primećuje. Negde na sredini koncerta želi da mi saopšti da joj se jedan izvođač ipak malo više sviđa, traži reči i na kraju, eto ga, “ Ovaj desno je baš sladak.“  Oho, sladak je…

Nakon nekoliko biseva i njene sete, „Zar je već gotovo, mama hoću još!“, završava se koncert. Po dogovoru kupujemo cd. Nije kraj, želimo autogram , njen prvi autogram u životu. Opet me stiska za ruku, ima tremu, gleda u pravcu onog što je sladak. Strpljivo čeka. Dok čekamo, upoznajemo srodne duše, sestre, obe profeorke u muzičkoj školi. Razmenjuju iskustva, jer i ona sama pohađa muzičku školu, zadovoljno prvi put priča o tome, ne gunđa, kao obično, na pomen iste. Došle smo na red i kako to lepo sve bude, kada si tako razdragan i pun želja, ovaj što je sladak joj se potpisuje uz osmeh i stisak ruke, drugi manje srdačan, nije joj važno. Postigla je šta je želela, uz njeno ime, potpis, jedva diše od uzbuđenja.

Vraćamo se kući, u kolima, naravno, slušamo muziku sa novog cd-a, „Vi ste najbolji roditelji na svetuuuu. Volim vas, hvala vam. Potpisao mi se, napisao je moje ime.“

Sprema se za spavanje, oblači pidžamu sa omiljenim likom iz knjige, uzima omot, poljubi ga i stavi na uzglavlje. Odmah je zaspala…

 

Tako je mila i mala, a velika. Sanja, sanja, ima osmejak na usnama i dok spava… Hm, šta li sanja?

Moji muškarci

Ovde sam gde sam i to sam što jesam, zahvaljujući mojim voljenim muškarcima. Ima ih trojica i svi su mi veoma važni.  Ljubav prema njima je beskonačna, a njihova uloga nemerljiva.  Da ih predstavim, oni su, moj tata, moj brat i ljubav mog života, moj muž.

Moj tata mi često govori, „otac kao kolac“ i upućeje me na mamu i tako čitavog života. Uvek uz opasku da mama zna bolje, a da on podržava. Dragi, dobri deda Mraz. Voleo je mnogo da mi kupuje i poklanja, igračke, časopise, knjige. Voleo je sa mnom da razgovara ozbiljno i sada to radi, misli da sam zrela i odrasla osoba. Verovatno da jednim delom to i jesam, mada mi je najlepše kada me on dugo grli i govori koliko i zašto baš mene voli, ako izuzmem činjenicu  što sam mu ćerka.

Tata je mišljenja da sam uspela u životu i da je preponosan na mene, jer imam cilj, uredno izvršavam svoje obaveze i mnogo voli da me veliča kao mamu. Barem nekoliko puta godišnje me podseti da „sam ja njegova vekna hleba“, koju je on u rukama držao, kupao, jer mama nije smela, hranio, ponosno šetao, a onda se svi divili mojoj mami, „Blago tebi, on šeta decu po parku.“.

Presrećan je što sam završila fakultet, što radim i što sam vredna, mada me ponekad žali, pa, mami jadikuje, „Mnogo toga je na njoj, kako izdržava“, zaboravljajući da je to moj izbor i dogovor između mene i muškarca broj tri.

Tata me je učio geografiju i istoriju, matematike se nerado sećam, imena ulica i snalaženje u prostoru i uvek, baš uvek podvalačio da slušam moju mudru majku i da naučim da prećutim, „pošto si već na mene i ništa ne umeš da sakriješ…“

Sa podozrenjem je gledao na moj izbor mog muškarca, jer je stariji, iskusniji, boji se za mene, te mu je bilo potrebno dosta vremena da ga prihvati. Na našem venčanju se smejao i plakao, istovremeno. Sada se uglavnom smeje, doduše više sa našom decom, jer on je ozbiljan čovek, „ne ide da se samo tako smeje“. Donekle ga i razumem, obzirom da je deka i da donosi ponekad slične odluke kao njegove unuke, razmišljanja im se dosta poklapaju u poslednje vreme.

