Jedna je kikiriki i zrno, druga šmizla i grašak. Ovo su njihovi interni nadimci dok smo porodično gledali prve snimke sa ultra zvuka, neki nama bliski ljudi tako su ih prozvali.
Kikiriki je starija sedam godina od šmizle. Zafrkavale su me moje divne prijateljice da je kikiriki moj centar sveta. Nadam se da se to promenilo, jer obe su centar svog sveta, a ja valjda mog. Elem, kikiriki je tehnički bila zbrinuta uvek, sve sam po propisima radila, muž sve isto, samo toplije, razgovarao je sa njom. Ja baš nisam najbolje, tek kada čujem da se on vraća sa posla, krenem nešto da pričam sa njom. Nisam znala. Zato sam je uredno presvlačila, dojila, uspavljivala, hranila, šetala, vežbala sam komunikaciju. Svi su se čudili toj sterilnosti. Sve je moralo da bude perfektno, oko nje strogo čisto, zna se, dobiješ pelenu, ako hoćeš da je milkiš…
Sa šmizlom opuštenije. Naravno, da je opuštenije, kada je konstantno vrištala, na sve smo pristajali. Vrištala je u porodilištu, toliko, da je tokom rutinskog pregleda doktorka konstatovala da je veoma glasna, a tako sitna. Otud njen prvi nadimak, Marija Kalas. Obe su sitne rođene, samo je starija bila da poželiš još dece odmah, sada, a mlađa da li bi imala brata ili sestru, pitanje je, da je bila prva…
Većina dece u obdanistu, u koji je išla naša starija ćerka, imali su brata ili sestru, pa, je i ona želela bebu. Želela je jednu koju će da šeta, presvlači, kupa, voli…Došla je beba, vrištolina, samo je bila zadovoljna na rukama i to ne za dugo, mnogo je plakala, spavanje misaona imenica, starija je bežala. Volela je da je mazi, kada ova spava svojih 15 minuta dnevno. Vrhunac, naše prvo zajedničko letovanje, kada je mlađa imala godinu dana, „Mama, ja sam baš želela bebu, ali ne ovakvu. Mama, ona stalno vrišti, zašto nije kao druge bebe, da se smeje i spava? Šta sa mnom nije bilo u redu kada ste želeli nju?“ Uf! Bilo je naporno, veoma. Posebno što je mlađa počela čvrsto, čitavu noć da spava, sa svoja 34 meseca, do tada smo po danima ustajali, provodili vreme sa njom noću.Prepadnuti naglim početkom mirnog sna, dobri muž i ja na smenu smo proveravali, je li sve u redu, ne budi se! Čak nam je divna naša učiteljica signalizirala da je, u periodu nespavanja mlađe, D.umorna, drema joj se na času……….
Sve je prošlo. Obe su dobro, zdravo. Vole se. Biju se. Kriju jedna drugu i teše kada je neka u problem situaciji sa nama. Prkose jedna drugoj, takmiče se, ozbiljno brinu ako je neka bolesna. Starija neizmerno hrabri ili teši mlađu, po potrebi, koja je prkosna, mora po njenom, ona je tip deteta koje je znalo da se baci na sred ulice i protestvuje. Starija je jednom to pokušala, mi malo izignorisali i nikada više. Bila je uvek brza, sve je moralo odmah, mlađa joj je donekle slična, osim što je tvrdoglavija.
Mnogo sam želela da imam dvoje dece, razlika je tolika kolika je očito trebalo da bude. Ostvarila sam svoje snove, moj muž takođe. Imamo planove, ideje, želje, snove za njih dve, za nas same, neka sve bude lepo, koliko može radosno, znam da sam imala cilj i težila mu. Dajem najbolje što umem, učim još bolja da budem. Njih dve će sigurno naći svoj put, samo njihov.
Sestre ostaju jedna drugoj, misija uspela.
Posvećeno Bojani…
Оставите одговор