Moj brat je zabavan, mlad čovek, pun ideja, ćutolog na tatu, osim kada je mudar, iskren do srži, ima svoje snove.

Tukli smo se, naravno, kada smo bili deca, volela sam da ga bijem, dok me jednim rvačkim pokretom nije oborio na zemlju i ja se ponosno povukla. Zauvek ćemo pamtiti jedan šrafciger zabijen u njegovu glavu, od strane njegove voljene sestre, guranje, šibanje štapovima… Ono što je lepše, imali smo naše šifrovane poruke, krili smo jedno drugo, lagali mamu i tatu, ako je neophodno, a onda im sve priznavali na radničkom savetničkom, tako nam se zvao nedeljni ručak. Kada smo bili mali, sve je moralo da bude po mom, pa, i da se čokolada meri lenjirom, da on slučajno ne dobije više, morala sam da budem pametnija i on je mislio da je tako, „To ne znam ja, to zna V.“. Ne znam zašto je mislio da je tako, kada je on kao mali meni bio interesantan dok je ispod kuhinjskog stola isecao rubrike „verovali ili ne“ iz Politikonog zabavnika“, lepio ih u posebnu svesku i čitao, učio.

Jednom sam ga mnogo povredila, kada se uplašio da ću ga zauvek napustiti i mada mislim da mi je oprostio, o tome ni reč nikada nismo progovorili, kao da je to naš prošli život. U stvari, sigurno da jeste, jer me on voli ovakvu kakva jesam, ne osuđuje me i ne voli da savetuje, u najboljem slučaju može da me sasluša. Meni je to dovoljno. On, kao i tata, ume lepo da me grli.

Treći, mnogo važan, meni najvažniji muškarac na planeti, je moj muž. Baš lepo zvuči, moj muž. Sve mi je lepše, lakše i ugodnije od kako imam njega. Od kako imamo jedno drugo. Moj muž ume najbolje da me nasmeje i da sve okrene na šalu. Najčudniji je tešač koga poznajem, teši neobično, mada delotvorno. Imam sreću da me ne analizira previše, uglavnom sve razume, tako i moje promene raspoloženja, potrebu da pričam, a on da sluša, posebno ako mu se na nešto žalim.

Divan kolačić sudbine je moj muškarac, ume da se naljuti ozbiljno i odljuti krajnje neozbiljno. Smatra da mu je uloga da me čuva i brani, ponekad i od mene same, da bude moje drvo na koje se oslanjam, pa tako volim sa njim da vežbam igru poverenja. Ja kao padam na leđa, a on me uvek uhvati. Nakon igre me zafrkava, šta bi bilo kada bi on trebalo da padne, „Ljubavi, pa ja bih se razbio, ni nogu ne bi imala snage da mi pridržiš. Jesi sigurna da je to igra poverenja?“. Ipak, meni se sviđa ta igra i on uvek prihvati.

Najbolji je učitelj kojeg poznajem, bar iz oblasti kako kvalitetno voleti sebe. To me stalno uči, rečima, sopstvenim primerima, jer on sebe najbolje bodri i u odlučujućim momentima kaže, “ Ja sam najbolje rešenje za ovaj posao i samo su potencijalni saradnici na gubitku, ako tako ne bude.“ Kaže da još uvek slabo usvajam ovo gradivo, ali da će biti „nešto od mene“. Obožavam njegov smisao za humor.

Veoma me uvažava kao majku naše dece, uspehom smatram što se za sve u vezi sa našom decom dogovaramo i donosimo zajedničke odluke. Sve je otvoreniji za svaku saradnju, koja će biti od koristi našoj deci i nama. Ponekad me podseća da nisu naša deca centar sveta, već plodovi naše ljubavi, koje volimo, učimo, podržavamo, a da smo nas dvoje, naš Univerzum.

Baš je radost i zadovoljstvo sazrevati uz takvog čoveka.

 

Dragi tata, ja volim što sam tvoja vekna hleba.

Dragi M., osećam neopisivi ponos što sam tvoja sestra.

Dragi moj D., najmiliji čoveče, hvala što smo bili u pravo vreme, na istom mestu, C.B., pa, smo se prepoznali, a, ti moj život učinio najbogatijim na svetu!